Питају: Како се треба односити  према  преводу старозаветних Писама са јеврејског?

Одговарам: Као на помоћно средство  за разумевање богонадахнутих Писама Старог Завета, које поседује Света Црква. Реч Божија предана Цркви Божијој увек је била и увек ће бити у њој  чувана – до краја времена. Превода може бити много, много може бити и тумачења, као пролазних и променљивих схватања речи Божије; сама реч Божија, какву св. Црква чува, јесте и остаће неприкосновена и непроменљива. Превод старозаветних списа са јеврејског спада у она  пролазна и променљива схватања речи Божије.

Неки људи наишавши на нешто нејасно у пророчким списима, мисле: превод није тачан; треба  погледати на јеврејском, верујући да је садашњи јеврејски текст исти онај који је изашао из руку пророка и стога садржи најаутентичнију реч Божију. То је предрасуда школе, и то не наше школе, него стране и инославне. Најаутентичнија реч Божија је она која се чува  у Цркви, иако није на јеврејском, него на истоку, на грчком, а код нас на словенском.

Кренимо од почетка. Да ли су старозаветни списи изашли из руку пророка потпуно јасни и свима разумљиви? Не. Они су и из њихових руку изашли нејасни. Разлог за то је тај што божанска созерцања која је Свети Дух положио у умове пророка није било могуће у потпуности изразити у форми људске речи коју су они поседовали. Да бисмо се уверили у ову мисао, вреди упоредити апостолске списе. Да ли су у свему јасни и разумљиви? Не, и у њима има нејасноћа, као што сви знају из искуства. Разлог за то је исти: божанско није могуће  у потпуности  изразити људским речима. Св. ап. Павле каже: „Ако сам и невешт у речима, али нисам у познању“ (2 Кор 11:6), што значи да он многе ствари види богопросвећеним умом, али му недостају речи да то изрази. Између осталог, апостоли су писали на грчком језику, који је изражајнији од јеврејског. Ако је, међутим, било немогуће избећи нејасноће у апостолским списима, колико их тек мора биту у пророчким књигама које су писане у таквој старини и на таквом језику?

Главно  у тим списима је било разумљиво, а они који су их примили задовољавали су се оним што је било разумљиво, схватајући оно што је било неразумљиво у пророчким речима или из усменог тумачења пророка за време њиховог живота, или по предању потоњих богомудрих мужева, или по њиховом сопственом наслућивању, као што и ми сада чинимо у вези са нејасноћама у новозаветним списима. Сви су хранили своју душу оним што је јасно било изражено речима, схватајући неразумљиво у складу са тим, али нико се није усуђивао да унесе у текст своје схватање нејасног, како би га разјаснио читаоцима.

Тако је било до превода богооткривене речи на грчки језик. Када су богоизабрани преводиоци приступили овоме,  особеним промислом Божијим устројеном делу, они су природно разумели сво божанско Писмо, јасно по његовој јасноћи, а нејасно по предању, или према односу нејасног са јасним. Но једна ствар је разумети реч Божију, а друга је превести је. Превод захтева дословну тачност како се не би претворио у парафразу¹, допуштајући одступања од текста ради појашњења. С тим у вези, јасни делови текста нису представљали потешкоћу; превод од речи до речи давао је јасне мисли. Али у односу на нејасна места у Светом писму, требало је строго суздржати се, да не би искушани жељом да се унесе јасност у текст, унели у превод сопствена схватања нејасног. И видимо да ово искушење није повукло побожне тумаче. Они су поставили себи правило, којег су се и придржавали, да преводе реч по реч, остављајући разумевање свега што је нејасно у изворнику, онима који га читају, према општим правилима схватања таквих места која су тада била у употреби, као што је то било остављено и онима који су читали изворни текст. Нису дозволили себи да унесу било шта у текст у виду разјашњавања нечег нејасног, стриктно се придржавајући закона који почива на преводиоцима – да са дословном тачношћу пренесу оно што преводе. Одатле потичу нејасноће у старозаветним писмима према преводу седамдесеторице тумача (Септуагинти), које поседује Света Црква. Ове нејасноће се јављају зато што су оне постојале и у изворнику. Зато је овај превод, упркос нејасноћама у њему, најтачнији, најистинитији приказ изворних пророчких писама: шта је тамо било то је и овде, они се узајамно замењују. Онај ко прима ове списе у преводу седамдесеторице не губи ништа у поређењу са оним ко их је примио у тексту из којег је превод направљен.

Тако је и прихваћен овај превод од свих јевреја, и у Александрији, и у Палестини, и свуда. Они који су разумели и јеврејски текст и грчки превод видели су њихову савршену сродност и били су у потпуности задовољни преводом. Његове нејасноће нису их саблажњавале, јер су то биле оне исте које су постојале и у изворнику. Преводом су били потпуно задовољни и они који нису разумели јеврејски, верујући старијима да је то најтачнији приказ изворника. Како су ови последњи живели претежно ван Палестине; те је ван ње реч Божија у преводу седамдесеторице потпуно потиснула реч Божију на  јеврејском тексту. Али нико није туговао нити је жалио, као да је претрпео губитак што није читао реч Божију на јеврејском, него су  сви веровали, као што је и требало, да и на грчком имају изворну реч Божију.

Тако је то било  до појаве Господа на земљи и ширења хришћанства. Филон и Јосиф Флавије, најученији јевреји, поштовали су овај превод као онај који представља  истиниту богонадахнуту реч Божију. Верујући хришћани, у Цркви Божијој, сви до једног, и нису знали ни за једну другу реч Божију осим оне која је постојала у преводу седамдесет тумача. Њу (реч Божију у грчком преводу прим.преводиоца) су Цркви Божијој  предали Свети апостоли, и од тада је чувана  и чува се у њој све  до данас, као једина истинита реч Божија.

Први који су  почели да се неблагонаклоно односе  према овом преводу били су јевреји, након што су од хришћана доживели оштра разобличавања за њихово неверје и тврдоглавост, позајмљена из пророчких писама у овом преводу. Јевреји су по својој заведености веровали да стоје у истини. Када су видели да их разобличавају  пророцима , које су сами поштовали, да би се утешили смислили су начин како да се извуку: не може бити да су пророци тако говорили; Грчки превод не изражава пророчке мисли, у изворнику се правилно не чита тако – у оригиналу који сами нису умели да читају. Вође народа ухватили су се за ову мисао, тим рађе што им је било згодно да покрију своју срамоту овом завесом, јер народ није знао јеврејски језик. И тако је изашла реч међу јеврејима: превод седамдесеторице није веран, превод је нетачан. Отуда и покушаји да се преведе тачније. И тако се појављују Акила, Симах, Теодотион и дају нове преводе. Све ово происходи међу јеврејима и да би се угодило јеврејима. Преводиоци су сви били отпадници, који су отпали од Цркве у јудејство. Ничег  сличног није било међу хришћанима. Сви су остали верни тексту у преводу седамдесеторице, преданој  од Светих апостола и њихових првих прејемника.

Међутим, до тог времена, јеврејски текст речи Божије, потпуно напуштен од хришћана и готово потпуно од јевреја, са изузетком неколицине учених, значајно се искварио, и његово читање је изгубило неизмењену одређеност. Опипљив доказ за то су наведени преводи. Они су несагласни међусобно и са преводом седамдесеторице, иако су сви рађени са јеврејског. То значи да је сваки од преводилаца читао и разумео јеврејску Библију другачије од осталих, и сви су је читали и разумели другачије него како је читана и разумевана у време када је преведена од стране седамдесет тумача. Ко не види да су Јевреји већ почели да лутају тамо-амо по књигама Светог писма и да се запетљавају  читајући их?

Кварење јеврејског текста произашло је како од преписивача који су нека слова између сличних заменили другим, тако и због различитог читања речи: узрок томе  је било одсуство самогласника, чије је уметање, довитљивошћу, мењало смисао говора и реченица. Могуће је у томе не подозревати било какву злонамерност: све је ишло уобичајеним поредком људских дела. Јевреји су високо ценили реч својих предака и нису могли да је намерно искривљују. Но немогуће је недопустити да су на оним местима која су била нејасна, а посебно на оним која су говорила у осуду Јевреја за њихово неверовање Јеванђељу, њихове очи тражиле сваку могућност да прочитају друге речи, било да би изгледале разумљивије, било да би скинуле са њих прекор и лишиле хришћане потпоре за њихово разобличавање. Кажемо: „очи“, јер имају много сличних слова, а поставивши једно уместо другог, добија се другачији смисао; такође, њихови самогласници нису написани, али ако ставите један уместо другог, такође ће имати другачије значење. На овај начин, Јевреји су, последујући једном виђењу, били покретани или тражењем јасноће, или скривеном жељом да се ослободе укора (а та жеља је била подкрепљена сујеверјем, као да пророци нису могли да прекоре Аврамове синове због њихових веровања, која су у то време била, међутим, директна одступања од вере), почели да читају и пишу много тога другачије од онога како се читало и писало у време седамдесеторице.

Време је пролазило; умножавала су се и одступања јеврејског текста од првобитног изворника. У међувремену, умеће читања јеврејског је све више слабило и не само слабило, већ се дошло и до разнообразности: на једном месту су читали овако, а на другом другачије. У овим околностима, ученим Јеврејима је дошла не лоша мисао – да установе једнообразно читање, измишљајући различите знакове који би указивали који самогласник где треба читати. Овим су се бавили мазорети. Плод њиховог труда била је садашња јеврејска библија. Одреди вредност рада масорета, и одредићеш вредност садашње јеврејске Библије.

Несумњиво, нико не би очекивао да ће масорети имати посебно откровење за установљење првобитног читања јеврејског текста. Синови свог народа, ишли су истим путем којим су ишли и њихови претходници. Ако су у другом веку, три или четири века после седамдесеторице, јеврејски текст синови израиљеви читали и међу собом различито и несагласно са древним читањем, представљеним преводом седамдесеторице; да ли је онда могуће очекивати да ће ово читање бити исправније после још три века (до краја V века)? – Ако су код Јевреја остали на снази претходно наведени разлози за уклањање од изворног читања Писма, то су и плод, разуме се, доносили по роду свом: одступања су се умножавала и утврђивала све већу и већу удаљеност између тога на који начин је текст требало читати и како су сада почели да га читају јевреји. Дакле, ако претпоставимо да масорети у том роду нису од себе додали ништа, већ да су само утврдили оно што је пре њих формирано током самог тог процеса, тако да се читање које су они тада установили не може сматрати блиским изворном; а ако претпоставимо да су и они принели сопствену меру домишљатости у укупан збир, премда не са неким другим циљем, већ само са циљем појашњавања нејасних места, треба сматрати да се назначена удаљеност значајно повећала под њиховим радом.

Узимајући тако у обзир све речено, никако не можемо очекивати да је старозаветно Писмо изашло из руку масорета у оној форми у којој је првобитно постојало, и у којем су га у рукама имала седамдесеторица тумача. Овде су у многоме учињена одступања и измене, било у виду појашњења нечег нејасног, било да би се прикрило непријатно разобличавање јевреја, уз помоћ пророчких писама, од  хришћанских лица – било, може бити, да би представили божанско откривење у другачијој форми него како је оно било у рукама хришћана. Јер хришћани су са правом говорили да су они наследници обећања древном Израиљу и да је њима прешла и богооткривена реч, која је представљала главно преимућство Израиља. Против тога су се јевреји и трудили да Свето писмо, под именом богооткривеног, прикажу што је могуће другачије од онога које се налазило у рукама хришћана, прикривајући своје злоумље јеврејским језиком, на којем је било дато истинито откривење. (као да то што је њихово  Свето Писмо било на јеврејском, значи да је оно самим тим савршено аутентично) – и не схватајући да је и самом Господу Богу, у исто време када је одбацио јеврејски народ, било угодно да свом новом народу, изабраном из свих незнабожаца, и само откривење Своје уготови, мимо  јеврејског, на новом општедоступном грчком језику, на којем су га хришћани чували у тачној саобразности и сагласности са речју која је првобитно изашла из уста и руку пророка на јеврејском.

Извори одступања новог јеврејског текста од првобитног за мазорете била су различита читања која су настала заменом сличних слова једног другим, и указања посредством знакова где читати који самогласник, што је умногоме зависило од њихове произвољности. Ова два извора су давала могућност, а претходно изречени мотиви подгревали су усрђе масорета – да се старозаветни списи представе у форми која би за јевреје била што погоднија у односу на хришћане, и премда  на неким местима у јаснијој форми, но не може се рећи и тачнијој. Отуда происходе разлике између садашњег јеврејског текста Библије и текста у преводу седамдесеторице. И за свакога је очигледно да по правди аутентичност несумњиво припада овом последњем, а не првом².

Сходно томе, нема сумње да је у садашњи јеврејски текст унето много људског, што случајно уметнутог у њега, што произашлог из домишљања особа које су установиле његово читање. Он је по допуштењу Божијем био осуђен на такву судбину, као за казну јеврејима због презрења воље Божије, откривене им у списима који су им дати на њиховом језику. Не обраћајући пажњу на то, јеврејска Билиблија веома је популарна међу протестантима; није ли то зато што садржи елемент сродан њима, а то су произвољна тумачења и домишљања ума која господаре међу њима? – У крајњој мери на ту мисао наводи нас чињеница да је протестантизам чим се појавио, узео у своје руке старозаветно Писмо у садашњем јеврејском тексту и тврдоглаво га се држи, на обличење , како му се чини, православља, које не цени високо ту Библију.

При свему томе, ипак, одступања и измене направљене у садашњем јеврејском тексту Библије не уништавају општи смисао старозаветних списа и не одузимају им то значење која она имају за Нови завет. Одступања и измена направљено је не мало; но  они, иако дају чврсте поводе за веровање да се Старозаветна Писма у јеврејском тексту нису сачувала у својој изворној чистоти, у којој су изашла из руку пророка и у којој се чувају у Цркви у преводу седамдесеторице, ипак не дају основа да се верује да је у њима затамњена и искварена старозаветна истина. Не: ова последња је сачувана нетакнутом, тако да би, када дође време да се сада заблудели Израиљ освести и обрати Христу Господу, могао да види подстицај и руководство за то у својим списима, упркос њиховом, у многом, одступању од првобитне чистоте речи Божије. Због тога, уопштено говорећи, ови списи, чак и у овом тексту, нису изгубили смисао који нам помаже да разумемо реч Божију. Они представљају најближе помоћно средство ка том циљу. Чиста богоооткривена реч Божија налази се у старозаветним списима у преводу седамдесеторице. Јеврејска Библија, у ономе у чему је сагласна са тим преводом, у томе њега потврђује и сама добија на тежини; а у томе у чему је несагласна (нарочито на нејасним местима), у томе она представља најближу претпоставку разумевању нејасног. Управо у том смислу су јој (јеврејској Библији прим. прев.) се обраћали неки од светих отаца Цркве. Свети Златоуст понекад каже: „а на јеврејском се чита овако“- што преноси ту и такву мисао, која нас не лишава назидања. Он не ставља овај текст у исту раван са речју Божијом коју Црква поседује у преводу седамдесеторице; али понекад му се окреће (мада веома ретко), као ка нечему што представља нешто за разматрање ради разумевања изворне речи Божије.

Управо у том, а не у било ком другом смислу, морамо прихватити нови превод старозаветног писма са јеврејског, управо као помоћ за разумевање изворне речи Божије, коју поседује Света Црква. У било ком другом смислу он (превод са јеврејског прим. прев) није могао ни бити предложен.

Неправославно и неправедно рекао би онај ко би рекао: „Коначно имамо најаутентичније старозаветно Писмо у руском преводу“. Истинити син Цркве се не би дрзнуо да каже тако нешто, јер у таквом говору лежи прекор Светој Цркви, нашој мајци, која је стуб и тврђава истине. Јер ако је Свето Писмо у новом преводу изворно, онда оно исто Свето писмо које Црква поседује  у преводу седамдесеторице није аутентично. Шта произилази из овога? Испада да нас је Црква Божија до сада хранила и храни нас не чистим хлебом Речи Божије, него хлебом помешаним са ђубретом и плевом, и да зато није мајка, него гора од маћехе. Ко би се усудио да то каже или помисли? Међутим, овај закључак не може избећи нико ко каже: „Свето писмо у преводу са јеврејског је најаутентичније. Сваком ко неблагонаклоно гледа на Свето Писмо у преводу седамдесеторице, већ част која му припада пребацује на садашњу јеврејску Библију, не може бити стран покушај да се Црква укори због неисправности њеног избора текста Светог писма. И св. Синод, који је верни чувар свих садржаја Цркве, није могао да нам да превод Старог завета у том смислу да је то најаутентичнија реч Божија. Не приличи ни нама да му придајемо такав значај.

Ми смо синови Православне Цркве. Ми поштујемо оно што је она поштовала, а клонимо се онога чега се и она клонила и чега се клони. А она није знала и не зна за јеврејску Библију. Од самог почетка, од Апостола, преко свих сабора, па до сада се држала и држи се Библије у преводу седамдесеторице. И ми смо дужни да њу поштујемо и да се ње држимо свим силама. Ако се приклонимо на страну оних који већи значај дају јеврејској Библији, као што су то учинили протестанти, онда ћемо дати места мисли да Света Црква није умела да нам укаже на најаутентичније откривење Старог Завета. Ако Света Црква у овом најсуштинскијем предмету није знала да нам укаже где је чиста реч Божија, како је она онда стуб и тврђава истине? Ако она није препознала истиниту Богооткривену Реч, како онда можемо веровати да она тачно зна, опредељује и указује нам на сваку другу истину? Одавде не може а да се не роди подозрење да ли су сви догмати Цркве истинити и да ли и њих треба преиспитати како би се утврдило најаутентичније исповедање вере. А ко стане на овај пут, тај је у души већ постао протестант.

Ето чему једна мисао неизбежно води: „коначно имамо изворну реч Божију у руском преводу са јеврејског“. И наравно, сваки син Православне Цркве ће одбацити ову мисао и фразу, као злу и непријатељску Цркви, и као опасну за истинско Православље, које је силно по томе што се клони свих бесмислених новотарија и са потпуном покорношћу прихвата само оно што је чувала и што чува Православна Црква .

У свему наведеном има довољно разлога да би се, наишавши на нови превод Библије, сусрели са њим свесни праве његове вредности, не умањујући божански ауторитет речи Божије коју поседује Света  Црква и не приклањајући се на страну оних који су са јеврејском Библијом одступили од истине Божије и туђи су Цркви која је поседује (истину Божију прим. преводиоца).

* * *

1. Парафраза - описно исказивање нечега у циљу боле разумљивости, препричавање; као реторичка фигура: исказивање неке претставе не једном, њеном речју, него са више других речи које јасно износе њена најглавнија својства, нпр. преселио се у вечност, уместо умро, добро гледа и пушком и оком, место добро нишани итд.; перифраза. (грч.)

2 Горе изражене мисли већим делом припадају  Економосу, који је написао четири велика тома у одбрану превода седамдесеторице  и његове супериорности у односу на садашњи јеврејски  текст.

Извор : Епископ Феофан. По поводу издания книг Ветхаго Завета в русском переводе. // Журнал «Душеполезное Чтение". - 1875 г. - № 11. - С. 342-352. (https://azbyka.ru/otechnik)