ПИСМО БРАТУ МИЛОЈУ

Поштована редакцијо,

Ово је писмо брату Милоју написано на дан Сретења Господњег, на почетку Чисте недеље Васкршњега поста, у недељи у којој треба да ћутимо и да се Богу молимо.

Видиш ли ти, брате Милоје, да ништа без борбе не може. А ти мени све како то не може, како је то велики грех, како то ми верни народ не смемо да радимо. Па видиш ли ти да ови наши епископи не могу очима да се гледају, и да они једни са другима не могу ни да разговарају, па видиш ли ти да они примењују све могуће системе мафије и криминала, који су иначе кажњиви и овде на земљи а и на небу. Па реци поштено, је ли нормално да једном епископу суде у Патријаршији, а да браћа његова епископи Атанасије и Теодосије за то време обијају његове одаје у Грачаници, преврћу архиву и узимају шта је њима потребно да тим папирима оправдају дела своја. Ја, брате Милоје, немам намеру да се са тобом свађам и да се, не дај Боже, ти  наљутиш на мене. Не ја то нећу, и зато немој погрешно да схватиш како ја теби сад контрирам, али схвати, човече, околности и догађаји који се одвијају ту пред нашим очима терају ме да ти ово напишем.

Унапред се надам да ће ово писмо утицати на твоје даљње понашање и битисање, али на један потпуно нов начин. Па видиш ли ти да је настало опште безакоње у СПЦ. Зашто не казне безакоњу склоне епископе, зашто не избаце богоодступника Игњатија... Зашта служе одлуке Сабора СПЦ? Зашто не ради Црквени суд СПЦ? Зашто се већ једном не уводи ред у молитвени и Литургијски поредак. Ја не стајем ни на чију страну, али имам сећање да је Артемије прошле године хтео да уведе у ред Теодосија, његовог викарног епископа, кога је он учио и био му духовник. Епископ без народа мора нешто да ради. Па видиш ли докле је дошло. Синод је поништио одлуку Артемијеву и сад ради ко што хоће. Ја немам друго сазнање осим онога што чујем и очима видим. Помиње ли ко Теодосија и његове марифетлуке. Знаш ли онога самовољног намесника из Душковаца што је тукао верни народ у храму. Кажу болестан је човек, те није му добро, те не може да прекостане, а видео си како баца људе по цркви, мој брате Милоје. Е сад ти мени реци каква је разлика између народа и црномантијаша који само глуме како Бога воле, а народ не могу да гледају очима. Да ли је неко тога човека казнио, тога намесника који млати народ пред очима свих присутних у цркви и пред епископом.

Сећаш ли се шта ја теби рекох? А ти све: немој брате, Бог све види, он ће то све решити. Ајде, велим, можда сам брзоплет, можда су ови људи више трпељиви, ћутим и ја. Виде ли ти како игуман из Придворице лаже, пред свима нама врло надмено не узбуђујући се ни мало. Он се не сети ни једног тренутка Бога који је рекао Мојсију на гори “Не лажи”, а онај ко лаже он све друго ради како не ваља. Јеси ли видео, обучен је у мантију, носи камиларку на глави, има браду, а на грудима напрсни крст, а много лаже. Шта то говори мој брате Милоје. Е то је оно што ремети читаву хармонију Божијег домостроја на Земљи. Испод мантије налази се човек као ти и ја, па ако у њему љубави нема то је један обичан човек који је видео неко избављење у мантији, коју су некада давно носили људи који су Бога волели више од родитеља или деце своје. Ти људи су чуда чинили и за живота, а понеки и сада милошћу Божијом и даровима Божијим.

Синоћни дневник је објавио и сликом показао читавој јавности шта је истина. То ме је брате Милоје навело да ти напишем ово писмо, не да ликујем, не да нешто мудрујем, него и теби и свима другима да кажем да се тај дан примиче. Да ли видиш, брате мој, да је туча невиђена, и да у њима нити има Бога нити има молитве. Виде ли ти како лете камиларке, како падају калуђери, како рогоња риче. Шта ради пензионер? Ако ми верујеш тужан сам што све ово видим, а тужан сам и што сам немоћан и што сам преварен. Бог нека ми опрости што овако мислим, али веруј ми, брате мој, ништа ми друго не долази у ову главу моју осим тога да ако и они овако знају да се бију, ни ми више не можемо њихову самовољу трпети.

Црквена историја је пуна примера бестијалности и страдања људи, ма ко да су они били. Нажалост све апостоле Христове су безбожници побили, осим Јована Богослова.

Ово мало цркве што је остало све ће то глумци у мантијама растурити, јер од свих љубави које они проповедају, највећа им је љубав према новцу, стицању и удобном животу. Ово је невиђена ствар до сада, да епископи живе као у бајкама, у хотелима са 6 звездица...

Не треба им трпати више у џепове, кад нису спремни да поднесу толики прилив, видиш ли ти да они само купују које какве агенције, локалне тв станице, станове, земљу, лимузине. Што они не граде цркве? Не, то ће народ. Храмове, парохијске домове, порте црквене, све то ће народ направити. Они само кеш узимају, а ако преостане може и у материјалу. Видиш ли ти да су се они размахали по целоме свету, само лете човече по светим земљама, и понеким светским морима и туристичким дестинацијама, јер то чудо не да им мира, та несрећа која сав свет покреће и на крају га уништава. Производ свих ових негативности и простаклука је само због новца. Да ли је могуће да се људи у мантијама тако понашају. Видиш ли да је могуће. Ово не може да се заустави. Видиш ли ти, човече, докле је ово дошло. Колико узимају народу за венчање, колико за крштење или за опело. Ја мислим, ако се мало дода за пут до Палестине, да је јефтиније крштење у реци Јордану него било где у жичкој епархији. Да ли је теби човече јасно, о чему се овде ради и куда све ово иде. Мислим да је време да народ почне да размишља својом главом. Ако се ово стање не реши и црква не очисти од разних врачева, среброљубаца и славољубаца, нама једино остаје шума, и ако Бог да неког честитог и Богобојажљивог оца цркве Христове, која ће остати до свршетка свијета.

Желим ти свако добро од Бога, да испостиш пост до краја у духу наших светих отаца, да се причестиш светим тајнама Христовим, и да ти Бог да снаге да пишешо свему што се коси са светим Евангелијем Господа нашега Исуса Христа коме нека је слава и хвала у све векове векова. Амин!

Милутин Миливојевић, село Расна код Пожеге