Испоставило се да је 24. септембар постао дан пун изненађења у животу Православља. На мрежи су се појавиле  (http://borbazaveru.info/content/) информације  о умешаности представника Румунске патријаршије и ПЦУ. То се догодило 24. септембра током догађаја који је организовала Константинопољска патријаршија у Мађарској. Од стране Румунске православне цркве присуствовао је (и, у ствари, причестио се) епископ Румунске цркве у Мађарској Силуан, а из ПЦУ је „заједничку чашу“ поделио познати Михаил Зинкевич.

На фотографији се види да овде није било саслуживања, већ причешћивања. Односно, није било заједничког служења Литургије. У одређеном тренутку су једноставно пили из исте чаше, иако то ништа не мења. Наиме, на овај начин је забележена чињеница о покушају успостављања евхаристијског заједништва између РумПЦ и ПЦУ, а ако на ову чињеницу не буде реаговања црквеног Букурешта, ово ће сведочити о много томе.

Прво, ако су поступци епископа Силуана били свесни и нису нехотична грешка, онда би се са сигурношћу могло рећи да се однос према ПЦУ у РумПЦ мења.  Теоретски, можда није знао ко је Зинкевич и коју организацију представља; никад се не зна кога је Вартоломеј могао да поведе са собом. Али ако ово није грешка, већ свесно дело, онда је оно што се догодило пробни камен за тестирање реакција.

Друго, важна ствар је чињеница да је у последње време дошло до тензија између РумПЦ и Руске православне цркве, што је можда и разлог за ово. Није тајна да Букурешт задржава амбиције и ставове у вези са Молдавијом, која је сада канонска територија Руске православне цркве. Осим тога, унутрашњи политички процеси и захлађење односа између Москве и Тираспоља гурају Молдавију не само у политичку унију са Румунијом, већ чак и ка потпуном уједињењу. Наравно, такви процеси не могу остати ван пажње Цркве. Недавни црквени скандали у Молдавији су доказ за то.

Треће, с обзиром на могућу забрану УПЦ, Румунска патријаршија не пропушта прилику да прошири своју канонску територију на рачун Буковине. Иначе, Буковина је одавно спремна за такав развој догађаја. Богослужења у месним црквама УПЦ врше се на румунском језику и са одговарајућим културним инклузијама, које су у значајној дисонантности са општим црквеним пејзажом Украјине.

Овако или онако, све води томе да ако се Руска православна црква добровољно не одрекне Молдавије и Буковине, онда би Руској православној цркви веома вероватно могао да се понови сценарио са признањем ПЦУ. Управо је признање/непризнавање ПЦУ данас једна од полуга притиска на Руску православну цркву за оне помесне Цркве које се још нису определиле - а у ствари, нису оствариле максимум за своје интересе. У сваком случају, нешто нам говори да сва ова „јесења заоштравања“ нису случајни „бљесак на сунцу“, већ резултат активне дипломатије Фанара и, у случају РумПЦ-а, присуства амбиција које су постале превелике да би се сакриле.