Разговор са историчаром Чедомиром Антићем

(„Православље“, 1-15. август 2008.)

 КЛЕРО-УСТАШКИ НДХ ДУХ У ХРВАТСКОЈ

   Резултати истраживања загребачког „Јутарњег листа" у коме је учествовало 2.416 испитаника показали су да преко 40 одсто Хрвата данас оправдава монструозни усташки геноцид над Србима, Ромима и Јеврејима у Другом светском рату! Дајући подршку усташком рецепту за коначно решење „српског питања", 20 посто испитаника овог дневника сматра да су усташе убијале Србе зато што су се побунили против хрватске државе, а 15,81 одсто тврди да су побијени зато што су били „страни елемент" у Хрватској. Да су усташе масовним покољима Срба настојале да спрече Вуковар 1991. године верује преко пет посто испитаника ове анкете чија су истраживања управо објављена.

 У овој реалној слици односа хрватског друштва према злочинима над Србима, сваки четврти образовани Хрват тврди да су усташе „борци за слободу", а њих 12,46 мисли да су усташе Независне државе Хрватске „добри домољуби и католици" који су се залагали за добробит своје землзе. Фашистички, нацистички и усташки симболи и изјаве с којима је хрватски народ ушао у НДХ Анте Павелића, а које је покренуо неоусташки режим Фрање Тућмана оживљавајући традицију претходне НДХ да би фанатизовао масе и припремио их за поновно стварање независне Хрватске, и данас су актуелни и показују застрашујућу чињеницу да скоро половина Хрвата прихвата усташку, нацистичку идеологију. Цивилизован свет је згрожен над монструозним начином на који су уморене жртве у Јасеновцу, Градишци и осталим усташким логорима, а Хрватска ће остати запамћена и као једина земаљa у којој су током Другог свет- рата постојали посебни логори за децу. Решење „српског питања" НДХ је планирала да заврши тако што ће трећину Срба да убије, трећину да покрсти а трећину да протера.

Са Чедомиром Антићем, историчарем са Балканолошког института САНУ разговарамо о разлозима због којих се шездесет година после Другог светског рата, многи Хрвати поносе традицијом НДХ која је настала на кољачкој распамећености и патологији дела њиховог народа у једном мрачном времену.

Најмонструознија и најненормалнија дела која су почињена у Павелићевој НДХ данас су образац патриотског понашања за више од четрдесет одсто Хрвата. Како је могуће да се понављају обрасци хрватске националне судбине?

-  Нажалост, не могу да кажем да сам изненађен с обзиром на чињеницу да без обзира што то нико није отворено истицао, током протекле две деценије текао је процес рехабилитације идеја НДХ у Републици Хрватској. Перфидно, ишло се на директно изједначавање свих квислиншких формација које су постојале у бившој Југославији током Другог светског рата. С обзиром на чињеницу да је само НДХ спровела незапамћен геноцид на просторима Хрватске, Босне и Срема такаво изједначавање је немогуће. Читава иконографија која је везана за обнову хрватске државе деведесетих година, посебно пропагандни рат који се и дан данас води против Србије и Срба у Хрватској са формалних и неформалних места, водили су ка томе да у тумачењу прошлости НДХ добије место које јој никако не припада. Треба истаћи да у протеклих 150 година у Хрватској политичкој елити није било јединства. Нејединство је превазиђено тек после 1945. године, пошто је током наредних деценија југословенска политичка опција у Хрватској систематски нестајала.

Хрвати су врхунац своје политичке идеологије видели у покушају физичке и духовне ликвидације Срба с циљем да на њиховој пропасти изграде своју „хришћанску, европску" цивилизацију. Како је могуће да су то и данас патриотски слогани Хрвата?

- У историји је познат тај механизам негације злочина. Много је једноставније, нарочито данашњим грађанима Хрватске који нису лично учествовали у нечему што представља срамну сенку прошлости читаве заједнице да релативизују то питање и да кажу да се то није догодило, него да признају да је једна, па макар и квислиншка, хрватска држава, на окрутан начин убила велики број Срба. Нажалост тачан број жртава НДХ никада није утврђен, мада још од званичног извештаја (Земаљског повјеренства Хрватске за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача) из 1945. постоји уверење да је само у Јасеновцу на најсвирепије начине убијено између 500 и 600, 000 Срба, Рома и Јевреја. С друге стране треба рећи да хрватска јавност никада није ни суочена са тим питањем, зато што је после Другог светског рата проблем ратних злочина поједностављено стављен у однос - партизани и колаборационисти. У тим односима злочини појединих формација су због концепције братства и јединства у извесној мери умањени, поједини пренаглашени. То питање је било сузбијано 50 година и било је на непримерен начин отворено деведесетих година. Када је реч о ратним злочинима, суштина није у томе да се политички злоупотребе злочини припадника једног народа против његових националних и демократских права, већ да се ода пошта палима и да се појединачно осуде злочини, односно појединачне организације које су злочиначке.

Премда се на челуХрватске налазе политичари који су својевремено били противници НДХ и чије су породице страдале од усташа, припадници хрватске елите величају ове идеје у јавном животу. Шта је довело до тога?

- У Хрватској се догодило да људи који су у Другом светском рату били против усташа, постану протагонисти идеја које су деведесетих година програмски и симболично наставиле остваривање дела програма НДХ. Хрватском генералу Јанку Бобетку, који је био оптужен јер је наредио ратне злочине према Србима деведесетих, усташе су убиле брата на свиреп начин. Фрањо Туђман је дуго времена тврдио да су му оца и маћеху убиле усташе и сл. Рекао бих да то питање никада није постављено одвојено од политике. Питање геноцида над Србима у НДХ често је постављано као нека врста политичке хипотеке над хрватским народом и његовом државом. Нажалост, људи који су из Србије говорили о томе имали су непрекидно идеју опстанка заједничке државе са Хрватима. Тврдили су како су Хрвати геноцидни због чега, парадоксално, треба да остану у заједничкој држави са Србима и Србијом (пошто се два народа не могу праведно разграничити). Ово је допринело радикализацији дела хрватских политичара и грађана који можда не би подржали све оно што се догодило деведесетих година.

Када је реч о коренима усташке идеологије, то је једна од најмонструознијих расистичких идеологија која је постојала у Источној Европи. У Другом светском рату није било злочина који су по бруталности и суровости превазишли злочине усташа, нарочито у Јасеновцу и Јадовну, као и злодела која су извршена током прва четири месеца постојања НДХ. У то време на просторима читаве Босне, већег дела Хрватске и Срема убијене су стотине хиљада људи. Али, наш проблем је пре свега у томе што ми никада нисмо томе пришли на начин на који су Холокаусту пришли Јевреји у Израелу или јеврејска дијаспора. Значи, без политичких претензија, већ са намером да буду реконструисани догађаји, сачувана стратишта и да, као најважније, буду пописане све жртве. Ми не можемо да кажемо ништа прецизније од тога да је рецимо у Јасеновцу убијено више од 700.000 људи (као што је тврдио Владимир Дедијер), за шта немамо јаке доказе. Комисија која је изнела сличан податак после рата, није изнела снажне доказе и аргументе. Када је реч о именима жртава, један наш угледни историчар је саставио листу имена која садржи 77.200.

Да лије хрватски народ послужио Римокатоличкој цркви као оруђе њене вековне прозелитске политике на Балкану против Православља. Колико је клеро-усташки фанатизам одговоран за хрватску националну судбину?

- Када је реч о дубини мотива који је мотивисао Павелића и 200 политичких емиграната који су били његови први сарадници, иначе екстремни расисти и шовинисти, треба најпре рећи да мржња према српском народу у Хрватској и према Православљу сеже дубоко у прошлост. Поједини историчари и антрополози су тврдили да то што је НДХ урадила највише личи на прогоне у верским ратовима у Француској у 16. веку и немачким земљама у 17. веку. Дакле, то су не само етнички већ и верски изазвани прогони читавог становништва - као „Вартоломејска ноћ" у Паризу 1572. године. Ту нетрпељивост подстицао је католички клер врло дуго. Позната је теза Анте Старчевића о Србима у Хрватској као „пасјем накоту". Хрватски народ, који је на Балкану малобројнији од српског, имао је и велику потребу да се покаже различитим од Срба. У психологији то зову „нарцисоидност малих разлика". Хрватски политичари, нарочито екстремни десничари, сматрали су да највећа претња хрватској државности не потиче од Беча или Пеште који оретендују политички али не и етнички на Хрватску, већ од српског народа који је 1941. године чинио 25 одсто становништва Хрватске и Сла-воније и између 16 и 17 одсто становништва Далмације.

Да ли је Римокатоличка црква осудила део свог клера који је учествовао у злочинима над српским становништвом?

-Римокатоличка црква никада отворено није осудила Павелићев концепт. Известан број свештеника је одбио да учествује у геноциду, али је велики број учествовао.

Моћан инструмент мотивисања Хрвата била је и Степинчева тврдња да су они „ предзиђе хришћанства".

- Хрватска није имала самосталност у већем делу средњег века. У 16. веку је сведена на „остатке остатка" и велико је питање да ли се Хрвати могу назвати предзиђе хришћанства или је реч о народу који се сакупио у Војној крајини - тамо су живели и православни и католици. Упркос кобној Крбавској бици, јуначкој одбрани Сигета и бици код Сиска, нити је Хрватска у то време била самостални државни ентитет, нити су ови догађаји значајније утицали на историју османских освајања. Ипак, они су постали један од митова о граничној држави западног света, а православни Срби су ускоро у свести оних који у њега верују заменили мухамеданске Турке.

Најзад, не можемо занемарити тај осећај изолованости и фрустрације који на известан начин и данас погађа хрватско друштво - реч је, наиме, о јединој европској католичкој земљи која још увек није ступила у Европску унију. Хрвати су огорчени - упркос томе што су успели да се осамостале, они су сврстани заједно са Србијом у некакав Западни Балкан где ишчекају улазак у ЕУ. Ући ће пре Србије, али ће вероватно дуго времена имати другачији третман од Словенаца, Мађара и других. Ми морамо да гледамо да не будемо увек на путу тих проблема које има хрватски народ.

Познато је да је Католичка црква простор Хрватске, Босне и Србије схватала као простор мисије. Дакле, без обзира на све конкордате Католичка црква је током историје углавном сматрала да је уједињење цркве питање мисионарског деловања. С друге стране; треба рећи да је Католичка, црква, остварила; врло велики утицај, нарочито у међуратном периоду (1918-1941) на католичко становништво Хрватске и Босне. Почев од Артуковића до људи који су до данас међу хрватским, генералима осуђени за ратне злочине, већина је у неком периоду живота прошла кроз неку од школа које је држала Католичка црква. Католичка црква је била угрожена идејом југословенства. Била је заштитница Аустроугарске: Такође, одбацивала је идеје коју су подржавали поједини југословенски кругови међу Хрватима, према којој је Католичка црква у Хрватској требало да добије националну црквену организацију.

Степинац је подржао НДХ и то је тачно, али је касније учинио један корак уназад.

Каква је била улога усташких војних свештеника?

- Католичка црква никада није устала против злочина над Србима, није екскомуницирала свештенике који су сами тврдили да су крст и молитвеник заменили самокресом (пиштољем) и стројницом (аутоматом). Напослетку, Католичка црква је организовала „пацовске канале" који су омогућили великом броју вођа НДХ да побегну из земље. Несумњиво да је утицај Католичке цркве изузетно велики, међу штокавцима она је била битна карактеристика нације. За време Другог светског рата на територији НДХ известан број Срба је покрштен, а многи међу њима су касније убијени. Питање односа према злочинима зависи од политичке моћи и новца. Зато је врло тешко оптуживати Католичку цркву на тај начин.

Мислим да ту морамо да будемо и искрени према себи и кажемо да је наш концепт југословенства ишао на руку тим круговима у Хрватској. Не можете очекивати да победи умерена струја међу Хрватима ако инсистирамо да желимо да живимо заједно са Хрватима јер не можемо да дозволимо да макар једно српско место остане изван проширене Србије. Па даље тврдимо да су већина Хрвата уствари Срби који ће се кад-тад „опаметити" и схватити да су Срби-католици. Суштина борбе српских комуниста почетком деведесетих година била је усмерена ка онемогућавању хрватске независности при чему су врло прорачунато и неискрено подржавали Србе из Хрватске. Таква политика је била погрешна. Она је жртвовала интересе Срба из Крајине и Хрватске интересима некакве имагинарне Југославије. Нису само усташе спроводиле геноцид, већ првих месеци после окупације и организована Мачекова сеоска и пучка заштита. Најстрашнија карактеристика НДХ је био тај масовни злочин, један језиви општи народни напад на комшије и сроднике који су подржавале централна и окупациона власт. Кад је реч о колективној кривици једног народа, признајем да у тај концепт не верујем. Уколико тако обележимо читав један народ онда и његови честити припадници долазе у искушење да се солидаришу са злочицима.

Хрватска је једина држава која је била на страни Сила осовине, у којој није извршена денацификација, тј суочавање са прошлошћу. Јесмо ли и ми помогли у томе?

-Лошом национапном политиком, промашеном политиком братства и јединства и злосрећним распадом Југославије дошло је до тога да потпуно тријумфује тај концепт и да НДХ, без обзира на сва ограђивања, буде прихваћена као нека врста претече хрватске државе и као њена основа и суштина. Када данас поменете питање геноцида над Србима, многи као противтежу одмах спомену рат из деведесетих, при чему Србе који су живели у Хрватској обележавају као окупаторе и агресоре. Прибојавам се да ће Хрватска имати много проблема у будућности зато што је она своје суочавање са прошлошћу и са ратом, свела на Босну и рат са Муслиманима из 1993. године. Највећи злочин је био злочин над Србима и тај геноцид је на неки начин настављен после Другог светског рата врло лошим односом према Србима у Хрватској. Срби у Хрватској су били конститутивни народ који је у Аустроугарској имао већа колективна права него после 1945. године. То није кривица само југословенских и хрватских политичара, већ и српских комуниста. Они су и дан данас јаки на речима, али ниједном од политичара није пало на памет да рецимо оде у Јасеновац, да учини било који гест који нема актуелну политичку тежину. Питање односа према Јасеновцу не треба да одражава наш однос према Хрватима, већ наш став према жртвама. Морамо да одвојимо политику од историје. Када је 2005. године обележавано 60 година од пробоја логораша из Јасеновца, не само да је на скупу интонирана хрватска химна „Лијепа наша", већ је се тамо окупио врх хрватске државе, међу којима и председник Сабора Шекс који је 1991. године био јастреб ХДЗ-а. Нико од званичника из Србије није дошао. Ко је могао да забрани председнику Републике или владе да оде и ода почаст српским жртвама. Нажалост, ми нисмо урадили оно што смо могли -имали смо могућност да за четири године колико је постојала Српска Крајина извршимо озбиљна истраживања, организујемо прави институт који би проучио стратишта, пребројао жртве и колико је то могуће реконструисао листу њихових имена. Нажалост, све што није било могуће политички злоупотребити код нас је остављено личном напору и приватном настојању.

Славица Лазић