Претензије Константинопољске патријаршије на врховну власт у Цркви већ су закорачиле преко спорова о томе ко је главни „по части“ или „по власти“

Један од исхода Архијерејског Сабора Руске Православне Цркве, који је одржан 19. јула, било је усвајање документа у коме се критикује изобличење православног учења о Цркви у актима Константинопољске патријаршије. Овај документ је свакако веома информативан, важан и неопходан. Али ипак, у њој се није чула главна реч о новој еклисиологији Фанара – „јерес“, или бар „знакови јереси“. Зашто је то важно?

Ако говоримо о строго канонским основама претензија Константинопољског трона, онда ни у једном канону епохе Васељенских сабора нећемо наћи ни реч о било каквом „првенству“ или „превласти“ Цариграда. Да, добио је друго место у диптихима после Рима због преноса престонице у њега („јер је град нови Рим“, 3. правило Првог васељенског сабора), дате су му једнаке предности са старим Римом (28. канон IV Васељенског сабора) и одређена судска функција се усвајала у границама империје, која је проистицала из налажења његове катедре при двору императора  9. и  17. правило IV Васељенског Сабора). Али нигде се није говорило о неком првенству. Ово је све широко тумачење.

9. и 17. канон IV Васељенског сабора, иначе, за Фанар су образложење његовог наводног права да прихвата жалбе клирика било које епархије са било ког угла Земље. Међутим, ако пажљиво прочитате ова правила, постаје јасно да су оци пројектовали на цариградску столицу праксу спровођења закона која је постојала у секуларном судском поступку царства – учесници у парници су могли да туже и гувернера своје провинције и да захтевају директан суд од цара. Или било који. Управо ово схватање тада постојећег поретка произилази, на пример, из 117. правила Картагинског сабора, који предвиђа могућност да се директно од цара тражи епископски суд. Јасно је да је за таквог судију у име цара, по правилу, постављан цариградски епископ, близак његовом двору. Функције овог епископа у овом случају су проистицале из његовог митрополитског статуса и биле су пројекција моћи самог цара, у чије име је говорио. У пракси је такав поредак постојао управо у границама империје, иако ни овде није свуда наишао на подршку. Исти Зонара је, на пример, сматрао да се судска власт Цариграда не протеже ван граница митрополија које су му непосредно потчињене – Понта, Асије и Тракије. Међутим, правила која се разматрају не односе се на правосуђе као такво и његове границе, већ пре на право цариградског престола да делује као арбитар у име цара по обостраној жељи страна.

Међутим, данас су претензије Константинопољске патријаршије на њену врховну власт у Цркви већ прекорачиле спорове о томе ко је главни по „части“ или „власти“. У потрази за поткрепљењем својих наводно „древних привилегија“, фанариоти су већ почели да искривљују патристичко учење о Светој Тројици („монархија Оца“), христологији итд. И то више није само неслагање око првенства у Цркви, њеног устројства, или некаквог раскола. То је управо јерес са свим својим атрибутима у виду формирања нове доктрине о Богу. Пред нашим очима фанариоти убрзано клизе у нешто што их ставља у ранг чак ни са класичним протестантима, већ са Јеховиним сведоцима и мормонима. Тек уз очување византијског обреда. А све да би оправдали своје претензије на врховну власт у Православној Цркви.

Превод и приређивање: "Борба за веру"

Извор: "Правблог"