Више западних влада недавно је потписало споразум Светског Економског Форума који их приморава да почну са рационализацијом залиха хране и замене традиционалне валуте за CBDC (дигиталну валуту) почевши од следеће године.

Према новинару Брендону Смиту, пораст инфлације намерно оркестрира елита како би убрзала своју агенду за 2030.

Infovars.com извештава: Истина је да банкарски олигарси и политичке власти уживају у таласу плиме инфлације јер је то савршена прилика да се успостави далекосежна социјалистичка контрола над ресурсима.

У већини случајева централни банкари су главни кривци за стварање инфлаторног догађаја, а реч „креација“ је најбоље применљива јер је скоро немогуће да дође до отворене инфлације без ње. Иако понуда новца није једини фактор када се ради о инфлацији она је најважнији. Више новца који јури мање ресурса изазива нестабилност на страни понуде и цене расту.

Централне банке имају низ изговора зашто „требају“ да прикажу више долара или пезоса или фунти или марака, али нема сумње да знају какав ће бити крајњи резултат.

Десило се превише пута да не знају…

Ови инфлациони догађаји покрећу предвидљив скуп домина у друштву, као иу економији и финансијама. Нагли скокови цена, смањена штедња, растуће сиромаштво, растући криминал и растуће каматне стопе – Ово је затим праћено у већини случајева неуспелим повећањем стопа, више инфлације, затим још повећања, смањењем страних улагања у дуг, депоима у страној валути (узрокујући већу инфлацију) , смањење потрошње и губитак радних места.

Овај исти образац је био сведок од Вајмарске Немачке 1920-их до Америке 1970-их до Југославије из 1990-их до Аргентине и Венецуеле из 2000-их и шире. Али шта се даље дешава? У сваком случају, тренд прво доводи до контроле цена код произвођача и дистрибутера, које на крају не успевају. Затим долази владино рационирање и потпуно преузимање потрепштина, укључујући снабдевање храном.

Мислите да се то не може догодити у САД? Већ јесте. Ричард Никсон је 1971. године издао извршну наредбу 11615 (према Закону о економској стабилизацији који је успостављен 1970.); наредба је захтевала 90-дневно замрзавање плата и цена како би се спречила инфлација. То је била изузетно ретка акција ван светског рата и згодно се одиграла током изборног циклуса. Имајте на уму да се права инфлаторна криза још није догодила, али је контрола цена дала тржиштима краткорочни подстицај и дала Никсону победу на изборима.

1973. године, контрола је враћена током арапског нафтног ембарга. Они нису успели и довели су до дугорочне инфлације цена гаса. Џералд Форд је тада позвао америчке компаније да уведу контролу цена у оквиру своје кампање „Убиј инфлацију одмах“; био је предмет исмевања и чак га је исмевао млади Џо Бајден (који сада лажно тврди да је решио сопствени проблем инфлације својим бескорисним Законом о смањењу инфлације).

Коначно, Џими Картер је увео „смернице“ (контроле) о ценама и платама које су награђивале предузећа која су подигла цене испод одређеног процента. Било која предузећа која су подигла цене изнад процента и остварила профит пре опорезивања изнад претходне две године биће кажњена. Ни у ком случају фирма не би могла повећати свој доларски профит за више од 6,5 процената осим ако се вишак не може приписати повећаном јединичном обиму продаје. Овај план, наравно, такође није успео да заустави инфлацију.

На крају, Фед је морао да подигне стопе до око 20% у периоду 1980-1981 да би зауставио експоненцијалну инфлацију, што је довело до значајних губитака у пословању и високе незапослености.

Проблем је једноставан , контрола цена доводи до подстицаја за изгубљени профит што доводи до мање производње. Мања производња доводи до мање понуде, а мања понуда доводи до раста цена. Ово је поврх основног рака који је стварање фиат новца. Политичари ће се ретко, ако и икада, бавити стварним узроком инфлаторне кризе: владом и централним банкама. Уместо тога, они покушавају да окриве слободна тржишта, „похлепне” компаније и узимање профита у временима невоље.

Нажалост, образац се данас поново понавља јер јавности сада постаје јасно да повећање каматних стопа централне банке нема значајан ефекат и да јавност и даље плаћа између 25%-50% више на већину робе коју купују у поређењу са до пре три године. Како инфлација расте, многе левичарске владе сада отворено разговарају о контроли цена.

Недавно је Канађанин Џастин Трудо наредио великим трговачким ланцима у земљи да смање цене, истовремено их упозоравајући да остварују већи профит, инсинуирајући да су они узрок инфлације. У Канади, профитне марже међу продавцима су заправо равне због растућих трошкова. Ако се посматра само сирови профит без узимања у обзир инфлације трошкова произвођача, као и транспорта, дистрибуције и плата, онда би могло изгледати као да ове компаније извлаче новац. Нема доказа који подржавају ову тврдњу.

Оно што Трудо ради је да се претвара да је глуп док се упушта у веома паметну стратегију жртвеног јарца. Влада и централни банкари су ти који су основни узрок инфлације, али окривљујући појединачне пословне секторе он поставља сцену за контролу цена коју спроводи влада. Када ови пропадну и створе кризу у снабдевању, он ће тада увести рационализацију, а када влада условљава јавност да прихвати рационализацију, елите тада контролише приступ целокупног становништва храни и потрепштинама.

Неки људи могу рећи „Па то је Канада, а шта је са САД?“ Иста агенда је у току у Америци, али се спроводи на нивоу града и државе. На пример, социјалистички градоначелник Чикага, Брендон Џонсон, управо је најавио план за град (користећи државне и савезне пореске фондове) да изгради владине продавнице прехрамбених производа у „пустињама са храном“. То су места где је комбинација инфлације и крађе у продавницама приморала трговце да напусте одређене делове града.

Програм из Чикага би укључивао мере контроле цена и за ове институције постоји велика могућност да у будућности користе рационализацију. Слични пројекти се разматрају и у другим градовима широм земље. Другим речима, левичарски градови плаше предузећа док планирају да замене „основне услуге“ операцијама које води влада.

Писао сам о неизбежности рационализације након контроле цена прошле године у свом чланку „Замка стагфлације ће довести до универзалног основног прихода и рационисања хране“. Рационализација генерално долази када контрола цена не успе.

Прошло је доста времена откако се САД нису суочиле са оваквим условима, али ћемо вероватно у блиској будућности. Овог пута верујем да ако се естаблишменту дају моћ рационализације, никада га више неће пустити.

Рационализација би се такође могла користити да се јавност намами да прихвати универзални основни приход (УБИ) и дигиталне валуте Централне банке (ЦБДЦ). Центри за храну под контролом владе могу лако да ограниче куповину робе на ограничену листу артикала, а такође захтевају плаћање коришћењем одређених метода (као што су дигиталне валуте). У кратком временском периоду, готовина би била уклоњена јер ће трговци, под притиском владе, одбијати да је прихвате.

Тешко је рећи шта ће будућност донети у политичком смислу, с обзиром да наредна председничка кампања личи на потпуни циркус. Историјски гледано, међутим, и демократски и републикански председници су у прошлости покушавали да контролишу цене. Мора се извршити притисак јавности (најмање на државном нивоу) да се то спречи. Колико год згодно изгледало окривити произвођаче и дистрибутере, стварна претња долази од влада и банака. Не можемо дозволити да људи који су изазвали кризу такође имају користи од тога дајући им још више моћи.

Извор: NultaTačka/BrandonSmith