Жељко Которанин

 МУК ЈАЧИ ОД РЕЧИ

        Прекјуче, 29. септембра 2010. године, на конференцији за штампу у Прес центру УНС-а, требало је да својом речју учешће узме и Владика Рашко-Призренски Г. Артемије. Непосредно пре почетка конференције стигао је факс који је присутнима прочитала водитељка конференције.

 Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј је искористио своје право и забранио је Епископу Рашко-Призренском Г. Артемију да јавно учи у Београду. Оно што је требало да буде, по замисли пошиљаоца факса, понижење Владике Рашко-Призренског Г. Артемија, окренуло се као бумеранг. Елементарни ред би био да је Његова Светост Г. Иринеј забрану саопштио Епископу Рашко-Призренском Г. Артемију лично, јер је то однос власти два саслужитеља и брата у Христу – српска архијереја. Међутим, обавештавајући о забрани преко водитељке, пред присутним новинарима, испливала је на површину истина да се у позадини забране не налази очување власти Његове Светости у Београду, нити евентуална недостојност Епископа Рашко-Призренског Г. Артемија да учи истини. Очигледно је било да је Патријарх Г. Иринеј из страха од речи, и жеље да понизи Епископа Рашко-Призренског Г. Артемија, поступио онако како је поступио.

А које су последице?

Епископ Рашко-Призренски Г. Артемије, као и увек, чувајући црквени ред и поредак, испоштовао је забрану и сео међу присутне новинаре и публику. Својим присуством и ћутањем Епископ Рашко-Призренски Г. Артемије више је рекао него што је могао да каже да је говорио. Ћутањем је рекао да црквени поредак не крши он, него они који га набеђују да га крши. Ћутањем је рекао да није непослушан он, него да су непослушни они који га набеђују да је непослушан. Ћутањем је показао достојанство јаче од зломисја оних који га набеђују да је недостојан.