"Никада нам се наша права, земаљска Отаџбина неће вратити ако наш вапај и молитва не буду, пре свега, за Отаџбину небеску" У недељу Блудног сина, на свеноћном бдењу, у цркви се пева 136. псалам: „На рекама вавилонским, тамо седесмо и плакасмо. Ово страдање је осећај људи који су преживели заузимање и уништење Јерусалима 587. пре Христа.
Али терет вавилонског ропства осећа и након повратка кући, када се види свој родни град, који још увек лежи у рушевинама. А ово је наше сећање на време жалости у бољшевичком Вавилону, које нас је пленило на нашој земљи од 1917. године седамдесет година, а било је време када смо живели као у туђини, где су страдали олтари, а сам назив Русије, по пророчкој речи светог Јована Кронштатског, њени непријатељи су покушали да је униште. А 90-их година прошлог века нашој земљи се приближавао „јарам страшнији од било којег другог“, како исповедамо у црквеној молитви. Ова песма је наш тужни час данас, када нам, због нашег непокајања, непријатељи Русије прете новим, горким ропством, да опет будемо у својој отаџбини као у изгнанству. Колико је људи умрло у том заточеништву, а колико је умрло у души, заборављајући на Јерусалим! Из заточеништва се вратила друга генерација, а не они који су били заробљени. Као што су многи Јевреји постали слични народима међу којима су живели у вавилонском ропству, тако су међу обожавањем црвеног идола, а потом мамоном и развратом, многи православни Руси изгубили све што је било православно и руско. Најсветија осећања – религиозна и патриотска – неодвојива су једно од другог. Да ли су они који су плакали на вавилонским рекама били само притиснути носталгијом? Тежа од одвојености од отаџбине била им је одвајање од Господа, јер су били лишени могућности да се увере у Његово присуство, као што су некада били на празницима у храму. Данас нас Господ поново подсећа да је у сваком народу истинито оно што је Христово, а да нас грех обезличава и лишава националног. Никада нам се наша права, земаљска Отаџбина неће вратити ако наш вапај и молитва не буду, пре свега, за Отаџбину небеску. Уочи Великог поста принесимо Господу своје муке и покајање. Да ли нас је Господ заувек одбацио? Оно што су пророци прорекли може се испунити свом снагом. Ако се ни сада, када наши непријатељи имају за циљ потпуно уништење Русије, не покајемо, рука Бога Живага ће пасти на наша рамена за казну. Да ли ће „принчевима Содоме“ и „народу Гоморе“ бити дозвољено да уђу у наше храмове и оскрнаве их оним што Свето писмо назива „гнусобом пред Богом“? Хоћемо ли заиста морати поново да „окачимо своје органе о врбе“? Не можемо дозволити да нам слуге Антихриста, које седе на „светом месту“, приносе окрутно подсмех: „Певајте нам песме сионске!“ Како лепо певају у Цркви, каква старина у псалмима и каква жртва у литургији – а све то може постати за забаву безаконика? Коме се клања и велича у свако време и у сваки час, Господе многострадални и премилостиви! Није свако место и не сваки час, није свако душевно стање и није свако људско окружење погодно за приношење хвале Светом имену Твоме. Постоје околности када ово постаје потпуна злоба. Бићемо криви за лаж и лицемерје ако сами себе из кукавичлука и немара вере натерамо да певамо славу Божију на такозваним надекуменским скуповима које сањају да организују у нашим црквама, дозвољавајући насиље над нашим душама . Светост Божија се вређа када се пева песма Господња ради забаве насилника и убица. Сам Христос стоји на путу безакоња: „Не дајте светиње псима и не бацајте своје бисере пред свиње“ (Матеј 7,6). Вавилон је, како објашњавају Свети Оци, смутња. А ова најновија офанзива зла (оно што данас гледамо) лежи у настојању да се истина помеша са лажима, оданост отаџбини са њеном издајом, да би се истина и правда обезвредиле, обесмислиле. Са каквом издајом? Наравно, уз издају оних који се зову „пета колона“ и страних агената. Не може бити помирења са њиховом издајом, посебно током војних дејстава. Сви се сећамо овог патристичког завета да „морамо победити непријатеље отаџбине и гнушати се непријатеља Божијих“. Али најопаснији непријатељ је у нама. Када недостатак отпора пропаганди греха доводи до убилачких резултата. Ако се убијање сопствене нерођене деце сматра нормом, онда је ово горе од било ког рата. Ситуација у овој области постаје катастрофална. „Рећи ћу вам право“, рекао је недавно Његова Светост Патријарх Кирил озбиљност овог проблема, „ако се не предузму ванредне и делотворне мере, онда не током живота садашње генерације, већ у наредним генерацијама, Русија може престати да буде велика сила, а то дугорочно значи губитак територија и, могуће, њен нестанак као јединствене државе“. „Ванредне и ефикасне мере” су, очигледно, на страни народа и државе. И са стране Цркве, са стране свих нас, треба да говоримо о таквој молитви и таквом покајању, које је присутно у 136. псалму „На рекама вавилонским“. Усред садашњег почетка „новог светског поретка“ који потврђује слободу од савести и хришћанских заповести, позвани смо да стојимо до смрти као браниоци светости Божије. А то такође значи да не смемо дозволити да се, јер смо Христови, помешамо са грехом у себи. Свети Григорије Богослов каже: „Када смо одведени у Вавилон – у злу грешну смутњу – онда, на овом месту, не можемо певати Божанствену песму, као у туђини, све док робујемо греху, најболнијем од свих туђинаца, до тада не смемо да говоримо о нечему Божанском, па макар имали и оруђе речи, као што су они тада имали псалтир и харфу. Као што се тада за њих открила сила Божија у судбини Јерусалима, у његовом паду и обнови, чему су се надале њихове душе, тако се и нама, покајањем, открива смисао онога што нам се дешава и даје нада у испуњење пророчанстава наших светитеља о тријумфу Православља у Русији, које може доћи тек када Христос победи до краја у нама. Нека наше покајање у овој духовној борби доведе до потпуног уништења Вавилона, да бисмо „разбили његове младенце“ – све зле намере непријатеља Русије и Православља и све наше грешне помисли – о камен вере, који је Христос. Нека се наше душе ослободе ропства греха током предстојећег Великог поста, када ћемо на рекама вавилонским, далеко од наше Небеске Отаџбине, са очима пуним суза, певати ову песму егзодуса. Нека нам је дато да сведочимо пред Богом чистоту своје душе узвицима свете радости: „Појте Богу нашему, појте!”, када међу узвицима васкршње радости „Христос васкрсе!” буде стајао Победитељ пакла и смрти, васкрсли Бог! Протојереј Александар Шаргунов, настојатељ храма Светог Николаја у Пижи, члан Савеза писаца Русије Превод: „Борба за веру“ Извор: „Руска народна линија“ Да ли вам се допао овај прилог? „Борба за веру“ је непрофитни православни медијски ресурс који мисионари Истину Православља и нуди бесплатну информативну услугу, која постоји само захваљујући донацијама својих читалаца. Хвала вам на подршци и од Бога вам изобиље Његових дарова!
|