header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Марина Поздејева: Доктор
Марина Поздејева: Доктор Штампај Е-пошта
четвртак, 14 децембар 2023
             Јевгениј Сергејевич Боткин     

– Господине, к’о Бога те молим! Жени ми је скроз лоше. Не дао Бог, умреће... – сељак само што није пао на колена, али је Јевгениј Сергејевич стигао да га ухвати за оковратник кожуха.

– Наравно, мили. Само, немојте се љутити, молим вас да платите кочијашу.

– Наравно, господине! Наравно... – сељак се брзо крсти гледајући час оштру браду доктора, час лик Богородице у светом углу.

У дворишту су стајала сељачка кола, у које је било упрегнуто мршаво коњче. Лекар се благо намрштио – опет ће прехладити бубреге. На себи је имао лаки вунени капут. Наравно, генералски шињел је био топлији, а и више се навикао на њега. Јевгениј Сергејевич га је носио све док је могао, премда су га неки попреко гледали. Међутим, касније је позван у „комитет“ који је био смештен у дрвену кућу Кузњецова с малим прозорима попут слепих. „Видите, друже, таква и таква ствар... – рече човек у изношеној кожној јакни. – Немамо ништа против шињела... Али... зашто да збуњујете народ... скините еполете, па носите колико вам душа жели.“

Доктор није скинуо еполете са златним царским грбом, али је генералски шињел заменио сивим вуненим капутом који га није нарочито грејао. Иако је био октобар у Тобољску је већ наступила права зима. Сељаци су причали да се не сећају тако хладне јесени. Свакодневно су долазили код чувеног лекара. Цело двориште је било пуно сељачких кола, сељака и сељанки који су дошли пешке. Иако је лекар с времена на време излазио на дашчани оронули трем и говорио да не може да прими више од осморо људи болесници нису одлазили: „Можда ће... Господи, помилуј.“

 

 

Јевгениј Боткин у визити © Прес-служба Војно-медицинске академије „С. М. Киров“     

Доктор из престонице је лечио боље од овдашњих лекара. Упутио би лепу и нежну реч. Дизали су се на ноге и они који се нису надали... А новац није узимао. Зато су болесници доносили јаја, сланину и млеко. „Узми, господине. Кажу људи да имаш децу. Можда ћеш и нашем цару... Спаси и сачувај... Мука и невоља,“ – људи су се крстили, у њиховим очима – и код жена, које су увек спремне да заплачу, и код мушкараца којима се суза не може измамити – појављивала се танка провидна мрена.

Деца су недавно допутовала код доктора. Неколико месеци нису могла да добију дозволу. Недостајала су Јевгенију Сергејевичу, навикао је да је породица поред њега, односно оно што је од ње остало. Најстарији син Боткина је умро у детињству. Затим су почела да се рађају деца – три сина и кћерка, једно за другим. Само што су мало стасали, мајка породице је често почела да одлази на омладинске скупове где су студенти савијали цигаре, пушили и разговарали о руској револуции. Она је отишла код једног од њих оставивши мужу да се стара о деци. „Ти си угледан човек, на власти... А шта је могу да им пружим у оваквој ситуацији...“

 

 

Доктор Ј. С. Боткин с децом Татјаном и Глебом, 1918. Године     

Син Димитрије је погинуо 1914. године, херојски, борећи с за домовину. Средњи син Јуриј се оженио и одвојио с породицом. Поред оца су остали седамнаестогодишњи Глеб и Татјана. Они су од јула обијали прагове нове власти како би добили дозволу да оду за Тобољск. И напокон, неки човек који је требало да потпише папире их је потписао и породица је поново била заједно. На прозорима су се појавиле чипкане завесе, као и мушкатле у саксијама, а из кухиње је допирао мирис чорбе од купуса и каше. Јевгениј Сергејевич је свакога дана примао пацијенте, али је већи део времена проводио с царском продицом и кући је долазио касно. „Татице, ово прогонство није нимало страшно. Преживећемо и то,“ – рекла је Тања једне вечери. Јевгениј Сергјевич је скинуо мале округле наочари и почео да брише замагљена стакла.

Свега неколико недеља пре тога позван је „на разговор“. Управо тако је рекао мушкарац набораног лица попут старе цвекле. Пришао му је сасвим близу и доктор је изгубио дах од оштрог мириса лука.

– Позивамо те на разговор. Сутра у 10. У кућу Кузњецова...

Доктор је климнуо главном. Човек је стајао у месту премештајући се с ноге на ногу у прљавим чизмама.

– Господине, – сељак прочисти грло... – види овако... Овде, са стране... – раширивши прсте показа према прљавој бунди – као да ми ватра гори ноћу. Прошле године сам пао с коња... Можда је време да умрем...

Евгениј Сергејевич је установио да пацијент има убој јетре и написао је медикаменте за облоге.

Сутрадан у 10 сати ујутру стајао је пред човеком у похабаној кожној јакни. На испуцалом реверу појавила се црвена трака од атласа.

– Нова власт зна за ваше заслуге, друже, – глас је зашкрипао као сељачка кола, којима се доктор возио код пацијената. – У престоници револуције отворена је клиника за хероје. Тамо су потребни добри лекари.

На докторовом лицу с и даље ништа није могло прочитати.

Човек у кожној јакни се намрштио као да је због мамурлука попио превише киселог расола, па настави:

– Мислим да све разумете... Ово је последње упозорење... Саветујем вам да пристанете, – додао је сасвим тихо.

Негде у неком дворишту поче да завија пас.

– Да ли вам треба времена да размислите? Ми...

– Не, – прекину га доктор. – Одлука може бити само једна, – речи су биле скоро вреле, као малочас ковано гвожђе.

Човек у јакни се угризао за танку доњу усну и узео је у руке масивни упијач за папир.

– Обећао сам цару да ћу остати с њим док год буде жив. Није могуће да не одржим реч. – Упијач за папир потмуло тресну о сто. – И још једна ствар, – додаде лекар, – царевић се не сме оставити без лекара.

Негде на снегом покривеној улици пас је завијао и цвилео, као да то не чини због туге, већ због бола. Као да му је неко тешком чизмом стао на ногу или да је шутнуо у мек псећи стомак.

– Па ви сте отац! – човек у јакни је зашиштао јаче него пре. У грудима му је врило. – Размислите о својој деци!

Докторово лице је остало подједнако мирно, као и у оним далеким данима кад је држао предавања својим студентима:

– Како да живим ако оставим пацијента којем сам толико потребан? Како би ми савест била мирна?

Било је тихо – тако да се чуло како куца сат на дрвеном зиду.

Тишина је пала на снегом покривене улице, загрлила је пса загрејавши напокон болни бок, пала је као загушљиво ћебе на туђу кућу од дрвета, на полутамну собу са столом застртим сивим сукном. Увлачила се у уши, гушила је као убица који напада у мрачном сокаку.

Човек у јакни се није померио: крупне ноздрве су се укочиле, лице му је посивело, очи су мутно гледале. Тако гледају стари фењери и људи који су заборавили Бога.

– Да ли сам слободан? – упита доктор и човек у јакни се тргну.

– Ако се предомислите...

– Част ми је! – не саслушавши до краја доктор је широким корацима изашао напоље.

 

Свети страстотрпац Јевгениј Боткин     

 

Исте вечери Јевгениј Сергејевич је написао писмо свом другу са студија:

„Драги Валентине! Знам да сам већ мртав, али још нисам сахрањен. ‘Спасиће се ко издржи до краја.’ То ме држи. И принципи наше дивне генерације која је дипломирала 1889. године. Као што се Аврам није поколебао да на захтев Бога принесе на жртву сина-јединца, тако сам и ја одлучио да оставим своју децу као сирочад како бих извршио дужност. Уопште, ако је ‘вера без дела мртва’, ‘дела’ без вере могу постојати и ако неки од нас делима придруже и веру, то ће бити само по изузетној милости Божијој...“

Ускоро је доктор Јевгениј Сергејевич Боткин заједно са пацијентима стрељан у подруму дома Ипатјева. Од 2016. године, на дан страшног обрачуна, 4/17. јула Руска Православна Црква слави спомен на светог страстотрпца праведног Јевгенија који је до последњег тренутка остао веран својој дужности.

Свети праведни лекару Јевгеније, моли Бога за нас!

Извор: "Православие.ру"

 

 

 

 

 

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 14 децембар 2023 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 26 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.