Зашто је Господ рекао фарисејима: „Ви сте од оца вашега ђавола, и похоте оца вашега хоћете чинити“ (Јн.8:44)? Зашто Господ није рекао: ваш господар је ђаво, него ваш отац је ђаво?

Зато што они нису били робови ђавољи, него деца ђавоља. Робови по нужди и невољно слушају и покоравају се господару, док деца добровољно слушају и покоравају се оцу, и то је Господ потврдио речима „похоте оца вашега хоћете чинити“, није по нужди и невољно, него ви добровољно хоћете чинити похоте оца вашега ђавола.

То исто бива и данас, па како најлакше да откријемо која су деца ђавоља, којима је отац ђаво? Треба сваки дан читати молитве против ђавола и тада мора да се открије и ђаво и његова деца, и тада морају да се открију и многи демони у телу и многи демони у мантији. Ево, ја сваки дан читам молитве против демона и одмах се открило четири демона у мантији. Не могу ђаво и његова деца да остану мирни и да се не побуне кад се сваки дан чита молитва против њих, него морају да се открију.

Много је данас таквих у телу и у мантији, и не можеш да их пребројиш, али да укажемо само на главно легло – на лажну богословију, где се школују – лажни богослови. На згради Богословског факултета у Београду стоји табла, где пише да је тај факултет подигао „Екуменски савет цркава“. Ко имало зна Предање Цркве, тај зна да тамо нема Божијег благослова и Божије просвете, него тамо је ђавољи благослов и ђавоља просвета. Још у Старом Завету Мојсеј заповеда: „Не узимај дара, дар заслепљује очи“, па ако узмеш дар од безбожника и јеретика, ти остајеш без очију, ти остајеш без Божијег благослова и Божије просвете. Сваки па и најслабији хришћанин зна, да кад нема новца и могућности за нешто, то нема ни Божијег благослова за то, и Сам Бог указује да то није благословено. Ако Црква нема могућности да подигне и да плаћа школу и факултет, то Сам Бог указује да то није благословено, па како је Црква вековима била без школа и факултета, тако и данас може без њих, а узимати дарове од безбожника и јеретика, то никад није било благословено нити ће бити. У историји Цркве имали смо богату Византију, где су били богати цареви, и у Византији нигде нема записано да су биле православне школе и факултети, осим што се помињу школе за оглашене и искључиво за оглашене морају бити школе, катихизис и школско поучавање, а за вернике нема школе и факултета, него за вернике сам живот је школа и кроз живот верници упознају Бога и Цркву, ако заиста живе побожно.

 У Србији није било богословских школа до Првог светског рата, него су се епископи и свештеници обучавали по манастирима и били су много бољи него данашњи.