Требало је чак неколико година да низ одлука о устројству СПЦ у Америци, које су донели тројица српских владика, највиши органи српске цркве ставе ван снаге и измене

Ново учење Васељенске патријаршије о њеној искључивој канонској јурисдикцији над дијаспором било које аутокефалне цркве постало је извор сукоба унутар Цркве Христове, констатује се у скорашњем документу Руске православне цркве „О искривљавању православног учења о Цркви у делима Цариградске патријаршије и говорима њених представника“, који би према најавама, требало да буде послат свим православним помесним црквама.

По том учењу, које није никаква тајна већ опште познати став Васељенске патријаршије, канонску јурисдикцију над целокупном православном дијаспором свих помесних цркава, попут оне у Америци, Аустралији, Канади, Западној Европи, има само Цариград јер то је његово право по канонима, док већина других помесних цркава наводи да се ради о њиховом погрешном тумачењу.

Да ли је овакав став Цариграда о православној дијаспори заживео и у делу Српске православне цркве? То питање постављено је 2019. године, па и касније, поводом догађаја који су се тада збили у СПЦ на америчком континенту, а на које је, симболично, тачка стављена почетком ове године.

Српска црква преименована у „српске епархије“

Наиме, у лето 2019. године на црквеном сабору у Чикагу обнародован је, јер је усвојен без гласања, Устав Српских православних епархија у САД којим је измењен дотадашњи Устав Српске православне цркве за Северну и Јужну Америку.

Промена назива српске цркве на америчком континенту изазвала је велику пажњу јавности, не само оне шире, лаичке, већ и оне црквене, и то највише. Због чега је одједном дошло до нове организације српске цркве у Америци, како то да у доношењу тих одлука нису учествовала двојица епископа СПЦ из Северне и Јужне Америке, који су до тада били учесници ових сабора, и зашто изгледа да је овим одлукама била изненађена и Патријаршија у Београду, била су само нека од питања која су се тада постављала.

Тројица америчких епископа, за које су неки медији ишли тако далеко да су тумачили да су основали нову цркву у Америци, владике источноамерички Иринеј (Добријевић), западноамерички Максим и новограчанички Лонгин у заједничком саопштењу тврдили су да је све урађено по прописима, у складу са православним поретком и у сагласју са СПЦ. Устав је само „арондиран“, ограничен на територију САД, што је одобрило највише црквено тело Свети архијерејски Сабор 2018. године, устврдили су, а изменама Устава учвршћено је јединство са СПЦ. Док су новим називом желели да избегну забуну да су они посебна српска црква – јер они су епархије.

Остало је нејасно зашто у оваквом „учвршћивању јединства са СПЦ“ нису учествовали ни сви епископи са америчког континента, а ни сама Патријаршија, зашто није примењена Саборска одлука која се односила само на „географску“ измену Устава, али не и на промену њеног назива. И коначно: зашто није усвојен назив „Епархије Српске православне цркве“ ако се желела избећи наводна забуна око посебне цркве?

То је оставило простора за нагађања да се из новог назива СПЦ у САД не види којој помесној цркви припадају те епархије и да би у неком будућем развоју догађаја могле чак и да се одвоје од српске цркве и постану део Васељенске патријаршије, на пример, која би, судећи према њеном схватању црквеног устројства, такав потез сматрала не само пожељним, већ и канонски утемељеним.

Епископи непознатог идентитета и статуса

Оваква тумачења тројица епископа одбацивала су као злонамерна, неистинита и произвољна и више пута понављала да нема говора ни о каквом нарушавању јединства са СПЦ, а камоли расколу.

Па ипак, њихови аргументи нису зауставили писања дела београдске штампе која је, позивајући се на неименоване црквене изворе, наводила да је тадашњи патријарх Иринеј бесан на америчке епископе, да су се они одметнули од српске цркве, па чак и да им прети рашчињење.

Посебно су на удару били владике Иринеј Добријевић и Максим. „Зли језици“ оптуживали су епископа источноамеричког да је главни заговорник „контроверзних“ измена у организовању црквеног живота у САД, уз подсећање да се нашао у америчким депешама које је објавио „Викиликс“ а у којима се, према тим наводима, америчкој амбасади препоручује као „умерена струја у СПЦ“ спремна за сарадњу. У депешама које су означене као „поверљиве“, штавише, Иринеј Добријевић означен је као заштићени извор амбасаде САД.

За владику Максима је навођено да је почетком те исте 2019. године већ изазвао гнев дела епископата када је у једном интервјуу упоредио стицање аутокефалности СПЦ 1219. године са начином на који је „Православна црква Украјине“ од васељенског патријарха Вартоломеја добила аутокефалију наводећи да се у оба случаја радило о „неканонском“ чину, али из најбоље намере.

Осим што већина српских богослова, и не само њих, наводи да је некакво неканонско стицање аутокефалности СПЦ засновано на историјском фалсификату, највиши органи српске цркве јасно су се изјаснили и о „аутокефалији“ ПЦУ и означили је као противну поретку православне цркве.

Занимљиво је да су у марту те године, владика Максим и епископ бачки Иринеј водили јавну расправу саопштењима, изазвану баш одлуком о давању аутокефалности ПЦУ, а у којој је у једном тренутку владика бачки поставио помало цинично питање млађем сабрату ко је од њих двојице канонски епископ по тумачењу Васељенске патријаршије.

Да ли епископ бачки, који је на званичним документима са Критског сабора из 2016. године тако и потписан или владика Максим, којег главни организатор Сабора, Цариград, потписује као епископа „у западној Америци“ (уместо: западноамерички, као што је Иринеј епископ бачки, а не у Бачкој), дакле, без припадајуће титуле и без епархије, као „епископа непознатог идентитета и статуса“ који обитава на некој територији.

Разјашњења ради: не само овај српски архијереј „у западној Америци“, већ и епископи у дијаспори свих других цркава, потписани су на овај начин.

Патријарси путују у САД

Да ли због далекосежности и значаја одлука које су тројица владика из САД донеле, а тичу се устројства српске цркве на овом континенту, или због великог узнемирења јавности, како се то популарно каже, и провлачења кроз медијско блато епископа српске цркве, тек, око целог случаја директно се ангажовала и Патријаршија у Београду и највиша црквена тела.

Синод, а потом и Сабор, ставили су ван снаге све одлуке тројице епископа донете на црквеном сабору у Чикагу, али и оне донете пре њега а које се тичу оснивања нових корпорација и пребацивања црквене имовине на њих, а владикама је наложено да све врате на пређашње стање.

Да одлуке највиших црквених тела буду спроведене лично су се постарала двојица патријараха, прво Иринеј, а потом и Порфирије.

Патријарх Иринеј отпутовао је у Америку у фебруару 2020. године на сабор у Клирвотеру на којем је потврђено да ће бити спроведена синодска одлука о враћању у пређашње стање, а у саопштењу после заседања као прва тачка наведено је да СПЦ у Северној, Средњој и Јужној Америци „ради уклањања неспоразума“ поново потврђује несумњиво унутрашње јединство и наглашава да је била и остала „канонски и јерархијски саставни део аутокефалне СПЦ“.

Иринејев наследник на светосавском трону, патријарх Порфирије у канонску посету САД отишао је почетком ове године, а до тада је припремљено извршење одлука највиших црквених тела које се тицало другог дела организационих делатности америчких епископа: оснивања нових верских корпорација пред државним органима.

Секуларне организације уместо верских

Српска православна црква први пут је регистрована у САД 1935. године када је свети владика Мардарије уписао у правни систем Илиноиса под називом „Српска источно-православна епархија за Сједињене Америчке Државе и Канаду“. Њен назив је 1984. године промењен у „Српска православна црква у САД и Канади“, а 2017. је из верских преведена у ред секуларних непрофитних организација под називом „Српске православне епархије у САД“ – попут невладиних организација.

Оснивачки акти који се тичу манастира СПЦ, и статути три епархије, који су припремљени и 2017. поднети надлежним државним органима ради уписа у државну евиденцију садржали су одређене одредбе које нису биле у сагласности са свештеним канонима православне цркве и Уставом СПЦ, а нису били ни одобрени од стране Сабора и Синода СПЦ, објашњава се у тексту протојереја-ставрофора др Велибора Џомића, који је био у Патријаршијском правном тиму оформљеном да решава ово питање, а објављеном у службеном „Гласнику“ СПЦ почетком ове године.

Колико су ови потези били проблематични за СПЦ посредно се види и из саопштења Синода из децембра 2021. године. Ту се наводи да ће саборском одлуком о повратку на стање пре 2017. црквена имовина у САД, пренета на новоформиране корпорације, бити „враћена у редовни црквено-правни статус и представљаће искључиву и неотуђиву имовину Српске православне цркве на простору Сједињених Америчких Држава“.

На тај начин, појашњава се даље у саопштењу, црквеном имовином у САД ће се убудуће управљати без индивидуалног права на отуђење или оптерећење било које врсте, искључиво у складу са свештеним канонима православне цркве и Уставом СПЦ, а под непосредним надзором Светог архијерејског Синода.

Тројици епископа крајем те 2021. године ово црквено тело ставило је у задатак, између осталог, да промени облик организовања из секуларних непрофитних у верске корпорације, као и да промени постојеће називе епархија и манастира тако да буде јасно да припадају Српској православној цркви.

У складу са захтевима највиших црквених тела српске цркве, у току 2022. године одлучено је да верска корпорација коју је регистровао свети Мардарије 1935, а која је добила нови назив 2017, убудуће у правном поретку САД буде препозната и призната под називом „Српска Православна Црква – Патријаршија српска“ и да непосредно, у складу са Уставом СПЦ, буде везана за Патријаршију српску са седиштем у Београду и најважније органе СПЦ.

Тако је, како наводи протојереј-ставрофор Велибор Џомић, Патријаршија српска од 2022. године у правном поретку САД призната и препозната као субјект права – правно лице и као оснивач Епархија новограчаничке, источноамеричке и западноамеричке.

Након свих ових одлука, посету патријарха Порфирија епархијама у САД почетком ове године, тамошње свештенство видело је као додатно оснаживање духовног јединства и слоге српског народа на северноамеричком континенту, како је то описао њујоршки парох протојереј-ставрофор Живојин Јаковљевић.

Јелена Чалија, rt.rs