Поглавар УГКЦ Свјатослав Шевчук рекао је да је подела Цркве Христове на различите конфесије грех.

„Често видимо Цркву у њеној историјској манифестацији подељену на различите вероисповести. Али ово је знак људског греха против Светог Духа. Било какве поделе, било какве поделе су ране на Христовом телу“, рекао (https://risu.ua/podil-yedinoyi-cerkvi-) је он у емисији „Ливе ТВ“.

Овде се одмах намећу бројна питања. Да ли Шевчук мисли да јединствена Црква Символа вере одавно не постоји због раскола? Или подржава тзв. „теорију грана“, по којој је Једна Црква укупност свих хришћанских конфесија? Да ли грех раскола лежи на одређеној деноминацији или се подједнако односи на све деноминације? Укључујући и римокатолика?

Наравно да не. Иза фасаде имагинарне објективности, Шевчук прикривено промовише још једну идеју. Наиме, само Католичка Црква је Црква Символа вере и испуњава све критеријуме истинске једне Цркве.

На то указује начин на који он тумачи „католичност“, у једном тренутку измичући католичко схватање „католичности“ као географске универзалности, а затим директно поистовећујући „Васељенску Цркву“ са католичком, на челу са „наследником“ Апостола. Петра (односно папе Римског).

У овом контексту његове речи о грешној подели на конфесије треба схватити као оптужбу православних у расколу. Католици не користе директно реч „шизматици“, али се суштина њиховог учења о Цркви није променила.

Више пута смо писали о документу (http://www.archivioradiovaticana.va/storico/) који је 2007. године објавила Католичка конгрегација за наук вере, а који објашњава принципе католичког учења о Цркви након Другог ватиканског концила. Директно каже да „II Ватикански сабор није променио претходно учење и није намеравао да то учини“!

Католици су увек захтевали и траже (https://t.me/pravblog1/5166) од православних признавање власти папе: „Заједништво са католичком црквом, чији је видљиви поглавар римски бискуп и Петров наследник, није само спољашњи додатак помесној Цркви, већ једно од унутрашњих неотуђивих начела. Дакле, стање помесних Цркава, у којима се налазе часне хришћанске заједнице Истока, није савршено“.

И инсистирали су да је искључиво Католичка црква Црква Христова: „Једна Црква Христова, упркос поделама, историјски остаје у Католичкој цркви. Погрешно је веровати да данас Цркве Христове као такве нема нигде, или да она постоји само на идеалном нивоу, у ишчекивању неког будућег зближавања, поновног уједињења различитих сестринских Цркава кроз дијалог. Речју субсистит Сабор је желео да изрази јединственост, а не плуралност Цркве Христове: Црква постоји као једини субјект у историјској стварности.

Очигледно, таква еклисиологија је у супротности са православним учењем о Цркви и понижавајућа је и увредљива за православне.

У том контексту, очигледна су обмана сви покушаји Константинопољске патријаршије да убеди православни свет да су католици наводно спремни да промене своју еклисиологију (https://t.me/pravblog1/4854). За католике постоји само једна опција – унија и признавање ауторитета папе. Једини уступак који могу да понуде су софистичке формулације које не би тако директно понизиле православне с помогле би им да се „прогута“ стварна потчињавање папи.