header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Новотарцима који мењају литургијске чинове
Новотарцима који мењају литургијске чинове Штампај Е-пошта
субота, 05 август 2023

 Архимандрит Лазар Абашидзе:

Колико су спољашњи црквени чинови и обреди неопходни у делу спасења?

"Непријатељ је већ многе навео на странпутицу, сугеришући им да Богу треба служити духовно, а да спољашње треба одбацити. Тачно је да Богу треба служити духовно: али да би човек дошао до духовног служења он прво треба да се извежба у спољашњем, а затим, када достигне духовно служење, ако коме Бог да, он опет то духовно треба да подржавати и утврђује истим спољашњим служењем. Како би деца одмах могла да се прихвате духовног?

Нека се прво науче да служе Богу спољашњим, а кад поодрасту научиће се да Му служе и духовно. Али, научивши се да служе и духовно Богу, они неће оставити спољашње, зато што оно, као дрва која се бацају у пећ, загрева и распаљује оно унутрашње духовно" (8, 280).

"Кад чујеш да Црквени устави представљају закон немој мислити да је овај закон обавезан зато што је одређен заједничким гласом Цркве, - односно, у истом оном смислу у којем је у свакодневном животу за свакога обавезна одлука друштва, јер друштво влада појединачним лицима. У Цркви Божијој није тако. Света Црква није обично људско друштво, већ је Тело које стоји под Главом - Христом Господом, којим Дух Свети руководи и оживотворава га, и које и живи страхопоштовањем према Богу Оцу. Због тога је све што се у њој налази у потпуности њој препуштено на слободу, јер није само људског порекла и сигурно не само зато што су сви одлучили да тако буде, него зато што је то благоизволео Триипостасни (Трилични) Бог. Покорност Цркви је покорност Богу, у оној мери опет додајем, у којој је шта установљено, односно, једно као неопходно, друго као корисно, оно као утешно, а ово као украс. Због тога верујемо да када све извршавамо искрено, ми Богу служимо и Њему благоугађамо, иако наше дејство бива само видљиво, телесно, а Бог је Дух: јер делујемо са духовним расположењем" (Св. Теофан Затворник 8, 273).

 

Сваки црквени обред мора се обављати са пуним страхопоштовањем

"Због тога што је у Цркви Божијој све по Божијој вољи и зато што ако се тога придржавамо ми служимо Богу, све - и мало и велико се мора обављати са великим страхопоштовањем које Богу доликује. Наше страхопоштовање не треба да се мери величином или незнатношћу онога што радимо, већ лицем Бога на Којег се то односи. Кади ли неко, или чита или пева, или нешто друго ради, ако то ради немарно, подлеже суду као они који немарно обављају дело Божије.

Исто тако је и са онима који стоје у цркви. Стоји ли неко или се клања, или пали свећу - ако ово ради немарно исто толико греши и истоме суду подлеже. Сва ова и слична дејства нису толико важна сама по себи и није неопходно да буду баш таква, на њиховом месту могу бити било која друга, али пошто су она прихваћена и прописана и пошто се њихово обављање на брзину односи на Бога то значи да човек који се према њима немарно односи вређа и презире Бога. Исто то се може рећи и за радње ван цркве. Зато што се односе на Бога и Њему се посвећују морају се вршити са пуним страхопоштовањем, а не сразмерно својој важности или незнатности, већ онако како их треба обављати пред Свемогућим Богом у част и славу Његову" (8, 280).

"...Пазите се да не бисте водећи рачуна о спољашњим делима побожности заборавили на њен унутрашњи дух: али, пазите се и тога да под изговором претпостављања унутрашњег спољашњем потпуно не оставите спољашње. Спољашње без унутрашњег понекад бива, а унутрашње без спољашњег никад. Јесте ли некад видели силу раста без видљивог тела растиња?! А тела растиња - дрвећа, колико има без унутрашњег живота?! Не сме се остављати спољашње - то је закон! Али, да не чинимо само то, не заустављајмо се само на њему већ под његовим утицајем, руководством и упућивањем, гледајмо и унутрашње, оно унутрашње вере се састоји из познавања свете вере и одговарајућих дела, или из скупа здравог расуђивања и светих осећања и расположења! (Св. Теофан Затворник 9, 43).

 

Због чега се црквени обреди, правила и чинови поштују као дати од Бога,

иако се на њих не указује у Светом Писму

"Главни и битни део спољашњих чинова Цркве установили су Апостоли, а Црква их је допунила и дала им садашњи изглед преко Светих Отаца под утицајем Духа Светог и руководством Господа Спаситеља Који је Глава Цркве..." (Cв. Теофан Затворник 8, 280).

"Апостоли нису све предали кроз Писмо, него много и без Писма, али је и једно и друго подједнако достојно вере: због тога сматрамо достојним вере и Предање: Предање постоји - не тражи ништа више" (Св. Јован Златоуст, Беседа на 2. Сол.).

"Неки догмати и проповеди које је Црква сачувала имамо из писмених поука, а неке су прихваћене из апостолског Предања, - по наследству, тајно; И једне и друге су од истог значаја за врлине... јер ако почнемо да одбацујемо неписане обичаје сматрајући да они немају велику силу, нанећемо штету Јеванђељу у главним стварима или још више, од проповеди јеванђељске остаће само празно име" (Св. Василије Велики 1, 26). 

"Бог је Цркви поверио Своје откривење, које се садржи у Светом Писму као и у Светом Предању, и због тога се за Божанствене изворе хришћанског учења вере несумњиво признају само они које она прихвата. "Ја не бих поверовао Јеванђељу," говори блажени Августин, "да ме у то није убедио глас саборне Цркве." Пошто је примила од Господа Исуса Христа и Светог Духа откривење, Црква га чува у потпуности и без недостатака, њој је предат његов смисао, она је уједно непогрешиви тумач од почетка свог оснивања и остаће таква до краја века, јер васељенска Црква никад није говорила и не говори у своје име него само од Духа Божијег Којег она стално има, имала и имаће за свог Учитеља до краја века (Јн. 14, 16-17, 26). Важност Предања се заснива искључиво на ауторитету Цркве" (6. Васељенски сабор, пр. 12).

"Верујемо, пишу источни патријарси да је Божанствено и Свето Писмо надахнуо Бог: зато му морамо веровати беспоговорно и то не било како, на свој начин, него управо онако како гаје протумачила и предала саборна Црква... Зато верујемо да сведочанство саборне Цркве нема мању силу од Божанственог Писма, са обзиром на то да је узрочник и једног и другог један исти - Свети Дух свеједно је да ли се учимо из Писма или од васељенске Цркве зато што је она говорила и говори не од себе него од Духа Божијег, Којег је увек имала и имаће за свог Учитеља довека, - и она никако не може ни да греши ни да обмањује, ни да буде обманута већ је као божанствено Писмо непогрешива и има свагдашњу важност." (1, 25)

Само Свето Писмо саветује да се чува предање "Тако, браћо," писао је апостол Солуњанима, "стојте и држите уредбе којима се научисте или ријечју или из посланице наше" (2 Сол. 2, 15) и "Сачувај што ти је предано," пише апостол Тимотију, "клони се поганих и празних разговора и препирања лажно названога знања" (1. Тим. 6, 20) "Хвалим вас пак, браћо," писао је апостол Коринћанима, "што све моје памтите и држите заповијести као што вам предадох" (1. Kop. 11,2).

 

На Предање као на извор и основу истинског хришћанског учења стално се указује у делима Светих Отаца.

 Свети Епифаније пише: "Треба се држати Предање, јер је немогуће наћи све само у Светом Писму: најсветији Апостоли су једно оставили у Светом Писму, друго у Предању."

На сличан начин се из правила и одредби светих помесних и Васељенских Сабора јасно може видети да они у својој основи имају Предање Цркве и на њему се темеље и што се тиче истина вере и што се тиче живота хришћанског и што се тиче самог Писма и његовог поимања и смисла и непромењено чување Предања су сматрали за своју обавезу. Придржавање учења Светих Отаца и Предања саборне Цркве они су сматрали за корачање царским путем; они су директно говорили на саборима да треба да се чувају древни обичаји, древна предања и да треба да се поштује древни закон и правила, и да у Цркву не треба да се уносе новости насупрот Светом Писму и црквеном Предању."

Чувајмо не оно што је ново уведено," писали су Свети Оци 7. Васељенског Сабора него све што је у Писму и без Писма установљено за нас у црквеном Предању" (1, 29).

 

 Може ли бити укинуто или измењено -ма које правило и обред  које је Црква прихватила?

 Сама саборска правила говоре: "Никоме нека не буде дозвољено да горе наведена правила (светих сабора и Светих Отаца) мења или укида или да осим предложених правила прихвата друга са кривотвореним натписима које су саставили неки људи који су се дрзнули да крчме истину..." (6 Васељенски Сабор пр. 2; 7 Васељенски Сабор пр. 1, Картагински Сабор пр. 2).

"Нека се нико не усуди да тумачи или да пише или саставља другу веру осим правила Светих Отаца, који су се Светим Духом сабрали у Никеји (3. Васељенски Сабор, пр. 7).

"Божијом благодаћу одређујемо: чувати неприкосновено од новотарија и измена веру коју су нам предали сведоци и слуге Речи, богоизабрани Апостоли... нека се вера свих у Цркви Божијој прослављених мужева, који су били светила свету имајући реч живота, поштују чврсто и непоколебљиво заједно са Богопреданим делима и догматима које су они предали..."

"Ако било ко не поштује и не прихвата догмате побожности и не мисли и не проповеда тако, већ се дрзне да иде против њих нека буде анатема по правилу које су раније установили свети блажени Оци и род хришћански, и као туђ нека буде искључен и избачен. Јер ми у складу са оним што је раније изложено донесосмо коначну одлуку да се ништа не сме додавати нити одузимати на било који начин" (6. Васељенски Сабор, пр. 1).

"Православни Хришћанин мора да сматра да су сви чланови вере саборне и Православне Цркве истинити и неоспорни и да су јој предати од Господа нашег Исуса Христа кроз Његове Апостоле, растумачени и утврђени на васељенским Саборима и да верује у њих као што заповеда Апостол: Тако, браћо, стојте и држите се Предање које сте научили или од речи или из посланице... Ову веру треба чувати у тајни срца, и не само то, него је и устима треба објављивати и исповедати без страха и сумње..." (Право исповедање... д. 1, питање  и  одговор 4).

"Правила вере које је признала сва Православна Црква су неприкосновена и непромењена, али ипак треба разликовати догмате вере од обреда. Догмат вере учитељи пореде са животом, а црквена правила пореде са храном и овако расуђују: без хране човек може да живи неко време, а без живота храна је бескорисна и непотребна.

Храна је разноврсна: оно суштинско у њој је хранљивост. И у правилима се не гледа првенствено форма него њихов смисао и циљ, а форма се понекад и нарушава како о томе пише Свети Василије у 5. Правилу: "Правила не гледају на начин, већ на намеру." Обреди се не пореде само са животом него и са храном, а могли би се упоредити и са посудама које служе за припремање хране. Она су као и ове посуде у различита времена били различита, и чак у исто време на разним местима су се по потреби смањивала, повећавала, скраћивала и изостављала или, чак, бивала укидана. Дакле, онај ко хоће да позна истину, да се не би лишио сједињења са Светом Црквом прво мора да зна шта је догмат вере, шта правило, шта је слично правилу или је пожељно, а шта је обред или обичај.

Догмат вере је неприкосновен и за Светитеље и за Анђеле, а правила су поверена епископима праве вере да по њима руководе Цркву Божију, и ако због неке случајне омашке или немара она не буду извршена они који их не изврше подлежу казни, али не отпадају од Православља. Обреди се по саборном расуђивању и укидају и додају, "ако неко не знајући шта је догмат праве вере, шта правило и шта обред само по обреду буде желео да препозна истинску Цркву: о таквом се може рећи да је слеп и умним оком не разуме шта је живот, шта одржавање живота, а шта украс" (Архимандрит Павле. Сабр. дела д. 1, 3 издање с. 383-385).

"Дакле, под обредима се подразумевају одредбе Цркве које се не тичу суштине вере него њене спољашње стране и она немају догматичку основу ни у Речи Божијој, ни у одредбама Васељенских Сабора. Ово се односи на црквене чинове и уставе, начин црквеног управљања, различите ствари и дејства, која имају симболично значење.

Обреди се нису одмах појавили у свом строго одређеном виду него их је Црква постепено уводила у употребу када је сматрала за потребно, или их је мењала, а неке је потпуно избацивала замењујући их новима, бољима, при чему је строго захтевала потчињавање својим одлукама, подвргавајући оне који им се нису потчињавали изопштењу. Ово право Цркве да мења, допуњава и побољшава оно што није догматичког карактера, што је неоспорно увек јој је припадало  и припада" (1, 485).

"Спољашњи чин Цркве је риза Господња, а сама Црква је Тело Његово. Неко још може да пита: ако Црква има власт да мења своје спољашње, зашто га не мења? Зато што јој је дато да га мења не само због тога што има власт то да учини или само ради тога да покаже своју власт, већ управо у случају да је неко њено уставом одређено дејство престало да буде потребно, тј. ако је оно престало да подучава и храни дух. И ово није каприц неких људи-помодара, већ се примењује када је очигледно да неку промену или укидање Црква жели због духовне користи, а не ради неких спољашњих погодности. Ако је, пак, у Цркви све поучно и обавезно и ако задовољава потребе, а не чини претеривање, зашто га онда укидати или мењати? Она не укида и не мења" (Св. Теофан Затворник 8, 278).

 

Извор: "Православни одговор"

Последњи пут ажурирано ( недеља, 06 август 2023 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 27 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.