Христос Воскресе, драги моји читаоци!

Свето писмо нам описује догађаје који се у овом или оном облику понављају у различито време под различитим околностима. Данас читамо у храмовима о томе како су јеврејски првосвештеници и Ирод Агрипа створили савез узајамне помоћи и интеракције једни са другима. Цар се надао да ће му верске вође помоћи да ојача своју моћ.

Религиозни људи су сматрали да ће захваљујући цару њихов положај у друштву бити јачи. Али шта се заправо дешава када постоји заједница између религије и државе? Никада у историји није било примера да је захваљујући овој унији нека држава постала вернија. Увек се дешавало супротно. Религија је, уместо да служи Богу, почела да служи држави. Држава је, пак, почела да користи религију за обављање задатака који јој нису били својствени.

Који је прави пут, питате се? Исправно је да Црква учи људе како да спасу своју душу. А држави је било стало како да служи народу и да животе својих грађана не претвори у пакао. Свако мора да ради свој посао.

Пример Ирода Агрипе је икона онога што се може догодити државнику који одлучи да иде против Бога ради сопствене користи. Без обзира за кога себе сматра, ма колико се уздизао, његова судбина ће бити веома тужна. Ништа мање тужна неће бити судбина оних црквењака који, уместо да служе Богу, почну да кукају пред световним силницима.

Колико год да нам је тешко, колико год да смо прогањани, колико год да страдамо, сву наду морамо полагати не у кнезове овога света, пошто у њима нема спасења, него у Бога који има милости. Црква не треба увек да живи у стању благостања и мира, ма колико ми то желели. Ово је директан пут у деградацију њених чланова. Црква треба периодично да се обнавља кроз прогоне у којима се она освећује. А они који ће милошћу Божјом у њој служити током овог благодатног периода треба да буду захвални Богу на овом дару, јер је ово најбоље време нашег живота, у коме можемо доказати своју верност Христу не само у речју, већ и делом.