Клањам се пред храброшћу Његове Светости Патријарха Алексија, који је отворено рекао да у Цркви постоје сумње да су ови остаци, принесени као царски, прави.

 Гледао сам на телевизији све ове акције које су се дешавале деведесет осме године у Саборној цркви Петра и Павла: ко је учествовао и како се све то радило. Црква је имала довољно здравог разума и снаге да ове остатке не призна за царске, и то је била спасоносна одлука, јер ако се под притиском власти или неких других фактора и околности изврши лаж у недрима Цркве, а Црква одједном почне да признаје лаж као истину, онда она престаје да буде Црква...

Схватате у чему је ствар: ако наше црквене власти одједном признају аутентичност ових остатака као царске, онда ће то бити оно што се зове хула на Духа Светога, која се не опрашта ни у овом веку ни у будућности. Какве би то могле бити последице?

Знамо да за одступање од лојалности догмама и моралним законима Господ брише читаве државе са лица земље. Али ако неки народ почне да чини духовну прељубу, односно да издаје правог Бога, да преступи каноне, црквене догмате, а у нашем случају да признаје лаж као праву појаву, онда Богу нису потребни такви људи као лажови. Пример је стари Израиљ, када су почели духовно да издају Господа Бога. Како се то изражавало у древном Израелу? У храму Соломоновом почеше да постављају идоле, стадоше садити гајеве-храмове... И када је ова духовна прељуба превршила меру трпљења Господњег, Он није поштедео народ Свој: дао је државу на пропаст, а народ је био заробљен.

Превод и приређивање: «Борба за веру»

Извор: «Трость Скорописца»