Поштовано уредништво,

Прелиставајући данашње издање „Блица“, наиђох у рубрици „Коментар дана“ на занимљив чланак  (утолико занимљивији, с обзиром да га је "Блиц" објавио). Читајући овај напис, али и многе друге у дневним и недељним листовима, охрабрен сам да закључим да истина о догађањима у нашој Цркви полако али сигурно долази до све већег броја људи, и да је сваким даном све више оних који схватају шта је прави узрок немилих црквених догађања, чији смо сведоци у последње време.

М. Д.

 Грешни Милоје и „праведници“

Ранко Пивљанин| 06. 06. 2010. - 00:02h |

У овој нашој држави у којој мало шта штима и где се на прсте једне руке броје ствари у које бисмо се могли заклети, годинама су као једини поуздани стожери помињани Војска и Црква. С правом, или не, ове две институције су нам у општој дезоријентисаности уливале бар мало поверења чувајући онај минимум достојанства потребан једном народу да не потоне до дна.

Е, можемо се похвалити да смо и та два стожера успели да размрдамо и претворимо их у климаве кочеве трулог сеоског плота који оним површинским делом још на нешто и личе, а доле у земљи су трули до распадања.

Докази!? Ако четири пала војна авиона за четири године у мирнодопским условима нису доказ, најблаже речено, сумњиве борбене готовости најелитнијег рода војске, не знамо шта би још требало да се деси па да се аларми упале. Осим ако не мислимо да се у одбрани земље ослонимо на батаљоне оних „приговарача савести“ који су војни рок служили по болницама, парковима или у позориштима. Колико ми је познато, Бродвеј и нема намеру да нас нападне!

Упоредо са војним авионима и наши црквени посленици се са небеских висина строваљују право у блато свакидашњице, па црквене афере почињу озбиљно да парирају оним нашим свакодневним свињаријама.

Само што су нам се очи привикле на блештавило и луксуз двора епископа Василија, уши оглувеле од узнемирујућих речи владике Григорија о тешком стању у цркви, а судска застарелост помела „рукопипателне“ неподобштине владике врањског, сачекала нас је мучна слика монаха који су литургијска питања решавали тучом и чупањем за косе и браде. У међувремену је изронио случај владике рашко-призренског Артемија, који се ових дана заоштрава бекством, њему верних, монаха и искушеника из манастира Црна Река. Одбегло братство је нашло прибежиште у некаквом етно селу код Чачка чији власник себе зове Грешним Милојем.

Свака част Милоју на признању, али неће бити да је он једини грешник. Много нас је који бисмо тај префикс могли да ставимо испред имена.

http://www.blic.rs/Komentar/Komentar-dana/192638/Gresni-Miloje-i-pravednici