header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПРАВОСЛАВЉЕ-актуелно arrow Митрополит Леонид, патријаршијски егзарх Африке: Патријарх Вартоломеј је прешао Рубикон (интервју)
Митрополит Леонид, патријаршијски егзарх Африке: Патријарх Вартоломеј је прешао Рубикон (интервју) Штампај Е-пошта
петак, 01 септембар 2023

 Финале духовног пада Цариградске патријаршије биће непосредно учешће у процесу формирања јединствене светске синкретистичке религије. Да ли ће само неколицина јурнути у море са стрмине?

Многи примећују да се око нас дешавају глобални процеси које је тешко објаснити и са становишта морала и са становишта здравог разума.

Оно што се јуче сматрало срамотним данас се представља као норма. Штавише, одређени концепти и иницијативе продиру у масе тако системски и агресивно да њихови противници, чак и ако имају огромну бројчану надмоћност, нису у стању да зауставе продирање тих разорних идеја у све сфере друштвеног живота. Реч је, између осталог, о феноменима као што су ЛГБТ агенда, дозвољена еутаназија, популаризација абортуса, породично право и све друго што непосредно удара у суштину православља, каже на почетку разговора за „Печат“ Његово високопреосвештенство митрополит клински и патријаршијски егзарх Африке Леонид.

На недавно одржаном архијерејском састанку у Тројице-Сергијевој лаври патријарх московски и све Русије Кирил упозорио је на чињеницу да се православљу сада супротстављају моћни непријатељи. Можете ли да конкретизујете које су то снаге и које задатке пред себе постављају?

Иза свега тога стоје деструктивне снаге Колективног запада, које делују и отворено и у тајности, ослањајући се на огромна финансијска средства. Извршиоци воље ових глобалиста су националне владе и шефови држава, марионете које су доведене на власт.
У служби глобалиста су недостатак савести и информативни гласноговорници. Задатак који су ови „господари“ поставили пред собом је монопол на управљање људима. Њихова је намера да човечанство буде подељено на елиту и услужно особље, чија ће популација и наталитет бити под контролом. Првима ће бити пружене све могућности и благодети света, док ће друге, прилично проређене, покушати да претворе у крдо слабе воље, без идентитета и самосвести, спремно на послушност сваке врсте и одрицање од свих права за чинију леће.

У ту сврху се сада брише систематски, на нивоу многих држава, граница између добра и зла. „Дубока моћ“ жуди да успостави контролу над људском природом, приморавајући нас да добровољно предамо своју слободу „изабранима“ у замену за примање милостиња, као и илузија виртуелног света. Зато се она тако и наоружала против православља, које наставља да грех назива грехом, као и да указује на праву мисију сваког од нас – спасавање сопствене душе.

У одлуци архијерејског састанка РПЦ се каже да су челници Константинопољске патријаршије постали један од инструмената непријатељских снага према православљу. Шта је подстакло учеснике епископске конференције да се усагласе око такве формулације?

Тешко је порећи очигледно. Руководство Константинопољске патријаршије веома дуго подрива јединство васељенског православља. И пре незаконитог мешања у украјинске црквене послове, Фанар је починио недостојне поступке. Вреди се сетити његове одлуке да, у супротности с канонима, створи структуру која паралелно делује са Естонском православном црквом Московске патријаршије, или таjне претње Српскоj цркви да ће дати аутокефалност неким неканонским ентитетима на Балкану. Коначно, патријарх Вартоломеј је прешао Рубикон када је с планом реализовао пројекат тзв. Православне цркве Украјине, у којој, између осталог, „епископи“ немају законска рукоположења.

Као резултат одлуке главе Фанара, раскол није био залечен већ легализован. Штавише, руководство Константинопољске патријаршије је постигло да тзв. ПЦУ призна још неколико грчких помесних цркава. Иначе, у овоме су фанариотима активно помагале дипломатске и обавештајне структуре низа западних земаља. Према резултатима таквог очигледног безакоња, васељенско православље је подељено. Његовом јединству задат је снажан ударац. А ми се сећамо ко је заинтересован за слабљење и уништавање православља.

Које су главне тачке документа „О изопачењу православног учења о Цркви у пракси Константинопољске патријаршије“, представљеног и одобреног на архијерејском састанку РПЦ. Шта се планира са овим документом у будућности?

У документу постоји много важних ставова, али фокусираћу се на онај кључни. Одбацујемо концепцију првенства константинопољског патријарха, представљеног као земаљског поглавара васељенске цркве. Јер то је заправо јерес „папизма“, која директно гази принцип саборности васељенског православља. Неоснованим сматрамо и тврдње да константинопољски патријарси наводно имају искључиво право да се самоиницијативно мешају у унутрашње ствари било које помесне цркве о било ком питању, да самостално оцењују, укидају или преиспитују одлуке аутокефалних цркава ако их Фанар сматра као „недовољне“.

У Православној цркви не може бити поглавара који има посебне привилегије у поређењу с другим поглаварима, пошто је глава васељенске цркве Господ наш Исус Христос, а не патријарх који је турски држављанин. На основу тога, мешање једне помесне цркве у послове друге цркве је такође неприхватљиво.

Документ је веома исцрпан и аргументован. Биће преведен на различите језике и послат на разматрање помесним црквама.

Током гостовања на једној ТВ рекли сте да се реч „јерес“ осећала у ваздуху током састанка архијереја у Тројице-Сергијевој лаври. Зашто се ипак није чула и када мислите да ће се чути?

Наша црква делује постепено, сваки пут остављајући браћи прилику да се врате из „далеке земље“. Јер нико не жели да буде сведок понављања догађаја из 1054. године, који су довели до одласка Католичке цркве из православља.

Међутим, јеретичка тврдоглавост Фанара у својим заблудама не оставља нам избора. Када је један од делова тела погођен гангреном, улажу се сви напори да се излечи оболели део. Али ако неко верује да му се ништа није догодило и болест користи као средство да потврди своју надмоћ, хируршка интервенција постаје неопходна. Ако полазимо од ове аналогије, можемо рећи да се сада припрема операциона сала. А операција ће сигурно уследити ако се део црквеног организма изједен гангреном јереси „источног папизма“ не опамети и настави да представља опасност, од духовне смрти, за све.

У овом контексту треба напоменути да историја Цркве познаје многе случајеве када је костантинопољски архијереј скренуо у јерес или раскол. Тако је константинопољски епископ Јевсевије био аријанац, а Македониjе jе био духоборац. Епископ константинопољски Несторије је био јересиарх, због чега је био анатемисан од Цркве на Трећем васељенском сабору. Константинопољски патријарси Сергије I, Пир, Павле II, Петар су пали у јерес монотелитизма, а патријарси Анастасије, Константин II, Никита I, Теодот Каситера, Антоније I Касимата, Јован VII Граматичар – иконоборства. Заузврат, патријарси Митрофан II и Григорије III Мама били су у униjи с Римом.

Васељенско православље је подељено због црквене ситуације у Украјини, односно стварања ПЦУ и њеног признања од једног броја помесних Цркава. Да ли је остало простора за налажење решења за ову кризу тако што би се обновило јединство православних цркава? Или су негативни процеси неповратног карактера?

Може се спасти заустављањем на самој ивици понора, центиметар од пада у понор. Кључно је имати искрену жељу за тим. Нажалост, Фанар не жели да се заустави. Слажем се са идејом да је сада рукама Константинопољске патријаршије створен симулакрум, инфериорни и штетни фалсификат васељенског православља. У овом паралелном систему такви аспекти као што су кршење канона, легализација расколничких структура, саслуживање са лицима која немају канонска рукоположења, уништавање саборског формата црквене управе сматрају се природним и нормалним. Све оно што се раније чинило незамисливим и немогућим.

Штавише, иза ове стварности већ се назиру нови оријентири. Говоримо о даљем сиромашењу православне еклисиологије, отвореном саслуживању са представницима других вера, помирењу са наметањем ЛГБТ идеологије итд. Финале овог духовног пада биће непосредно учешће у процесу формирања јединствене светске синкретистичке религије.

Међутим, веома се надамо да ће, ако се то деси, само неколицина јурнути у море са стрмине, а већина православних стајати у вери и истини.

У вези с тим, по мом дубоком уверењу, потребно је обновити рад тзв. аманског формата, где ће поглавари помесних цркава моћи да формирају општи став о тешким и актуелним питањима општеправославне агенде.

Један број православних стручњака тврди да се у Украјини разрађује сценарио нове уније и да се земља води ка покатоличењу. Да ли се слажете с таквим оценама?

О томе директно говоре и представници католичког света и ПЦУ. Конкретно, још 17. априла 2018. године поглавар украјинских гркокатолика Свјатослав (Шевчук) jе на састанку са амбасадором САД у Украјини нагласио да је стварање тзв. Православне цркве Украјине само први корак на путу постизања јединства Украјинске гркокатоличке цркве (УГКЦ) и Украјинаца који себе сматрају православнима. Други корак ће бити екуменски дијалог између унијата и „уjедињеног украјинског православља“ о обнављању поменутог јединства. Да се овај свеобухватни план већ спроводи потврђује, између осталог, и чињеница да су сасвим недавно и УГКЦ и ПЦУ заједнички прешле на нови календар.

У целини, с обзиром на то да су за реализацију пројекта ПЦУ лобирале парламентарне снаге блиске УГКЦ, а гркокатоличко руководство подржава напоре званичног Кијева и расколника да униште Украјинску православну цркву, намеће се крајње јасна слика. Унијати желе да остваре ликвидацију УПЦ, уливање њених остатака у ПЦУ, а затим и претварање организације Думенка у католичку структуру.

Занимљиво је да Ватикан подржава одговарајуће процесе. Римски папа се већ истакао што је примио лидера ПЦУ, а надбискуп Лавовске надбискупије РКЦ Мечислав Мокшицки је директно изјавио да је оснивање тзв. Православне цркве Украјине позитиван догађај.

Заузврат, Думенко сматра да су кључеви уједињења ПЦУ и УГКЦ у Риму и Константинопољу. Речи вође украјинских расколника нису лишене логике, јер Фанар и РКЦ отворено показују жељу да обнове молитвено и евхаристијско јединство. А сасвим је могуће да је формирање нове уније у Украјини – на бази ПЦУ и УГКЦ – неопходно Константинопољској патријаршији и Ватикану као доказ да је поновно уједињење православних и католика без промене догмата њихових учења остварљиво и стварно.

Представници српске интелигенције недавно су упутили отворени апел у одбрану светиња и верника УПЦ. Какав је тренутни статус УПЦ, да ли се притисак власти на њу смањио или повећао?

Један од посланика председничке партије „Слуга народа“ недавно је јавно рекао да ће за месец дана Украјинска православна црква престати да постоји. Највероватније, то ће се десити као резултат доношења Закона о забрани УПЦ у Украјини.

У ствари, Црква је била стављена пред једноставан избор. Или ће УПЦ пристати да изда православну веру и споји се с расоклничком ПЦУ, или ће њена даља судбина бити уништење и служба у катакомбама.

А да би донела „праву одлуку“, настављају систематски да врше притисак на њу. У току је велики талас заузимања храмова УПЦ, њени епископи су послати у затвор или у кућни притвор, верницима није дозвољено да се моле чак ни на територијама које су њихово приватно власништво. Иначе, тренутно су две епархије Украјинске православне цркве – Лавовска и Ивано-Франковска – скоро потпуно уништене.

На сабору у Феофанији УПЦ је донела одлуку о својој потпуној независности. Може ли се то сматрати аутокефалијом? Каква је позиција РПЦ у вези с овим питањем?

Аутокефалност се не може самовољно прогласити. Ово ће одмах бити квалификовано као раскол.

Наравно, одлуке „феофаније“ су груби канонски прекршаји. УПЦ је дошла до њих, покушавајући да угоди властима. Међутим, овај подухват је пропао. Непријатељи су, увидевши уочену слабост, с још већом снагом напали Украјинску цркву, која је, не добивши ништа заузврат, сама себе отерала у раскол.

Замислите само да је на исти начин деловала Митрополија црногорска-приморска. И уместо активне борбе за своја права, одржала „сабор“ и тамо прогласила своју „потпуну независност“ од Српске цркве. Сигуран сам да такве антиканонске акције не би баш наишле на разумевање и подршку на нивоу СПЦ.

Стога резултате „феофаније“, посебно престанак помињања Његове светости патријарха Кирила, сматрамо отвореним вратима за клизање у раскол. По речима поглавара Руске цркве, свештенство УПЦ има право да не испуни безаконе захтеве за непомињањем патријарха, а лаици да очекују од свог свештенства да ће извршити такав помен и сачувати јединство Цркве.

Александријски патријарх је оптужио патријарха српског Порфирија да Српска црква наводно не примећује „инвазију“ Руске цркве на афрички континент. Колико су ове оптужбе оправдане? Може ли се рећи да је РПЦ прекршила каноне стварајући свој егзархат у Африци?

Прва парохија РПЦ у Африци појавила се 1914. године у Египту, тада су почеле да се појављују све више – 1920. освећена је црква у Тунису, 1922. створена је парохија у Алжиру, 1927. руске православне парохије су отворене у Мароку.

Александријска православна црква присутна је од древних времена, али је територија њеног ширења била ограничена на Египат и Либију. Тек око 1930. године александријски патријарх Мелентије прогласио је ширење своје јурисдикције на цео афрички континент, што је почело да се оличава у стварним акцијама тек у другој половини ХХ века.

Библија позива на избегавање оних „који чине раздоре“ у Цркви (Рим. 16:17), тако да је Православна црква веома строга према проблему раскола. Односи између Руске и Александријске цркве су донедавно били најбољи. Али, нажалост, они су обустављени 2019. године након што је александријски патријарх Теодор, под спољним притиском Запада, признао расколничку псеудоцркву у Украјини, иако је раније обећао да то неће учинити.

Да подсетим, патријарх Теодор је 8. новембра 2019. званично признао ПЦУ. Штавише, 13. августа 2021. је саслуживао са Думенком на литургији на острву Имврос, што је аутоматски учинило предстојатеља Александријске цркве саучесником раскола.

Исходећи из тога, као и реагујући на бројне апеле свештенства Александријске патријаршије, које ниjе желело да буде саучесник у расколничким делима патријарха Теодора и које је жудело да остане у канонској цркви, у децембру 2021. Синод РПЦ донео је одлуку да формира Патријаршијски егзархат Африке.

Дакле, није било кршења канона с наше стране. Такође, имајте на уму да смо дуго чекали пре него што смо предузели такав корак. Чекали смо искрено покајање патријарха Теодора за грех раскола. Није уследило и морали смо да водимо рачуна о очувању истинског православља на афричком континенту.

Какво је стање егзархата на чијем сте челу у овом тренутку? Како Африканци доживљавају нову мисију Руске цркве?

У протеклих годину и по дана Патријаршијски егзархат Африке отворио је више од две стотине парохија у 25 афричких земаља. Поред литургијског живота, покренути су и многи хуманитарни и едукативни пројекти, преводи књига на локалне језике и још много тога. Оснивање и активан рад егзархата изазвали су велику пажњу Африканаца према РПЦ.

За многе је драгоцено то што наша црква има древне корене који потичу од времена апостола, то што смо традиционална и конзервативна црква која не дозвољава људима да мењају или поништавају учење Библије о моралним и породичним питањима у корист модерних идеолошких трендова који долазе са Запада, као и да РПЦ никада није била црква колонизатора.

Африканци показују велико интересовање за нашу мисију. Уосталом, искрено говорећи, ми смо добили тешко наслеђе после Грка. Стиче се утисак да нису покушавали да изграде нормалан црквени живот у Африци. На пример, морамо да упознајемо Африканце са постом, Тајном исповести. Све нам то ствара одређене потешкоће, али, с друге стране, отвара и широке перспективе за прави мисионарски рад и просветитељство.

Велику пажњу посвећујемо образовању и верском и световном. Неколико десетина студената из Уганде, Кеније, Танзаније, Нигерије, Руанде, Бурундија, Камеруна, Централноафричке Републике и Мадагаскара већ је послато на студије у руске богословске школе. Истовремено, у Москви су одржани краткорочни теолошки и пастирски курсеви на енглеском и француском језику, након чега су грађани Централноафричке Републике, Нигерије, Малавија, Камеруна, Јужне Африке, Демократске Републике Конго, Обале Слоноваче, Тогоа и Мадагаскара рукоположени у свештенике. Да би се повећала квалификација свештеника и лаика, покренути су богословски онлајн-курсеви на Московској духовној академији на енглеском језику. На њима се обучава 160 Африканаца.
Што се тиче световног образовања, Руска православна црква је отворила основну школу у ЦАР и образовни центар у Танзанији.

На хуманитарном правцу, РПЦ има суштински нови приступ решавању проблема опасности од глади. Иако смо повремено делили храну гладнима (у Кенији и Нигерији, на пример), сада се ипак више фокусирамо на обезбеђивање локалних афричких пољопривредника семеном и/или ђубривом и на тај начин им помажемо да уберу већу жетву. Овакви пројекти су успешно реализовани у Танзанији, Малавију и Кенији. Наша визија је – дати штап за пецање, а не рибу.

Црква помаже и жртвама природних катастрофа, као што је, на пример, циклон Фреди у Малавију. Афрички егзархат има два сиротишта у Кенији и једно у Камеруну.

Активно преводимо и публикујемо православну књижевност на афричким језицима, не само широко распрострањеним, као што је свахили, већ и као што су ачоли (Уганда), тив (Нигерија), бемба (Замбија), кирунди (Бурунди), кикују и тирики (Кенија ), малгашки (Мадагаскар) и други. Ово је наш допринос очувању и развоју афричких језика који се користе и за богослужење у нашим локалним парохијама.

Свети Петар Цетињски је пре него што је предао своју душу Господу рекао митрополиту црногорско-приморском Петру ІІ: „Моли се Богу и држи се Русије!“ Шта данас уједињује наше цркве, народе и земље? И може ли се рећи да у светлу садашњих изазова пред којима се налази православље, Руска и Српска црква треба да формирају стратешки савез?

Уједињују нас братске везе, заједничка историја, а нарочито жеља да живимо у Духу Божјем. Верујем да је наша заједничка мисија да заштитимо традиционалне вредности, ону нормалност без које је немогућ правилан развој човечанства.

Такође сам уверен да ако Руска и Српска црква стану раме уз раме, онда никакве јереси и расколи неће моћи да уздрмају васељенско православље. А формат таквог стратешког савеза мораjу, ако таква идеја буде одобрена, да развију наши поглавари уз подршку Синода.

Ваше високопреосвештенство, на крају нашег интервјуа, били бисмо вам захвални на поуци нашим читаоцима и српској јавности.

Треба увек и у свему да се држимо Бога, да верујемо у Њега и Његову безграничну милост. Ако успемо на овом путу, и најтежи проблеми и кризе биће решени.

Нека Господ чува српски народ, а Богородица својим омофором закрили нашу браћу и сестре на Косову и Метохији!

 

Да ли вам се допао овај прилог? „Борба за веру“ је непрофитни православни медијски ресурс који мисионари Истину Православља и нуди бесплатну информативну услугу, која постоји само захваљујући донацијама својих читалаца.
Хвала вам на подршци и од Бога вам изобиље Његових дарова! 

Извор: "Печат"

Последњи пут ажурирано ( петак, 01 септембар 2023 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 10 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.