header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПРАВОСЛАВЉЕ-актуелно arrow Дарко Ђого: Теополис - Васељенски БРИКС и Црква униполарног света
Дарко Ђого: Теополис - Васељенски БРИКС и Црква униполарног света Штампај Е-пошта
петак, 22 септембар 2023

 Противрјечност као да је постала друга природа човјека који себе назива васељенским патријархом. Нажалост, такво стање није ствар старачке дементности нити ситуационе заборавности онога што се тек изрекло


Противрјечност је неминовни реторски манир човјека и институције који желе да њихове ријечи звуче утемељено у предању и канонима православне цркве мада су истовремено сасвим на линији (гео)политичког дјеловања Колективног запада. Та неумитна двосмисленост испољила се већ приликом писања „томоса“ о „аутокефалији“ обједињених расколника који су названи „Православном црквом Украјине“. Тамо дословно пише да „аутокефална Црква Украјине за своју главу познаје најсветији апостолски и патријаршијски престо“ у Фанару. Једноставно речено, патријарх Вартоломеј је написао, а расколници прихватили као смислену и објема странама прихватљиву реченицу: „независна Црква зависиће од нас“. Има смисла, зар не?

Зато тешко да је некога нарочито могла да изненади нова серија противрјечности из уста и пера истог аутора. Похваливши се најприје сопственим старањем за јединство православља и дометима „Светог и Великог сабора“ одржаног на Криту 2016. године, патријарх Цркве Турске је осудио „Цркву Русије“, њену „нову еклисиологију“, тј. оно учење о Цркви које једном ријечју називамо саборност. Наиме, одмах послије похвала самом себи за изванредни допринос јединству православне цркве, исти човјек је изјавио: „Прозивају нас и позивају сестринске Цркве да Васељенска патријаршија опет сазове свеправославно сабрање или Синаксис православних предстојатељâ (првојерарха сваке помјесне цркве – Д. Ђ.) како би се позабавили украјинским црквеним питањем – а наша патријаршија одбацује ове предлоге будући да нисмо вољни да на суд осталих цркава поставимо свој Канонски акт (томос ПЦУ) који смо сами извели.“ Толико бринемо о јединству са другима – само не ако оно подразумијева друге! Ако вам је независна црква зависна од Фанара имала смисла, онда то има и јединство с другима и међу другима без других.

НОВИ ПАПА Хеленски новинари, љубитељи лика, дјела и ријечи „Његове свесветости“ тачно су констатовали да он „није оставио никаквог мјеста да било ко преиспитује одлуке Васељенске патријаршије, нарочито оне које се тичу томоса ПЦУ“. Нема преиспитивања. Nova Roma locuta – causa finita. Ах, да: ако имате тај орган за мирење противрјечности (или, још боље, идеолошку свијест која то непрекидно чини), можда још вјерујете да човјек чије се одлуке не преиспитују није „нови папа“.

Но наше трагично вријеме у коме је поменута изјава дата 2. 9. 2023. као да додатно обесмишљава (гео)политички резон који стоји иза ње. Силе које су инструментализовале цркву у Истанбулу и саме су укључене у ковитлац прекомпоновања и изазивања њиховог политичког, економског, војног а можда и културног монопола на свијет и његове ресурсе. Тешко је претпоставити да ће се колапс униполарног свијета догодити муњевито, без очајног отпора, па и унутрашњих метаморфоза Колективног запада. Ипак, чињеница да се на хоризонту геополитичког дана појављује БРИКС понешто говори о томе да ствари нису онаквим какве су биле.

Да ли је нужно да се геополитички сукоби и прекомпозиције одразе на тијело Цркве? Да ли је то, језиком 19. вијека, „закон историје и друштва“? Црквена историја не даје једнозначан одговор на ово питање, али нам лијепо илуструју судбину сваког покушаја да се Цјелини Тијела Христовог наметне једно средиште одлучивања које „неће своје одлуке стављати пред суд других“. Наиме, оно што се често без икаквог осјећаја за историјске промјене и контексте, дисконтинуитете и поновне почетке назива Римска црква добар је показатељ о трајном утицају политичких и културних вектора на црквено себепоимање једне заједнице. Учење о примату „патријарха Запада“ настајало је вијековима и пролазило неколико фаза. Од времена краха Западног царства, када су латинофона хришћанска култура и црквена јерархија били једино везивно ткиво у промјењивом политичком ткању новостворених варварских држава преко уобличења „римске самосвијести“ као контрастне „Грчком царству“ за вријеме Карла Великог, свијест о посебности и свемоћности црквеног Рима расла је онако и онолико колико се тадашњи Колективни запад самоуобличавао као свијет за себе.

Иако политички и културно обиљежен хришћанским интегрализмом Цариграда, Исток се опирао жељи било ког црквеног средишта – укључујући и Нови Рим – да буде једина инстанца црквености, културе, канонске и литургијске цјеловитости Цркве. Реторика цариградске изузетности није налазила подршку ни у политичкој декаденцији Царства, а нарочито не након 1453. Развој самозаљубљене слике „првог без једнаких“ у коју је Фанар све више вјероаво што су султани били безобзирнији ка мученим „Ромејима“ код других је био – понекад сасвим наивно – доживљаван само као левантско претјеривање у говору, драма самохвалисања и мегаломаније коју нико не схвата одвећ озбиљно.

ПРИЛАГОДЉИВИ ФАНАР Ствари су, међутим, знатно другачије стајале након слома свијета у Великом рату и Октобарској револуцији. Изузетно су занимљиви увиди до којих је дошао марљиви и проницљиви истраживач прошлости Цркве на Босфору у ХХ вијеку, свештеник Павле Јермилов. Он, наиме, биљежи једну сталну флексибилност и прилагодљивост званичне позиције Фанара, нарочито у периоду 1918–1920, када се међународни статус Истанбула још није сасвим одредио. Од понуда да се у Истанбулу направи административно-црквено средиште хришћанског пандана Лиги народа (оно што ће се коначно уобличити као Свјетски савез цркава) преко понуда да се у некадашњем Константинопољу уреде стална представништва свих помјесних православних цркава – Фанар је досљедно опонашао политичке трендове, из дана у дан. Насупрот данашњој тврдој реторици самодовољности и лажне самоувјерености, ондашњи патријарси и њихове администрације предлагале су практично „федералистичка“ рјешења за односе православних цркава. Уосталом, такав „федерализам“ се није много разликовао од истинске потребе да се уведу трајни органи међуправославног договарања, саборности и расуђивања.
Но ништа од свега тога се није десило – као што ни Лига народа ни Уједињене нације нису успјели чак ни да упристоје односе међу државама и народима. Црквена бирократија на Босфору зато се неугасивим нагоном за самоодржање у услужној близини моћи врло брзо окренула побједницима. А то су били: бољшевици (сјетимо се да је само Фанар признао „обновљенце“, комунистичку државну „Цркву“ раног СССР-а) 1920-их година и глобални Запад крајем 20. вијека.

Зато никога не може да чуди савршена подударност између геополитичких процеса дезинтеграције православља крајем 1990-их година на политичком и црквеном плану. Баш као што су све новостворене „државе“ постајале „независне“ само зато да би постале колоније, тако су и њихове расколничке групације потрагом за „аутокефалијом“ саопштавале спремност да се ставе на располагање побједницима Хладног рата. Неко је духовито примјетио да наркотици и дуван свугдје изазивају зависност, а само у случају Црне Горе и „Косова“ – „независност“. Али сви знамо колико су и како независне и „суверене“ све земље под чизмом или сјенком Запада. Штавише, постоји савршена, трагикомична паралела између патријарха Вартоломеја који прави „независну“ цркву зависну од њега (и преко њега од онога од кога он сам зависи) с једне стране и, рецимо, непрекидне реторике „независне Црне Горе“, „правне државе Косово“ и „суверености Босне и Херцеговине“ коју одржава – колонијални управник!

Али да ли је патријарх невољан да се састане са другим патријарсима једино рјешње за будућност међуправославних односа? Да ли је он у стању да угуши саборност? Или ће његова провокативна осионост указати другим црквама потребу да заиста непрекидно саборујемо? Одговор је у овом тренутку тешко дати. Но ако се на хоризонту међународне политике појављује БРИКС као алтернатива једнополарности, ако видимо да велике и озбиљне земље јасно схватају потребу за истинском сувереношћу и независношћу – можемо ли очекивати да ће се свијест о потреби за сабирањем истински независних људи, цркава, народа, држава раширити и на црквене поглаваре? Парадоксално можда изгледа, али начело саборности, договарања уз поштовање оног другог више се осјети са слика лидера БРИКС него из саопштења „Свјетлости Фанара“.

 

Да ли вам се допао овај прилог? „Борба за веру“ је непрофитни православни медијски ресурс који мисионари Истину Православља и нуди бесплатну информативну услугу, која постоји само захваљујући донацијама својих читалаца.
Хвала вам на подршци и од Бога вам изобиље Његових дарова! 

Извор: "Печат"

Последњи пут ажурирано ( петак, 22 септембар 2023 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 24 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.