Немам ништа против сцене,

Нек сви глуме око мене,

 Само да се зна

Да сам главни ја.

Позориште у кући

Новотарци у СПЦ су се тотално распомамили. У току вечери добили смо најновији број патријаршијског листа "Православље", у коме Јован Шумадијски износи такве лажи, да не можемо ни јутро сачекати,  а да на њих не одговоримо. Али, најпре ово:

 Нови шабачки владика, ковиљско ишчадије, доводи у Шабац свештенике и приморава их да служе по новом. Наравно, не издаје писмена наређења, него седи и надзире служење, а његов ђакон шиканира свештенике, тера их да наглас читају молитве, а онда прети непослушнима да ће остати без парохије. То је метод владике бачког, најсуровијег гонитеља српског свештенства још од доба Марчанске уније.

Чувени офарбани (овде:) и ошприцани (против короне, ако сте заборавили?) владика шумадијски Јован, који је, још 2007, у селу Тулежу показао ко је и шта је, па му је Сабор стао на пут (још је био жив патријарх Павле) у новом броју „Православља“ срамно лаже како му је Свети Јустин Ћелијски препоручио да наглас чита свештеничке молитве (као, и он би, да је епископ). Ми ћемо се овим лажима детаљно бавити, али сада постављамо само једно питање: то што офарбани и ошприцани владика прича није чиста, него прљава лаж.

Офарбани "Лепи Јова" - други сдесна од патријараха

Уосталом, да видимо какве је плодове дало његово дерање на микрофон по црквама и наговарање народа да се на свакој служби причешћује.

Коронаверац Јован шумадијски са компанијом

Ево плодова:

Сурови прогон калуђера и калуђерица верних учењу Цркве. Пред саму смрт дивног духовника, оца Серафима из Благовештења рудничког, урлао је на њега као дивљак из прашуме зато што не поштује антикорона мере. Старац је правио велику метанију и молио за опроштај, и ускоро је отишао са овога света. Последње трагове православног етоса причешћивања у Благовештењу рудничком недавно је уништио – прво је довео једну своју скојевку, младу калуђерицу – активисткињу новотарства, па је онда убацио новотарског специјалца, оца Петра Драгојловића, који је спреман на све јер се нада да ће бити владика (недавано је, преко канала лажног "Агиорита", пун гнева, изјавио да Типикон и Учитељно известије - зато што прописују шестодневни пост на води пред причешће -   треба "УНИШТИТИ"!). И готово.

Живи у највећој могућој раскоши, и епархијски двор је обложио полудрагим каменом ониксом, док народ нема хлеба. Он је од тешке сиротиње, и као малог су га послали у манастир да би имао шта да једе, а сада „живи као Крез и на лицу има кез“.

Какав је то јадник види се по примитивном егоизму и нарцисоидности – кад је правио монографију о свом јубилеју епископске службе, начичкао је сваку страну фотогафијама „лепог Јове“, себе, а и форзец и ајнзац напунио малим фотографијама, величине за личну карту.

После свега, на сајт Епархије окачио је народњачку песму, у стилу из седамдесетих, кад је био млади ђилкош, у којој му се народњачки славопојац обраћа речима: “О, Јоване, пресветли владико, наш поносе и име велико“.

https://www.youtube.com/watch?

Та брука и ругло никад нису виђени у СПЦ. А патријарх Порфирије, папин рукољубац, га трпи и воли, јер му помаже у ширењу новотарског фронта.

Лаже офарбани и ошприцани и маскирани, самом себи лепи, Јован шумадијски: није му свети Јустин рекао да служи у пркос учењу православне вере и предања. По плодовима га познајемо – горким, трулим, одвратним, нејестивим плодовима новотарства, по прогону честитих свештеника и монаха, по бедној сујети и кинђурењу. Њега је таквој служби учио Игњатије владика браничевски, па је он, кад се нашао на удару Сабора (којим је још увек руководио патријарх Павле) једном свом познанику рекао: „Ти знаш да је о овоме ништа не знам, него ме Игњатије наговорио, па се извукао“.

Плодове владике – новотарца и фолкера Јована, некад гладног, а сад преситог и обесног, нека свако погледа у огледалу онога што је отац Јустин Поповић писао о епископима:

„Епископ према свештенству: углед у вери, побожности, братољубљу, смерности, ревности, молитви, неустрашивости и осталим еванђелским врлинама.

Епископ према монаштву: углед у подвижништву, у самопрегорности, у молитвености, у испосништву.

Епископ према народу: правило вере и образац кротости; духовни отац који тугује тугом своје духовне деце, страда њеним страдањима, радује се њеним радостима; не повлађује манама и слабостима своје деце, већ их мудро лечи; епископ- смели челник и предводник народни у свему еванђелском и светосавском./…/Епископ - огњени стуб; око епархије; око васионе, којим Истину Спасову видимо! Срце епархије. Савест епархије. Савест човечанства.  /.../

Молитве ваше - пламени појасеви око нас. Зашто нас напуштате?

Тешко вам је. А зар не знате: да је ваш позив најтежи од свих позива и на земљи и на небу? Ваш позив - одговорнији од Анђелског. Свака душа у епархији тражиће се од вас. А њих је хиљаде, стотине хиљада! А у сваку треба да уђете. Како ћете ући - када мењате епархије као кукавице гнезда? Велике тешкоће у овој епархији по тебе, велике опасности, али - када смо слаби онда смо снажни. Када нас гоне - благосиљамо; када хуле трпимо, постасмо сметлиште света, по нама газе сви (1Кор.4,12-13). И - ђаволи. Пастир добри душу своје полаже за овце (Јн. 10 ,11) баш кад су у опасности, а најслабије...

Архијерејски сан (чин, служба) - Христов сан: Он - главни, вечни Првосвештеник. Архијереј се венчава за своју епархију на живот и смрт. Канони? Света и свештена правила, свети закони. А они одлучно наређују да епископи не мењају епархије. Нису они (=Епископи) ни епарси, ни срески началници, већ васпитачи душа, спаситељи душа. А душе се спасавају дугим подвизима, не летећим посетама. 

/.../

Ја никога не учим, ја само себе мучим. И пријатна ми је ова мука. Зато што је ради Еванђеља, ради еванђелске светости и узвишености епископског чина. А хтело би ми се, да сваки Епископ блиста Атанасијевом славом, Василијевом неустрашивошћу, Григоријевом скромношћу, Златоустовом молитвеношћу, Савиним народољубљем.

Епископ! Ту је сва озбиљност неба и земље. Ту се састају све вредности еванђелске. То је Анђео своје епархије, који молитвено лети од душе до душе својих епархиота, од дома до дома, од туге до туге, од муке до муке. Чија мука није њихова мука? Чији пад није њихов пад? Чија туга - њихова туга? 

Епископ који без потребе мења епархију - то личи на оца који напушта своју децу, мења их.

Зашто претварати у чиновнички позив епископски чин? Та ни по чему не личи на ствари овога света, и његове вредности. 

Епископ није чиновник, већ отац, истински отац, који мора дати одговор Господу Свезнајућем за сваку душу, за свако чедо, за хиљаде, за стотине хиљада деце своје из целе епархије.

Како обесценише, како обезвреднише најузвишеније звање у свету! Ниже од тридесет сребрника. Господе Исусе, дођи! Земља гори од неправде. /…/ У овом земаљском свету који „у злу лежи" (Јн.5,19), сваки прави епископ је не само мученик него и великомученик, јер се даноноћно бори са безброј видљивих и невидљивих непријатеља који пастви његовој краду, отимају, убијају душу. Колико је оваца у епархији сваког епископа! и колико духовних вукова који јуришају на њих! и колико смрти са којима се сваки епископ има борити до крвавог зноја за сваку душу својих словесних оваца! И у свима тим хрвањима са смрћу, у свима тим гушањима са смрћу, у свима тим биткама са смрћу за душу своје пастве, прави епископ побеђује, увек побеђује, али не собом већ божанском силом Јединог Победитеља смрти у свима световима — Васкрслог Господа Христа.

Јер шта је Епископ, прави Епископ? — Оно што и Свети Апостоли: сведок Васкрсења Христовог, и нашег, људског; сведок победе над смрћу, над грехом, над ђаволом. И то:

сведок вечног живота усред хучне и бучне пролазности овога света;

сведок вечне правде усред мора људских „релативних", хуманистичких правди;

сведок вечне истине усред прашуме људских назовиистина и истиница;

сведок вечне љубави усред џунгле лажних љубави, мржње и освете;

сведок вечнога добра усред змијарника људских зала.

Сваки прави епископ је апостол и неустрашиви борац за бесмртност сваке душе људске, за њену вечност, за њену вечну истину и правду. Он сваког човека гледа из Христове вечности, а најпре себе сама: и из ње суди и о себи и о људима око себе.“

Тако је говорио свети Јустин Ћелијски. А ви, браћо, поредите ове речи са животом Јована Младеновића, епископа шумадијског, и њему сличних.