Место где особито обитавају демони у овом палом свету, и место где се душе новопрестављених људи сусрећу са демонима - јесте ваздух. Епископ Игњатије (Брјанчанинов) даље описује ову област, коју треба добро разумети да би нам савремена "посмртна" искуства постала потпуно јасна.

"Реч Божија и садејствујући Речи Дух, откривају нам преко својих изабраних сасуда да је простор између неба и земље, све ово ваздушно плаветнило поднебесја, место где обитавају пали анђели, збачени с Небеса...

Свети апостол Павле назива пале анђеле духовима злобе у поднебесју (Еф. 6, 12), а њиховог поглавара -"кнезом који влада у ваздуху" (Еф. 2, 2). Пали анђели расејани су у великом броју по васцелом прозрачном бескрају који видимо над нама. Они непрестано узнемиравају сва људска друштва и сваког човека понаособ - нема злодела и преступа где они нису зачетници у учесници.

На све могуће начине они наводе човека на грех и уче га њему. "Супарник ваш ђаво" - говори свети апостол Петар, "као лав ричући ходи и тражи кога да прождере" (I Петр. 5, 8), како за време нашег земаљског живота, тако и по разлучењу душе од тела.

Када душа хришћанина, напуштајући свој земаљски храм, почне да узлази кроз ваздушно пространство у своју горњу отаџбину, демони је тада заустављају, трудећи се да у њој пронађу неку сродност са собом - своју греховност, свој пад - те да је одвуку у ад припремљен "ђаволу и анђелима његовим" (Мт. 25, 41). Они то чине "по праву које су (према души) стекли" (еп. Игњатије, Сабрана дела, том III, стр. 132-133).

После пада Адама, наставља еп. Игњатије, кад је рај био затворен за човека, и херувим са огњеним мачем био постављен да га чува (Пост. 3, 24), главешина палих анђела - сатана - заједно с хордама њему подчињених духова "стајао је на путу од земље ка рају, и од тог доба, па све до спасоносног страдања и животворне смрти Христове. није пропустио тим путем ниједну људску душу која се разлучила од тела.

Двери небеске заувек беху затворене за људе. И праведници и грешници силазили су у ад. Врата вечности и непроходни путеви отворили су се тек пред Господом нашим Исусом Христом" (стр. 134-135). Након што нас је Исус Христос искупио, "сви који отворено одбацују Искупитеља, сачињавају сатанино наслеђе: њихове душе, по разлучењу од тела, силазе право у ад. Али и хришћани који су били наклоњени греху, такође нису достојни да се одмах из земаљског живота преселе у блажену вечност.

Сама праведност захтева да ове склоности ка греху, сва издајства према Искупитељу, буду извагана и оцењена. Ово суђење и разабирање је потребно да би се одредило у коликој мери душа неког хришћанина нагиње ка греху, односно да би се одредило шта у њој преовладава - вечни живот или вечна смрт. Непристрасан Суд Божији очекује душу сваког хришћанина по њеном разлучењу од тела, као што вели свети апостол Павле: "људима је одређено један пут умрети, а потом - суд" (Јевр. 9, 27).

Ради испитивања душа које пролазе кроз ваздушно пространство, тамне силе су установиле засебна судилишта и страже на особит начин. "У слојевима поднебесја, од земље до Небеса стражаре пукови палих духова. Сваки посебни одред задужен је за одређену врсту греха, за коју испитује душу која приспе до тог одреда. Демонска судилишта и страже у ваздуху називају се у светоотачким списима - митарства, а духови који имају ту службу -митари" (стр. 136).

Како разумети митарства

Ваљда ниједан аспект православне есхатологије није био у толикој мери погрешно схваћен као што је то случај са ваздушним митарствима. Многи богослови који су завршили школовање у данашњим савременим православним училиштима, склони су да у целини одбаце митарства као некакав "каснији додатак" православном учењу, или као "измишљену" област за коју нема потврде ни у Светом Писму, ни у светоотачким текстовима, а ни у духовној збиљи.

Такви студенти су жртве рационалистичког образовања које је лишено танане спознаје да постоје различити нивои стварности који се често описују у православној литератури, као и различити нивои значења онога што се говори у Светом Писму и светоотачким текстовима.

Савремено рационалистичко пренаглашавање "буквалног" значења текстова и "реалистичког" или боље рећи приземног схватања догађаја описаних у Светом Писму и Житијима Светих, замагљује или сасвим замрачује духовни смисао и духовно искуство који су често примарни у православним текстовима. Зато епископ Игњатије који је, с једне стране, био "префињени" модерни интелектуалац, а с друге, истински и једноставни син Цркве - може представљати посредника уз чију би се помоћ данашњи православни интелектуалци вратили исконском православном предању.

Пре него што даље изложимо учење владике Игњатија о ваздушним митарствима, подсетимо се упозорења која су двојица православних мислилаца - један савремени и један древни -упутила онима који се одваже да проучавају онострану реалност.

У XIX веку, московски митрополит Макарије, говорећи о стању душе после смрти, пише: "Треба имати у виду да као што је и иначе приликом описивања појава духовног света нужно да те појаве, нама, обученим у тело, буду приказане на мање или више чулан, антропоморфан начин, тако је ово нарочито нужно и приликом детаљног излагања учења о митарствима кроз која душа пролази по одвајању од тела.

Зато морамо добро запамтити оно што је Анђео на самом почетку свог казивања о митарствима рекао светоме Макарију Александријском: "Земне ствари примај овде као сасвим слабо изображење ствари небеских". Митарства не треба замишљати у грубом, чулном облику, него - колико је нама то могуће - у духовном. Такође се не треба везивати за детаље који су и у самој Цркви, код разних писаца и у разним казивањима, приказани различито, премда је основна мисао о митарствима увек истоветна" (Митрополит Макарије Московски, "Православно догматско богословље").

Неке примере таквих детаља, које не би требало тумачити на "груб и чулан" начин, наводи и свети Григорије Двојеслов у четвртој књизи својих "Разговора" која је, као што смо већ видели, специјално посвећена питању живота после смрти.

Тако, описујући посмртно виђење неког Репарата, који је видео грешног свештеника како гори наврх неке огромне ломаче, св. Григорије пише:

"Наложена ватра коју је видео Репарат не значи да у аду горе дрва. Пре ће бити да је то зато да би стекао упечатљиву слику о адском пламену, како би и људи, слушајући његов опис, научили да се боје вечног пламена, на основу искуства које имају са вештаственом ватром" ("Разговори", IV, 32).

Описујући, опет, на другом месту како је неки човек био враћен из смрти у живот зато што се радило о "грешци" - неко други са истим именом у ствари је позван у онај свет (а то се дешава и у данашњим "посмртним" искуствима) - свети Григорије додаје: "Када се тако што догоди, пажљиво разматрање ствари показује да то није била грешка, него упозорење. У свом безграничном милосрђу добри Бог допушта неким душама да се убрзо после смрти врате у своја тела како би их призором ада научио страху од вечне казне, будући да их саме речи нису могле у то уверити" (IV, 37).

А то што су неком човеку у посмртном виђењу показана златна обиталишта, св. Григорије овако коментарише: "Наравно, нико ко има здрав разум неће схватити буквално ове изразе... А пошто се издашна милостиња награђује вечном славом, онда изгледа сасвим могуће саградити вечно обиталиште од злата" (IV, 37).

Касније ћемо рећи нешто више о разлици између виђења оног света и правог "вантелесног" боравка тамо (искуства митарстава као и многа данашња "посмртна" искуства очигледно спадају у ову другу категорију).

Засад је довољно знати да морамо опрезно и трезвено приступати сваком искуству везаном за онај свет. Ко год је упознат са православним учењем неће рећи да "митарства" нису нешто реално, неће рећи да то није истинско искуство душе после смрти.

Али, морамо имати на уму: ово искуство не дешава се у нашем грубом, материјалном свету; време и простор, мада очигледно постоје, потпуно су различити од наших земаљских представа о времену и простору; земаљски језик немоћан је да опише ову реалност. Онај ко је добро проучио православну литературу сигурно ће знати да разликује духовну реалност у описима оностраног од небитних детаља који понекад могу бити дати у виду симбола или сликовите представе. Тако, рецимо, у ваздуху не постоје никакве видљиве "зграде" или "царинарнице" где би се наплаћивала "царина". Такође, када се помиње свитак или писаћи прибор којим се бележе греси, или "вага" на којој се одмеравају врлине, или "злато" којим се отплаћују "дугови" у свим тим случајевима правилно ћемо поступити ако то схватимо као фигуративне изразе, средства помоћу којих се може дочарати духовна реалност са којом се тада душа суочава.

Било да душа збиља види све ове представе у то време (услед дуготрајне навике да духовну реалност сагледава само кроз телесне облике), или је касније у стању да се тог искуства сети само посредством тих слика, или једноставно не може на други начин да изрази своје искуство све је то изгледа било споредно и неважно питање за свете Оце и писце светитељских житија који су ова искуства забележили. Оно што је сигурно јесте да постоје испитивања која спроводе демони. Они се појављују у језивом, али људском обличју, оптужују новопрестављеног за почињене грехе и буквално покушавају да уграбе танано тело душе, које опет чврсто држе анђели. А све се то догађа у ваздушном простору изнад нас и видљиво је онима којима су очи отворене за гледање духовне реалности.

Вратимо се сада на излагање епископа Игњатија о православном учењу о митарствима.

Светоотачко сведочење о митарствима

Учење о митарствима је учење Цркве. Нема никакве сумње (подвукао еп. Игњатије) да је свети апостол Павле на њих мислио када је рекао да хришћани воде рат против духова злобе у поднебесју (Еф. 6, 12). Ово учење налазимо у најстаријем црквеном предању и у "црквеним молитвама" (књ. III, стр. 138).

Епископ Игњатије цитира многе Свете Оце који уче о митарствима. Овде ћемо навести тек неке од њих.

Свети Атанасије Велики, у свом чувеном житију св. Антонија Великог, описује како је једном св. Антоније "у девети час започео молитву пред обед, и одједном, захваћен духом, би узнет од Анђела на висину. Демони у ваздуху противили су се његовом усхођењу: Анђели су се препирали с њима тражећи им да изнесу разлоге противљења, пошто св. Антоније није имао никаквог греха.

Демони су настојали да изложе грехе које је он учинио од самог рођења, но анђели затворише уста клеветницима, рекавши им да не треба да урачунавају његова сагрешења од дана рођења, јер су она већ избрисана Христовом благодаћу, него нека изнесу ако имају - оне грехе које је починио након што је ступио у монаштво и посветио се Богу.

У својим оптужбама демони су изрицали много дрских лажи. Али, пошто су њихове клевете биле без доказа, Антонију беше ослобођен пролаз. Тада он дође к себи и виде да се налази на оном истом месту где је стао да се помоли. Заборавивши на храну, он читаву ноћ проведе у плачу и уздисању, размишљајући о томе како је много непријатеља људског рода, о борби против тих легиона, о тешкоћама које прате улазак на Небеса кроз ваздушно пространство и о речима ап. Павла, који је рекао. "Наш рат није против тела и крви, него против поглаварстава и власти у ваздуху" (Еф. 2, 2; 6, 12). Знајући да ваздушне силе желе само једно - да нас лише слободног пролаза на Небеса, да томе стреме и да на томе усрдно и напорно раде, апостол Павле упозорава: "зато узмите све оружје Божије да би сте се могли одупрети у зли дан" (Еф. 6, 13), "да се посрами противник, немајући ништа лоше рећи против вас" (Тит. 2, 8) (стр. 138-139).

Свети Јован Златоуст, описујући смртни час, учи: "Тада су нам потребне многе молитве, многи помагачи, мноштво добрих дела, велико заступништво анђела док пролазимо кроз ваздушно пространство. Ако нам је на путу за страну земљу или град потребан путовођа, колико су нам потребнији путовође и помагачи да нас проведу поред невидљивих власти и сила које господаре у ваздуху, а које се још називају и гонитељима, митарима, порезницима" (Беседа о трпљењу и благодарењу и о томе да не треба неутешно плакати за упокојенима, а која се чита у Православној Цркви у седму суботу по Пасхи и при сахрани упокојеног).

Свети Макарије Велики пише: "Када чујеш да се под небесима налазе реке змајева, чељуст лавова, силе таме и сажижући огањ који у сваки део тела продире, зар не знаш да ће они, ако не примиш залог Духа Светог, узети душу твоју при изласку из тела и спречити твој узлазак на Небеса" (Беседа 16, гл. 13).

Свети Исаија Затворник, један од аутора "Добротољубља" (IV век) учи да хришћани треба "свакога дана да имају пред очима смрт и да воде бригу о томе какав ће бити њихов одлазак из тела, и како ће проћи поред сила таме које ће их пресрести у ваздуху" (Беседа 5, 22). Када душа напусти тело, приступају јој Анђели да је прате; а силе таме је пресрећу желећи да је задрже и испитују је, не би ли нашли у њој нешто њихово". (Беседа 17).

А свети Исихије, презвитер Јерусалимски, (V век) учи: "Доћи ће на нас час смрти, наићи ће и нећемо га моћи избећи. О, када би кнез света и ваздуха што нас сусреће нашао да су безакоња наша мала и ништавна, и не могао нас с правом оптужити за њих! (Реч о трезвености, "Добротољубље", књ. II).

Свети Григорије Двојеслов (+604) пише у својим Беседама на Јеванђеље: "Требало би дубоко размишљати о томе како ће страшан за нас бити час смрти, какав заборав пређање среће, какав страх и каква бојазан од Судије. Тада ће зли дуси истраживати каква су све дела у души покојника; тада ће изнети пред њу грехе на које су је они - демони - навели, како би своју саучесницу одвукли у мучилиште. Али зашто ми причамо само о грешној души, када они долазе и умирућим изабранима, тражећи и у таквима оно што је њихово (демонско) ако су (код ових) имали каквог успеха. Међу људима је био само један Који је без бојазни, пре свог страдања, рекао: "Нећу више много говорити с вама, јер долази кнез овога света, и у мени нема ништа" (Јн. 14, 30) (Беседе на Јеванђеље, 39, на Луку 19, 42-47; еп. Игњатије III књ. стр. 278).

Свети Јефрем Сиријац (+373) овако описује час смрти и суда на митарствима: "Када застрашујуће чете дођу, када божански отмичари нареде души да напусти тело, када нас они на силу одведу, а затим нас приведу неизбежном судилишту, онда бедни човек, угледавши их... почне сав да дрхти и цепти као од земљотреса... Божански отмичари, узевши душу, усходе кроз ваздух, где се налазе старешине и кнезови - владари света, који припадају противничким силама. Они су наши тужитељи, страшни цариници, записничари, порезници... Они нас сусрећу, описују и набрајају грехе и дугове сваког човека - грехе младости и старости, вољне и невољне, учињене делом, речју и помишљу. Велики је тамо страх, велико дрхтање бедне душе, неописива невоља коју она тада трпи од безбројног мноштва непријатеља што је опколише, који је клевећу како би је спречили да узиђе на Небеса и насели се у светлости живих, да уђе у земљу живота. Но свети Анђели, узевши душу, одводе је са собом (Свети Јефрем Сиријац, т. III, стр. 383-385).

И у богослужењу Православне цркве се на много места спомињу митарства. Тако у "Октоиху", делу светога Јована Дамаскина (VIII в.) читамо: "У час кончине моје из руку демона избави ме, Дјево, и од суда и препирке, од страшног испитивања и горких митарстава кнеза бесовог (демонског), избави ме Богомати, и вечне осуде" (глас 4., петак, тропар 8., канон на јутрењу).

Или: "Када се душа моја од тела буде растављала, тада ме заступи Владичице, и бестелесних непријатеља намисли разори, и њихове чељусти сломи, да бих несметано прошао поред кнезова таме који обитавају у ваздуху" (глас 2, јутрење суботе, стихире на стиховне).

Епископ Игњатије наводи седамнаест сличних примера из богослужбених књига, али ни тај списак, наравно, није коначан.

Најдубље излагање учења о ваздушним митарствима међу раним Оцима Цркве може се наћи у "Беседи о исходу душе" светога Кирила Александријског (умро 444), која је увек укључивана у словенско издање Псалтира приређеног за богослужбену употребу.

Између осталог, свети Кирил каже у "Беседи" и ово: "Какав страх и трепет чека тебе, о душо, у дан смрти! Видећеш ужасне, дивље, окрутне, немилосрдне и бестидне демоне где као црни Етиопљани стоје пред тобом. И сам њихов изглед гори је од сваког мучења. Гледајући их, душа се смете, узнемири и узбуди и гледа како да што пре утекне од демона и прибегне Анђелима Божијим; усходећи са овима кроз ваздух, душа наилази на митарства која надзиру пролаз од земље ка Небу, задржавајући душу и спречавајући њено даље узлажење. На сваком митарству се испитује одређени грех; за сваки грех, за сваку страст постоје одређени цариници и истражитељи".

Многи други свети Оци, пре и после светог Кирила говоре о митарствима или их спомињу. Навевши многе од њих, раније поменути историчар црквене догматике закључује: "Такво надахнуто, свагда и свуда изношено учење о митарствима, а особито међу учитељима четвртога века, неоспорно доказује да су њима то учење пренели учитељи из претходних векова, и да је оно засновано на апостолском предању" (Митрополит Макарије Московски, "Православно-догматско богословље", II том, стр. 535).

Митарства у житијима Светих

Православна житија Светих садрже многобројна, понекад веома упечатљива и жива казивања о томе како душа после смрти пролази кроз митарства. Најдетаљнији опис налази се у житију светога Василија Новог (26. март) у коме се наводи казивање блажене Теодоре ученику овог светитеља, Григорију, о томе како је пролазила кроз митарства. У том казивању помиње се двадесет посебних митарстава и врсте грехова који се на сваком од њих испитују. Еп. Игњатије опширно цитира ово казивање (III том, стр. 151-158). Оно не садржи ништа што би се суштински разликовало од других православних извора о митарствима, па ћемо уместо њега навести неке друге изворе, који, додуше, не пружају тако детаљан опис, али се у главним цртама подударају са казивањем блажене Теодоре.

У приповести о војнику Таксиоту (житија Светих, 28. март), на пример, говори се како се он вратио у живот после шест сати проведених у гробу, након чега је испричао следеће: "Када сам умирао, угледао сам неке Етиопљане који се појавише преда мном. Изгледали су страшно, тако да се моја душа смутила. Затим угледах двојицу веома лепих младића и моја душа им похита у наручје. Онда полако почесмо, као да летимо, да се успињемо навише кроз ваздух, и наиђосмо на митарства која су спречавала узлажење и задржавала душу сваког човека. На сваком митарству испитивала се посебна врста греха: на једном лаж, на другом завист, на трећем гордост, и за сваки грех постојали су посебни истражитељи у ваздуху. Видео сам да Анђели сва моја добра дела држе у ковчежићу. Вадећи их одатле, они су их сравњивали са мојим злим делима. Тако прођосмо ова митарства. А када се приближисмо небеским вратима, наиђосмо на митарство блуда. Митари који су ту стражарили зауставише ме и показаше ми сва моја телесна дела блуда, учињена од детињства до тада. Анђели који су ме водили, рекоше ми:

"Све телесне грехе које си починио у граду, Бог ти је опростио, јер си се покајао за њих". На ово противници рекоше: "Али, када си отишао из града, на селу си учинио прељубу са женом једног сељака". Чувши ово, и не нашавши никакво добро дело које би потрло овај грех, Анђели ме оставише и отидоше. Тада ме зли духови заробише и, тукући ме, повукоше ме доле к земљи. Земља се размаче и ја, вођен уским и смрадним пролазима, сиђох у најдубље тамнице ада".

Владика Игњатије цитира такође и друге случајеве пролажења кроз митарства у житијима св. великомученика Евстратија (IV век, 13. децембар); светога Нифона из Констанце Кипарске, који је видео многе душе како пролазе кроз митарства (IV в., 23. дец.); светога Симеона Емеског, Христа ради јуродивог (IV в., 21. јул); светога Јована Милостивог, патријарха александријског (VII в., 19. децембра); светога Симеона Дивногорца (VII в., 13. март); светога Макарија Великог (19. јануар).

Епископ Игњатије није био упознат са многобројном раном православном западном литературом која никад није била преведена на грчки или руски, а која такође обилује описима митарстава. Изгледа да је назив "митарства" ограничен само на источне изворе, али реалност која се описује у западним изворима, истоветна је.

Тако, на пример, свети Колумб (+597), оснивач острвског манастира светога Јоне у Шкотској, много пута у свом животу гледао је битку коју у ваздуху воде демони за душу новопрестављеног. Свети Адамнан (+704), који је написао житије светога Колумба, говори о томе. Ево једног таквог случаја:

"Једног дана је свети Колумба сазвао своје монахе и рекао им: "Помозимо молитвама монасима игумана Комгела, који се овог часа утапају у Телећем језеру, јер они се сада боре у ваздуху против непријатељских сила које покушавају да одвуку душу странца који се утапа заједно с њима". Након молитве, он рече: "Заблагодаримо Христу, јер свети Анђели сретоше ове свете душе, ослободише странца и победоносно га избавише од демона".

Свети Бонифатије, англосаксонски "апостол Германа" (VIII век), наводи у једном свом писму случај који му је лично испричао монах из манастира Венлок, који је умро и после неколико сати био враћен у живот.

"Када је изашао из тела, понели су га Анђели тако чисте лепоте да он није могао да гледа у њих... "Они су ме узнели", вели он, "високо у ваздух...". Даље је казивао да је за то време док је он био ван тела, тако много душа напустило своја тела и сабрало се на место где се он налазио, да му је изгледало као да се ту нашао сав људски род са земље. Такође је рекао да тамо беше гомила злих духова и славни збор виших анђела. Причао је да су зли духови и свети Анђели водили жестоку препирку око душа које су напустиле своја тела. Демони су износили оптужбе против њих и отежавали бреме њихових грехова, а Анђели су олакшавали то бреме и наводили оправдања у њихову корист.

Чуо је да су сви његови греси, од детињства па до тада, које он није исповедио, или их је заборавио, или их није сматрао за грехе, вапили против њега, сваки својим гласом, горко га оптужујући...

Све што је учинио током свог живота, а немарно пропустио да исповеди, и много тога што није знао да је било грех, сада је викало на њега страшним гласом. Исто тако су и зли дуси, набрајајући његове пороке, оптужујући га и наводећи сведоке, означавајући чак и тачно време и место, износили доказе за његова зла дела... И тако, пребројавши све његове грехе и ставивши их на гомилу, ови древни непријатељи прогласише га кривим и беспоговорно подвргнутим њиховој власти.

"С друге стране", рече он, "мале и ништавне врлине које сам имао, недостојно и неубедљиво говориле су у моју корист... И они анђелски духови, у својој безграничној љубави, бранили су ме и подржавали, а мало преувеличане врлине, изгледале су ми много веће и дивније него што сам их ја икада могао пројавити својим сопственим силама". 

Савремени случајеви проласка кроз митарства

У раније помињаној књизи "Многима невероватан, али истинит догађај" можемо видети реаговање типичног "просвећеног" човека нашег времена, који после "клиничке смрти" (која је трајала 36 сати), наилази на митарства.

"Узевши ме за руке, Анђели ме, право кроз зид болничке зграде, изнеше на улицу. Већ се смркавало, и тихо је вејао крупан снег. Ја сам га видео, али нисам осећао ни хладноћу нити било какву разлику између собне и спољашње температуре. За моје измењено тело такве ствари су очигледно биле без значаја. Почели смо брзо да се успињемо. И што смо се више пели, пред нашим очима видик се све више ширио; тако да је пространство на крају постало застрашујуће велико, и мене обузе ужас од спознаје своје ништавности пред том бесконачном пустињом".

"Изгубио сам појам о времену, тако да не знам колико дуго смо се кретали навише. Наједном сам чуо неку нејасну ларму, а онда угледах гомилу неких одвратних бића која се појавише однекуд, и уз дерњаву и церекање почеше брзо да нам се примичу.

"Демони! - схватих у трену и сав се следих од ужаса какав никада раније у животу нисам осетио. Зли духови! О, колико ироније и најискренијег смеха би све ово изазвало код мене до пре само неколико дана. И пре само неколико сати, да ми је неко рекао - не да је својим очима видео демоне - него да верује у њихово постојање као у нешто сасвим извесно, реакција би била иста.

Као што је и приличило "образованом" човеку на измаку 19. века, ја сам под тим именом подразумевао неразумне склоности и страсти у људском бићу; зато и сама реч није за мене имала значење имена, него израза којим се означава неки "апстрактан појам". А сада се одједном тај "апстрактан појам" појавио преда мном као живо биће...!"

"Зли дуси су нас опколили са свих страна и захтевали су, вичући и галамећи, да им будем предат; покушавали су да ме некако шчепају и истргну из руку анђела, али се очигледно нису усуђивали то да учине. У свом том стравичном демонском урлању, одвратном за слушање, као што је и изглед демона био одвратан за гледање, понекад сам успевао да разазнам поједине речи и делове реченица.

Он је наш, он се одрекао Бога - готово у један глас повикаше они и са таквом дрскошћу се бацише на нас да је на тренутак, од страха, у моме уму замрла свака мисао.

То је лаж! То је неправда! - хтео сам да викнем, дошавши к себи, али услужно памћење завеза ми језик. На неки мени непознат начин изненада сам се сетио једног ситног и безначајног догађаја који се уз то десио тако давно у младости, да ми је изгледало потпуно немогуће да га се поново сетим..."

Овде се аутор присећа догађаја из његових школских дана. За време једне "филозофске" расправе, какве већ бивају међу студентима, један од његових другова се запитао: "Зашто морам да верујем? Могуће је да Бог и не постоји, зар не?" На ово је аутор одговорио: "Можда и не постоји". А сада, налазећи се на митарствима, он се присећа: "Тај израз био је у правом смислу "празна реч". Неразумни говор мог пријатеља, који нисам нарочито пажљиво ни слушао, није могао у мени изазвати сумњу у Божије постојање. Сада се међутим испоставило да та празна реч није једноставно ишчезла без икаквог трага морао сам да се правдам, да се заштитим од изречене оптужбе. Тако се обистинила јеванђелска порука да ћемо за сваку празну реч морати да дамо одговор, ако и не по вољи Бога, који зна све тајне човековог срца, оно по злоби непријатеља нашег спасења.

"Ова оптужба је изгледа била најјачи аргумент демона за моје погубљење. Као да им је то дало нову снагу и смелост да ме нападају још бесније, и они су наваљивали, спречавајући нас да идемо даље.

"Сетио сам се молитве и почех да се молим, призивајући у помоћ све свете које сам знао и чија имена су ми долазила на ум, али то није уплашило моје непријатеље. Бедни незналица, хришћанин само по имену, сетио сам се ја тада можда по први пут Оне која се назива Заступницом рода хришћанског (Пресвета Богородица - прим. прев.).

Очигледно је моје обраћање Њој било пламено, очито је моја душа била силно престрављена, јер тек што сам се сетио Њеног имена и изговорио га, некаква бела измаглица се појави и поче да обавија одвратни скуп демона. Та измаглица је и сакрила демоне од мојих очију пре но што су они успели да се уклоне с тог места. Њихова дрека и урлање још дуго су се чули, али по томе како су све више слабили и постајали све тиши, схватио сам да су ужасни прогонитељи остали за нама..."

Доживљај митарстава пре смрти

Дакле, из великог мноштва примера јасно се може видети какав значајан и упечатљив догађај за душу представља њен сусрет са демонима на ваздушним митарствима који се збива, после смрти.

Ово искуство, међутим, није нужно ограничено само на време непосредно након смрти. Раније смо видели да је свети Антоније Велики видео митарства када је за време молитве иступио "ван тела".

Свети Јован Лествичник описује слично искуство које један монах имао пре него што је умро: "Дан пре смрти он паде у занос и отворених очију гледаше час на десну, час на леву страну своје постеље, као да неко од њега тражи да положи рачуне, и гласно, тако да су га окупљени могли чути, говораше:

"Да, заиста, то је истина; али због тога сам много година постио". Понекад би рекао: "Не, ја то нисам урадио, лажете". Затим опет: "Да, збиља је тако, али сам плакао и служио браћи". Понекад би чак противречио: "Не, ви ме клевећете". Други пут би одговарао: "Јесте, тако је, и не знам шта да кажем на то, али - Бог је милостив".

Ваистину страшан и језив призор беше ово невидљиво и немилосрдно испитивање, И што је најужасније, њега су оптуживали и за оно што он не беше починио. Авај! Безмолвник и пустињак је за нека од својих сагрешења говорио: "Не знам шта да кажем на то", иако је у монаштву провео око четрдесет година и имао дар суза... У наставку овог испитивања његова се душа разлучи од тела, тако да остаде неизвесно како се суђење завршило и каква је пресуда" (Јован Лествичник, "Лествица" 7: 50).

Збиља, долазак на митарства после смрти је само специфичан облик и завршни део велике битке коју свака хришћанска душа води током целог свог живота. Епископ Игњатије пише: "Као што се васкрсење хришћанске душе из греховне смрти обавља за време њеног лутања и потуцања по земљи, исто се тако тајанствено, овде на земљи, свршава и њено испитивање од стране ваздушних сила, њено ослобађање од тих сила или падање у њихово ропство.

На путовању кроз ваздух (после смрти), ова слобода или ропство се само разоткривају" (III том, стр. 159). Неки Светитељи, као рецимо Макарије Велики - чији је пролазак кроз митарства видело неколико његових ученика - усходили су поред демона "цариника" несметано, јер су се они већ борили с њима, и добили ту битку још за живота. Ево одломка из тог житија: "Када се светоме Макарију приближи час смрти, херувим, који беше његов Анђео чувар; дође са мноштвом небеске војске по његову душу. Са Анђелским чиновима сишли су и хорови Апостола, Пророка, Мученика, Епископа, Преподобних, Праведника.

Демони се по групама сместише по својим царинарницама да посматрају путовање богоносне душе. Она поче да усходи. Стојећи далеко од ње, тамни духови са својих митарстава викаху: "О, Макарије! Какве си се славе удостојио!". Смирени муж им одговори: "Не! Још се бојим, јер не знам да ли сам што добро учинио!". Но, он се брзо уздизаше у небо. С других митарстава опет викаху ваздушне силе: "Тако је! Умакао си нам, Макарије!". "Не", одговори он, "још ми ваља бежати".

Када је већ приступио небеским вратима, они ридајући од злобе и зависти, повикаше: "Збиља си нам утекао, Макарије!", а он им одговори: "Силом Христа мога штићен, ја избегох ваше замке". (Скитски патерик).

"Са таквом великом слободом велики угодници Божији пролазе кроз заседе тамних сила у ваздуху, зато што они у свом земаљском животу воде с њима непомирљиви рат и, победивши их, стичу у дубини срца велику слободу од греха, постају храм и светилиште Духа Светог, начинивши своје умно станиште неприступачним за пале духове" (Еп. Игњатије, III том, стр. 158-159).

Посебни суд

У православном догматском богословљу пролазак кроз ваздушна митарства сматра се делом "посебног" суда, посредством којег се одлучује о судбини душе до Страшног Суда. И "посебни" и Страшни суд обављају Анђели, који се јављају као оруђе Божије Правде: "Тако ће бити на свршетку века: изићи ће Анђели и одлучиће зле од праведних, и бациће их у пећ огњену; онде ће бити плач и шкргут зуба" (Мт. 13, 49-50).

Православни хришћани су срећни што имају учење о ваздушним митарствима и "посебном" суду јасно изложено у светоотачким списима и житијима светих. Но и сваки човек који дубоко размишља макар само и о Светом Писму, доћи ће до веома сличног учења. Тако, рецимо, протестант-евангелиста Били Греем пише у својој књизи о анђелима: "У тренутку смрти дух напушта тело и креће се кроз атмосферу. Али, Писмо нас учи да се тамо крије ђаво. Он је "кнез који влада у ваздуху" (Еф. 2, 2). Када би наше умне очи биле отворене, вероватно бисмо видели да је ваздух препун демона, Христових непријатеља. Ако је сатана могао три недеље задржати Анђела који беше послат Данилу на земљу, онда можемо замислити какво противљење демонско очекује хришћанина након смрти... Моменат смрти јесте последња прилика за сатану да нападне истинског хришћанина. Но Бог шаље своје Анђеле да нас у то време заштите" (Били Греем, "Анђели - тајанствени Божији гласници", Њујорк, 1975).

Митарства - пробни камен истинитости посмртног искуства

Сасвим је јасно да ово о чему смо у овом поглављу говорили није "враћање филма" живота које се тако често помиње у савременим "посмртним" искуствима. Та искуства (која се често дешавају и пре смрти) немају у себи ничег божанског, никаквог суда. Она су пре психолошки доживљај, рекапитулација животног пута под контролом ничег другог до сопствене савести.

Одсуство суда, а присуство, како многи изјављују, "смисла за хумор" код невидљивог бића које присуствује том "враћању филма", јесте знак ужасавајуће површности коју западни свет данас испољава у схватању живота и смрти. А то објашњава зашто чак и Индуси у "заосталој" Индији имају страшније искуство смрти од већине људи западног света: и без истините светлости Хришћанства, они су ипак сачували озбиљнији однос према животу од већине људи који живе у површном "пост-хришћанском" западном свету.

Пролажење кроз митарства, својеврсни пробни камен истинитости посмртног искуства, уопште се не спомиње у савременим случајевима. Узрок томе није тешко пронаћи. На основу многих знакова - одсуства Анђела који би требало да дођу по душу, одсуства суда, површности многих исказа, чак и краткотрајности самог догађаја (обично 5 до 10 минута, за разлику од неколико сати, па и дана, о којима се говори у житијима Светих и другим православним изворима) - јасно је да данашња искуства, иако понекад веома чудновата и необјашњива за савремену медицинску науку, нису нарочито дубока. А када се и ради о истинском искуству смрти, онда оно садржи тек почетак посмртног путовања душе: то искуство се збива у предворју смрти, пре него што је Божја одлука о души постала коначна (а знак за то је долазак Анђела по душу), тј. док још постоји могућност за душу да се природним путем врати у тело.

Требало би ипак да дамо ваљано објашњење за случајеве који се збивају у данашње време. какви су то предивни пејсажи који се често виђају? Где се налази тај "небески" град? Каква је то "вантелесна" област са којом се данас несумњиво долази у додир, и то често?

Одговор на ова питања може се наћи у истраживањима која су описана у литератури која се веома разликује од горе споменутих хришћанских извора - литератури која је такође заснована на личном искуству и која је много дубља у својим запажањима и закључцима које одатле изводи од данашњих "посмртних" искустава. То је литература на коју др Муди и други истраживачи обраћају пажњу и у којој налазе заиста упечатљиве паралеле оним клиничким случајевима који су подстакли савремени интерес за живот после смрти.

Учење епископа Теофана Затворника о ваздушним митарствима

Епископ Игњатије (Брјанчанинов) је био главни заштитник православног учења о ваздушним митарствима у Русији у 19. веку, када су неверујући и модернисти већ почели да исмевају то учење, но и епископ Теофан Затворник био је исто тако одлучан бранитељ овог учења које је он сматрао саставним делом православног учења о невидљивом рату или духовној борби против демона. Овде наводимо једну његову беседу о митарствима узету из тумачења осамдесетог стиха 118. псалма: Нека срце моје буде савршено у наредбама Твојим, да се не постидим'. Пророк не казује како и где да "се не постиди". Најближи случај "непостидности" збива се у време када започиње унутрашња борба...

Други моменат непостиђења јесте време смрти и пролазак кроз митарства. Ма како се нашим бесмисленом чинила идеја о митарствима, ипак ће и оне морати да прођу кроз њих.

Шта траже ти митари од оних који туда пролазе? Траже не би ли код људи пронашли нешто своје. А шта је то?

То су страсти. Зато, код онога чије је срце чисто, и туђе страстима, они не могу наћи ништа за шта би се закачили; штавише, супротне особине ће за њих бити као ударац грома. На ово је неко, од оних високо-образованих, изрекао овакву мисао - митарства се представљају као нешто страшно, али, сасвим је могуће да демони уместо нечега страшног покажу нешто што ће обманути човека. Они могу показати души нешто што ће је обманути, завести, према свакој врсти страсти на коју душа наилази. Ако су за време живота на земљи изгнане страсти из срца и у њему уместо њих засађене супротне добродетељи, онда, ма каква обмана да се укаже, душа, немајући никакву симпатију према њој, пролази поред ње са гнушањем. А када срце није очишћено, онда каквој је страсти оно највише склоно, томе ће се и душа тамо приклонити. А демони ће је сматрати за друга и онда ће већ знати куда с њом.

Значи, мало је вероватно да се душа у којој још постоји склоност ка ма каквој страсти неће постидети на митарствима. Посрамљење је овде у томе што се душа сама баца у пакао. Но крајње посрамљење је на Страшном суду, пред лицем свевидећег Судије ("Стоосамнаести псалам", тумачење еп. Теофана, Москва, 1891. г.).

ПОМОЗИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

НЕКА БИ ВАМ ГОСПОД УЗВРАТИО ИЗОБИЉЕМ СВОЈИХ ДАРОВА! 

ИЗВОР: Јеромонах Серафим Роуз, Душа после смрти, Светигора, Цетиње, 1995.год.

Приређивач: "Борба за веру"