Једном приликом, у часу док се молио очију окренутих ка небу, изненада око преподобнога оца засија божанствена и небеска светлост. Уз то се појави и један у бело одевени ангео, држећи златну кадионицу. Поче најпре кадити ка небу, а затим Нифонту. Потом стаде крај њега и стаде тихо појати...

Убрзо, виде светитељ како се двери небеске отварају и ангеле Божије да попут пчела силазе и пењу се, преносећи душе умрлих људи. Виде он и много црнаца - ваздушна митарства - који су давали све од себе да шчепају душе и оборе их. Али ангели су пружали силан отпор лукавим ваздушним духовима, шибајући их и спасавајући душе.

У једном часу угледа Нифонт два ангела како уносе неку душу на небо. Али чим се приближише митарству блуда, заповедник митарства стаде да бесни и да негодује.

- Са којим ви правом - повика он - узимате ту душу која припада нама?

- Покажи нам какву власт имаш над њом - рекоше му ангели.

- До самога краја - одговори демон - она се ваљала у разврату. И као да јој то није било довољно, усуђивала се још и друге да осуђује! Хоћете ли још и других греха, горих од ових?

Ангели дадоше све од себе да заштите ту душу.

- Да - рекоше - знамо да је робовала тим страстима, али прекинула је са њима мало пре смрти.

- Не, није као што кажете! - побуни се разјарени лукави дух. - Овај човек умро је непокајан. Грешио је до последњега свог даха. Нити се икада исповедио, нити је престао да безаконује. Издахнуо је, дакле, као роб греха. Зато је сав мој!

На то му један од ангела строго каза:

-  Никада ти нећемо поверовати, нечисти, јер ти си непријатељ Божији и први лажљивац. Позваћемо његовога ангела који му је дат на светом крштењу као чувар и заштитник. Он ће нам рећи истину.

Тако позваше ангела чувара те душе - јер он се још увек налазио крај тела све до његовога погребења - и упиташе га:

-  Реци нам, брате, да ли се ова душа покајала због својих греха или је умрла са њима? Желимо чисту истину.

- Ја нисам ни човек ни лукави дух, па да лажем - одговори ангео. - Пред Богом вас, дакле, уверавам да од часа када се разболео и још док му није постало сасвим лоше, овај човек се сетио - не знам како - смрти. И почео је да плаче и да се каје и да исповеда Господу своје грехе, сваки час подижући руке молитвено ка небу. А да ли му је Бог опростио влашћу коју има - и камо среће да му је опростио, јер Он то и хоће, и може - не знам. А ако, опет, није, слава праведном суду Његовом!

Чим то зачуше, ангели се са презиром подсмехнуше демону. Поведоше душу и наставише пут неба, ослобађајући је из демонске замке.

Затим светитељ угледа како носе увис другу душу, душу неког свирепог човека, гневљивог и среброљубивог.

Тешке беху оптужбе и разобличавања демонска. Они стадоше да набрајају једну по једну срамну реч и тешке псовке које је тај човек изговорио док је живео, као и сва друга зла која је починио.

Али ангели га стадоше бранити, говорећи да он има неко право да се спасе. И наведоше за то неколико примера: више пута за живота, док би смишљао да учини неко зло, он би се изненада предомислио и не би то остварио, него би осућивао и корио себе самога. Или би се освестио и осетио скрушеност, горко би уздисао и плакао. Неколико пута дао је и нешто милостиње сиромасима.

Знајући све то, светли ангели супротстављали су се демонима и тврдили да ће Бог, будући милостив, помиловати и ту душу.

Демони изгубише хладнокрвност. Озлоједише се и узнемирише.

- Али он је - праснуше они - од младости је... Ма шта све није радио! Радио је ствари које не доликују хришћанима! Не само што је блудничио него је стигао да почини и содомитске грехе! А шта да радимо са његовим псовањем и изливима гнева? И шта је све то у порећењу са још горим и страшнијим? Јер он је - чујте и ужасните се - чак и убијао!

Шта сад кажете? Ако једном таквом човеку доликује спасење, онда узмите цели свет и спасите га ни због чега. А ми то онда одмах да знамо, а не да се узалуд мучимо и љутимо!

- Чујте, несрећници! - рекоше им ангели. - Све те грехове из младости он је одсекао. Зато му је Бог и опростио. А опет, ако је неки пут, из зле навике, и пао у неки грех, он би га опрао сузама и покајањем и самоукоревањем, као и честим чињењем милостиње. Шта сад хоћете, зверине? Да та душа оде у пакао? Не! Јер знајте, лукавци, да Бог кажњава само за оне грехе који нису били откривени на исповести. А све грехе који људи исповеде са сузама и смирењем и не почине их поново брише божанско милосрђе.

Тим речима ангели оповргнуше тврдње лукавих духова. Затим их одгурнуше на страну и прођоше капију небеску заједно са душом која је и пакао избегла, и била удостојена да на дар прими спасење од Господа.

Мало затим, види блажени где ангели носе још једну душу која беше врло побожна и богобојажљивa. Током целога свог живота она није чинила ништа осим добра и милостиња. Волела је без разлике све људе, пријатеље и непријатеље и до исхода из тела поживела је чисто, целомудрено и смерно.

Ваздушни духови почеше да јој прете, шкргућући зубима. А сирота душа, уплашена њиховом свирепошћу, сакри се у наручју ангела. У међувремену, други ангели, који су силазили да преузму душe, прилазили су јој и са љубављу је грлили.

Када, коначно, та света душа стиже до капије небеске, виде преподобни где се са свих страна неба помаљају небројени ангели, светли и сверадосни, грле је и слатко целивају, говорећи:

- Слава нека је Богу Који је избавио и ову душу од страшне змије!

И што је она даље улазила у унутрашње одаје небеских скинија, то су се више умножавали ангели који су јој хитали да је са радошћу загрле. Тако се небеске силе увек радују због свакога човека који се спасава.

Када већ принесоше душу престолу Божијем, ангели је предадоше у руке Сина, Господа нашега Исуса Христа. Он је назва блаженом и принесе је као свету жртву Оцу Своме. Њу Свети Дух одмах обави благодаћу Својом и преплави је бесмртном насладом Царства небеског.

Затим душа беше предата чиноначалнику Михаилу, кнезу Завета, да је он одведе у вечни покој и блаженство, како и бива са свим светим душама.

И гле! Сада преподобни виде страшни призор - демоне како једну душу вуку у ад. То је био неки слуга који се мало раније беше убио - обесио се!

Његов ангео ишао је иза њега, горко плачући због његове погибије.

- Ах, свелукавих демона - говорио је кроз сузе - који наводе људе на толика зла! Ето, господар овога слуге, по демонском наговору, гневио се без икаквог озбиљног разлога на њега тако, да га је тукао без милости и остављао га гладног. А он, несрећник, од очајања које су му улили демони, узе уже и обеси се. И тако се сав принео у жртву ђаволу и то сопственим рукама. Јао мени! Њега кога ми је Бог дао да чувам уграби ми мрска змија и прогута га! Несреће моје! Како да се појавим пред Господом? И како да погледам у саздатеља свога, жалосног због  губитка ове несрећне душе?

И док је ангео тако туговао, сиђе са небеса други ангео, приђе му и рече:

- Отац наш, Господ Саваот, даје ти ову заповест: " Иди у Рим, где се у овоме часу крштава дете некога војника. Преузећеш бригу о њему силом Светога Духа Којега је примио крштењем. А ја ћу казнити господара овога слуге и научићу га да се не гневи на оне који му служе и да их не бије, нити да их оставља гладнима, а посебно када му ни због чега нису криви."

То ангео каза своме другу и поново узиђе на небеса. А овај тада без одлагања отиде за Рим, испуњавајући заповест Божију.

Али тада преподобни виде како се нека душа узноси кроз ваздух уз велику пометњу и буку. Шта се дешавало? Мноштво демона, вичући и галамећи, борило се да уграби ту несрећну душу која је - авај - припадала свештенику!

То беше неки свештеник по имену Елефтерије који живот беше провео у ужасним плотским гресима. Чак је и неколико убистава починио! Вребао би ноћу на путу и убијао пролазнике, а затим би им узимао одећу и продавао је, не би ли угодио својим незаконитим наложницама.

Док се тако узносила, та јадна душа није успела да стигне ни то трећега митарства. Демон смело пружи руке, уграби је из руку ангеоских и баци на земљу. Отуда је узеше други демони и, ударајући је злурадо, вргнуше је у амбис и предадоше кнезу таме, да је он тамо задржи везану заједно са њом сличним безаконим душама до дана општега васкрсења.

Док су се враћали назад на своје место, мрачни демони се надимаху од поноса и говораху међусобно:

- Видиш? Чак смо и свештеника Назарећаниновог победили и бацили га на колена! (Другим именом нису се усудили да назову Господа, осим Назарећанином или Исусом).

Ипак, један мећу њима са тугом је климао главом и подсетио их на горку истину:

- А зашто се хвалимо што смо средили једног несрећног попа? Ја могу да вам покажем небројене друге који блистају врлином, а њих не можемо ни да пипнемо...

- Да немају знак Исусов - прекидоше га остали - који их чува са свих страна као утврђени зид, видео би ти нашу моћ!

- А зашто да се бојимо дрвета на ком је разапет Назарећанин? То већ показује да смо сасвим пропали!

- Не бојимо се ми тог дрвета, то добро знаш, него страшнога огња који из њега избија.

- Када би само из дрвета избијала ватра, то би још било мало зло. Али чак и када хришћани изобразе то знамење руком и запечате тело своје, и тада... ох, ох, ох, какав пламен од њих излеће и спаљује нас!

Остали схватише да се он сетио неког свог великог страдања. Да би им то разјаснио, упиташе га:

- А где си ти, наводно, доживео све то о чему говориш, па нам одузимаш наду?

- Има у Константинопољу неки човек по имену Нифонт, наш велики непријатељ. У младости његовој напао сам га и ја, и остала наша дружина. Излуђивали смо га нападима, саблазнима и срамним помислима. Толико га бејасмо распалили, да је најзад пао у грех, а ми смо због те победе поскакивали од радости и његов грех смо са поносом записали у своје бележнице. Али он се већ истога часа покајао и почео да јадикује и да осуђује себе самога: "О! Зар да овоме телу, које ће појести црви, чиним послушање? Зар овој жељи, која ће ме одвући у огањ, да се потчињавам?" Пошто то рече, сав се разгневио. Ми га се, наравно, нисмо уплашили. Са презиром смо се смејали пред њим. Али он, који је врло лукав и добро познаје наше слабе тачке, претећи повика: "Сад ћу вам ја показати, покварени демони!" Одмах се подиже и руком нас осени образом дрвета Назарећаниновог. Ах! Шта да вам кажем! Као да нам је кроз срце прошао огањ и спржио нас! У часу смо нестали. Само један, најрадозналији и најсмелији, стао је издалека да види шта ће Нифонт да учини. Види га он, тако, где брзо улази у цркву, чини три метаније пред Богом и каже:

„Господе,

Ја сам човек грешан,

Млад узрастом,

И још увек са својим страстима ратујем

И са распаљивањем тела.

Стога ми не урачунај

Овај пад мој у грех,

Молим Те, Христе Боже.

Ти, као Господ, имаш власт

И само речју Својом

Сагрешења моја да бришеш."

- После те прозбе - настави демон - ангео сиђе и овенча га због покајања и скрушености. Али, гневан на своју плот, он поче да се бије по лицу свом снагом, док није сасвим малаксао. Потом, подижући са великим напором руке ка небу, поче да моли Бога, говорећи:

„Страшни Оче,

Који си родио страшнога Сина

И Који све Духом Својим испуњаваш,

Послушај ме нечистога

И покарај ове гнусобе

Које се диче што су ме победиле.

Јер Теби јединоме сагреших,

Ја прљави и развраћени."

- И гле! Одмах ангео који га је овенчао баци са висине некакво уже и све нас завеза. Затим крену једног по једног да нас вади отуда и да нам задаје по хиљаду удараца. Да сте чули тамо наше јауке, само се орило „ах!" и „yx!"... А он нас је без страха млатио и говорио: "Ево вам! Тако! Да не приморавамо више слуге Божије да бију своје тело!" Колико нас је кињио тај немилосрдни ангео не да се описати. А пошто нас је поштено измлатио, после хиљаду мука пустио нас је на слободу... Отада, дакле, чим видим тога Нифонта, ја испарим. Бојим се да опет једнако не проћем...

На те последње речи демонове, остали почеше да се подсмевају његовој муци.

- Ха, ха! Шта ти се догодило, несрећниче! Осрамотио си се! Понизио те је! Кукавице! У међувремену, праведни Нифонт, који је у свом виђењy чуо шта су говорили лукави духови, и сам поче да се смеје са њима.

Мало затим, угледа он једног ангела огњеног како силази на Седмобрежје, претећи држећи мач. У томе часу, негде у граду неки човек растављао се од душе и тешко се мучио. Он беше зеленаш и немилиостивац, а и праведнога Нифонта стално је обасипао псовкама и клеветама. И јеретиком га је називао и лицемером, и којекако још, осуђујући га пред целим светом: "Зашто он каже то и то? Зашто ради ово и оно?" Несрећник није видео сопствену беду, само је гледао на друге.

Дође тако ангео и стаде крај његове постеље, погледа упереног у небо, нешто чекајући. И, заиста, зачу се глас:

- Згази антихриста! Не жали га нечистог! Болно одсеци блудну душу од окова тела! Колико је живео на земљи, мира Ми није дао овај нитков! Усудио се још и да осуђује слугу Мога Нифонта! Удри га без милости! Да не дави више сиротињу зеленашењем својим...

Када чу ту страшну заповест, ангео без оклевања подиже мач свој и удари право у срце, свом снагом, несрећнога зеленаша. А овај истога часа издахну, ропћући у болу и шкргућући зубима. Ангео му узе душу у страшним мукама и поведе је ка амбису.

Овде се завршило виђење светитељево. Он дође себи и, пометен, поче да размишља, ван себе и потресен оним што је видео.

- Ах, како ли смо несрећни ми грешници! Како је жалостан и горак крај нашега живота! А затим долази страшни суд и вечни огањ у који бивамо бачени, кукавни, заувек... Треба, стога, на сваки начин да стремимо спасењу, силећи себе саме на чињене врлине и држање Божијих заповести. Једино тако ћемо Му угодити.

Преузето из: Свети Нифонт, подвижник међу епископима; Мисионарски и духовни центар Атос, Београд, 2003.