header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Радоман Светковић: Лечење хомосексуализма по психологу Г.Вилићу Штампај Е-пошта
четвртак, 07 октобар 2010

Радоман Светковић

ЛЕЧЕЊЕ ХОМОСЕКСУАЛИЗМА

по психологу Г. Вилићу

          Недавно се у јавности појавила књига „Тајне нашег људског бића“ психолога Гвоздена Вилића трудом издавачке куће „Равел Ко“ из Београда, а у библиотеци „Равелова издања“. Главни и одговорни  уредник ове библиотеке, а уједно и рецензент књиге, цењени г-дин Момир Лазић открива нам да се аутор овог дела интересовао за духовну страну личности и живот „Божијег ткања“ које храни човека „делотворним соком који даје необориву снагу души човековој, лечи и муке побеђује“. Вилић о тој снази пише „одолевајући безбожној тмини“, а све засновано на сопственом (20-годишњем) искуству, а често и на своме примеру. Многи су одбили да штампају књигу „јер нису били дорасли истини Божјој, која је била главна преокупација аутора. Зато је ово штиво на добро и радост сваког оног ко га прочита“. (Из рецензије Момира Лазића)

 

Ако само и овлаш бацимо поглед на садржину књиге уочавамо насушне теме за савременог растрзаног и измученог човека, а пажљивијим ишчитавањем долазимо до закључка да је штиво изузетно корисно и актуелно посебно за младе људе који се тек припремају да озбиљно ступе на позорницу живота.

Књига се састоји из кратког уводног дела и пет засебних тематских условно одвојених целина (поглавља). На почетку (у Уводу и Методологији) аутор објашњава зашто се одлучује за један нови (до сада сматран за „ненаучан“) приступ тајни људског бића и живота. Он каже: „Наука се одрекла испитивања и проучавања тајни људског бића, јер сву проблематику своди на материјалне, природне тајне, природна знања.“ Наука је саму себе свела на изучавање материје и прикупљања материјалних знања као свој једини циљ. Прихвативши ово као веровање она се претворила у својеврсну религију која се супротставља учењу о истини. Зато наука „верује“ да ће се рационалистичким стицањем знања открити све тајне. Ово ограничава и њу и све оне који јој верују до краја, па савремена технолошка достигнућа постају нова „вавилонска кула која пркоси Богу и духу и тежи да то елиминише из живота“. Доследно опредељење за науку данас представља „директно супротстављање Богу и Истини“. Ово се на првом месту односи на „науку која се бави човеком, као што је психологија, психијатрија, медицина и сродне дисциплине“.

У 1. делу књиге под називом „Опште антрополошке поставке о људској природи“ Вилић начиње тему тајне наше личности дајући нека општа одређења нивоа развоја личности. Дотиче се и тајни дечјег бића, пубертета, човекове страствене природе и духовног развоја. У 2. делу – „Човек као створење Божије“ – обрађују се теме људске слободе, греха, интелектуалног и умног разума, зла, савести, разлике између истинског стваралаштва и погрешне савремене представе о креативности. У 3. делу – „Психолошке кризе и базична духовност“ – описују се особине и врлине на нивоу базичне духовности (аутентичност – искреност, способност за опраштање, одговорност, осећај за ближњег, смирење, стрпљење, трпљење, разумевање других, строгост према себи, супротстављање демонским сугестијама, покајање, однос према светости и светињи).

„Психолошки и психијатријски проблеми у светлу духовног развоја“ је назив 4. дела који даје дефиницију Ега који обухвата душу, ум и свест, укључујући и сва осећања и реакције.

По Вилићу осећања представљају „манифестни део наше суштине“, која може бити двојака: или страствена, груба, егоистична – или духовна, блага, пуна љубави, достојанствена. Он закључује: „Сви се првобитно налазимо у стању доминације коровских страсти. Тек са дуготрајним и озбиљним радом на себи, на свом духовном развоју, можемо (уз Божју помоћ – прим. Р.С.) победити страсти и тада ће у бићу нашем загосподарити прави квалитет: љубав, достојанство, смирење, хармонија и лепота.“ Аутор највише замера психолозима што терају човека да прихвати сопствену (палу) природу у најгорем облику и уместо да уништавају коров око воћке (наше душе) да би она дала квалитетне плодове, ови „научници“ проучавају коров и диве се његовим плодовима. Истовремено, права се воћка и не примећује и не уважава јер је као неплодна угушена. Тако тело постаје доминантно, материјално цвета, Дух је угушен. Ако се негде једва и назире нешто духовно, то се проглашава за „слабост или незрелост или дефектност или болест“. И када пише да „ту мудрости нема, таква истраживања не вуку напред него  назад“, аутор исправно закључује и да „за такве стручњаке стоји она Јеванђелска порука: Не могу слепци бити вође слепима“. У овом (најобимнијем) поглављу се дају и типични модалитети дефектности и негативних испољавања страственог Ега код духовно недовољно развијених људи. У наставку се обраћају психолошке функције и психодуховни развој са освртом на немоћ психотерапије насупрот здравом и једино  пожељном концепту духовног развоја и сазревања који се темељи на вери у Бога. Зато се књига завршава 5. делом под једноставном називом „Духовни живот“. На почетку овог поглавља аутор даје основне нечелне одреднице живота и упознаје читаоца са основама духовног живота (пост, молитва, покајање, грех, хришћански дух, чување срца, васкрсење тела, Света тајна причешћа). Дело се окончава личном исповешћу писца о сопственој болести и покајању.

Тема која је за нас посебно занимљива због актуелности, а и иначе због њене повезаности са екуменизмом, дата је у 4. делу књиге у оквиру психолошких и психијатријских проблема. Ради се о, како Вилић дефинише, проблему сексуалних конфликата и хомосексуалности. Савремени екуменизам и скоро сви његови актери су прихватали хомосексуализам као природну појаву и само другу врсту „сексуалне оријентације“. За православне он је и даље содомски грех мужеложништва. Митрополит Јован Зизјулас као пропагатор нове нападне „теологије“ оклеветао је Православну Цркву за „неразуман став“ према содомитима говорећи да се са таквим схватањима „не може у Европу“. Следствено томе, ко „хоће у Европу“ мора мењати своје православно становиште по овом, па и по многим другим питањима и прикључити се клеветању наше чисте вере од стране митрополита Ј. Зизјуласа, који тврди да је „Грчка Црква у почетку (када то? – прим. Р.С.) имала гибак став (по овом питању – прим. Р.С.)“. Исти је устврдио да, пошто Црква причешћује све грешнике, то мора и хомосексуалце. Пренебрегавајући потребу личног покајања за било који грех и припремање за Свету тајну причешћа, митрополит је укида и за овај случај смртног греха! Тако и његов верни ученик еп. браничевски Игњатије (Мидић) тврди да нам тај грех (мада га они уопште и не сматрају за грех) „није случајно пао са неба“, већ је и то „од Бога дато“.

Питамо се - са великим страхом и зебњом у срцу, питамо се: Нису ли оваква неправославна и нејеванђелска (јер је све православно истовремено и јеванђелско) схватања разлог што се и наша Српска Православна Црква ових дана званично не оглашава по питању одржавања                 параде настраних заказане за 10. октобар у Београду? Где су наши епископи и свештеници да се јавно огласе против ових сатанских насртаја на јавни и на хришћански морал и да траже од државних власти забрану срамотне параде? Камо су надлежни да запрете казнама и епитимијама, у Православној Цркви крштенима – организаторима, учесницима, политичарима и министрима који подржавају срамну „Геј параду“ и најављују своје учествовање? Зашто се ћути председнику Србије који иде на устоличење Патријарха, а даје своју подршку паради Содома и Гомора?

Питањима никад краја. Неки од теолошких одговора на овај проблем налазе се у књизи Родољуба Лазића „Нов(отарск)о богословље митрополита Зизјуласа“ (Атос, Београд, 2002.) у текстовима „О етици и греху“ (стр.47-60) и „Обљутавела со“ (стр.69-78). (http://www.pravoslavlje.net)

 Како на проблем хомосексуализма и његовог лечења гледа психолог Г. Вилић може се видети из изабраних делова из његове књиге који следе.

 

Нормалност - ненормалност

Спољашњи, формални критеријуми нормалности нису у складу са унутрашњим критеријумима. Можемо рећи да се нормално разликује од ненормалног по томе што нормална особа улази у борбу са слабостима и страстима. За разлику од ње, ненормалан је онај који се не супротставља слабостима и страственим процесима. Таква особа користи тактику уклапања у реалност и труди се да своје слабости и страсти прилагоди условима и законима реалности. У мери у којој то постиже таква особа је формално, по спољашњим критеријумима нормална, док по суштинским, унутрашњим критеријумима делује и понаша се као ненормална особа. Овде имамо често парадокс да онај који се бори са собом, али неуспешно може споља да показује знаке понашања који нису усклађени са нормалности. Ово је делимично у неком облику бар повремено присутно код свих оних који показују и потврђују своју нормалпост борбом са својим личним слабостима и страстима.

Споља гледано тешко је направити разлику између нормалности и ненормалности. Рационално гледано, кроз призму адаптибилности, лакши је пут који подразумева прихватање стратегије „уважавања реалности" него пут истинске борбе са личним слабостима и страстима. Здрава и нормална је само она особа која прихвата унутрашњу борбу, без обзира да ли је та борба недовољно успешна. У овом случају особа је на правилном унутрашњем путу и време које протиче је онда у функцији напретка. На нивоу природног понашања може се само прихватити борба и тако ставити своју личност у адекватну позицију. Победа је могућа само, адекватним и озбиљним духовним животом, јер наше снаге нису способне да ту борбу изведу до краја успешно ако се не користи Божанска помоћ и Благодат.

У овом контексту можемо се подсетити како Светска Здравствена организација дефинише Здравље и Болест. Здравље по њима није само одсуство болести већ подразумева и социјално, економско и психолошко благостање. По овим врхунским експертима здравље је привилегија оних који су материјално добростојећи. Ови стручњаци индиректно проглашавају духовно богате и развијене личности, попут добрих монаха за оне који не задовољавају критеријуме здравља већ се морају сврстати у болесне. Из овога се може јасно видети како се наука (медицинска) заиста удаљила од нормалности.

Здрава и нормална особа је, дакле, она која се бори са својим слабостима и страстима. Да бисмо се борили против негативног, морамо знати шта је позитивно, морамо разликовати Добро и Зло, морамо знати шта је апсолутно добро. Ако не би постојао апсолут онда би све било релативно па не би ни имало смисла правити разлику између Добра и Зла. Пошто апсолут, Бог постоји и као извор живота и као апсолутна вредност, онда происходи закључак да је правилно, добро, позитивно оно што се уклапа и усклађује са Божанским, духовиим законима. Да бисмо разумели Божанске законе морамо да негујемо Јеванђељски, Хришћански дух и да своје аутентично биће изграђујемо у том духу. Тек на тај начин имамо могућност да у себи развијамо здравље и нормалност.

Можемо сада проширити појам нормалности и здравља и закључити да је нормална особа она која се бори са својим слабостима и страстима, а здрава и нормална особа може бити само она која се бави духовним животом и своје биће поправља, развија Божанским Благодатним квалитетима. Нормалност у овом дефинисаном смислу присутна је код већине у одређеној мери, а здравље је категорија која подразумева квалитет, и односи се на суштину бића и здравље има онај ко је духовно Богат. Духовно Богат може бити онај ко је очистио своје биће (борбом против слабости и страсти) и који је своје биће обогатио и излечио Божанском Благодаћу.

Из реченог се може јасније сагледати не само формализам у дефинисању здравља од такозваних медицинских стручњака већ и крајња површност и погрешност, неразумевање суштине. То није ни чудо јер медицина, нажалост, одражава дух земаљски и дефинише човека као материјално биће, само као организам, ускраћујући оно што га заиста чини човеком - а то је Душа и Дух. Обездушен и Обездуховљен човек је нека врста костура, или „утваре" у телу и таква деградација човека је једна поражавајућа чињеница.

 

Еротски проблеми и духовни развој

/.../ Уопште говорећи, еротски проблеми и еротска љубав избацује на површину многе слабости, било емоционалне, било функционалне, сексуалне. По принципу страственог понашања уз еротску љубав иде и љубомора, уз све психолошке игре и емоционалне дисхармоније које су са тим повезани, као и неверство, тражење другог решења за неиспуњена очекивања.

 Стратегије и понашања по начелима рационалне психологије у мушко-женским односима не могу довести до стабилног, позитивног, здравог односа док се ови односи не подведу под духовне законе и ако се не подстакне процес духовног развоја на прави начин. Јер се мењањем „партнера" губи Благодат, и гомила грех, а последица је све већа зараћеност са собом, а онда и тешкоћа суживота са другима, независно од карактера тих односа.

Благослов за еротски живот има два пола. Један je примарно земаљски а други је Небески. Први се односи на прихватање наше везе од стране духовно блиских особа и рођака, пре свега, родитеља који имају духовну власт над децом. Небески благослов постоји и делује само ако је испуњен услов који cе може прецизно и јасно дефинисати: једна особа за један живот.  У савременом свету, поготово „напредном Западу“ доминира нехришћанска атмосфера која промовише хедонистички и рационалан стил живота који доводи људе  на  ивицу очаја, изазивајући психичку конфузију и дезоријентацију, а излаз се опет тражи у сфери рационалне логике која нас све више удаљава од могућности правог решења. Тако, младе особе нису ни најмање свесне да олаким упуштањем у љубавне односе стварају услове да им живот протекне у хаосу, горчини и разочарењу. Кад би имали снаге да се уздигну изнад рационалне и хедонистичке логике и стрпљиво нађу и одаберу животног сапутника и живе по духовним законима и духовним животом уз верност, онда би могли да доживе сву лепоту и пуноћу живота јер би имали Божанску Благодат и Благослов. Ако, дакле девојка има за циљ уживање у сексу и оргазам као критеријум квалитета доживљаја, онда ће свакако остати разочарана и поражена. Ако би своје тело уступила по љубави своме изабранику, односно мужу онда би временом, неком дубљом тајном дошло до склада и пуноће, али уз оданост, односно борбу и супротстављање грешним жељама као и прихватање духовног пута, односно Воље Божанске. По Божанској вољи није забављање, већ смисао постоји само у плодовима удвојеног живота - што значи рађање деце у породичном амбијенту.

 

Сексуални конфликти и хомосексуалност

Сексуални конфликт је аутоматски присутан кад смо у стању греха. Данас није присутан Дух Хришћански већ некакав хуманизам који човека ставља у први план и истиче право на угађање и задовољење својих потреба. Наглашено удовољавање својим потребама чини грех, односно долази у сукоб са Савешћу и Божанским законима. Данас је створена таква психолошка клима и такав је стил, начин живота да Свести о греху нема места, јер је дух Хришћанства замењен нечим другим. Сви су отворени за грешна искуства. Сукоб унутар личности је превише оштар и прелази ону критичну границу и из таквог унутрашњег кошмара се јављају жеље неприродне, ненормалне, настране, попут хомосексуалних. Слично стање је и код оних који себе сматрају за мудре и разумне а који онда у нехришћанском духу одобравају право на избор пола јер не разликују нормално од ненормалног ни добро од зла и стварне мудрости немају ни у мрвицама.                                            

Искушења су увек тамо где су наше слабости и демонске сугестије или њихов енергетски додир су обично онај пресудни фактор који претегне на погрешну страну. То у ширем смислу значи да је духовно стање лоше, унутрашња завађеност и подељеност превелика и тако, у тим унутрашњим условима долази и до губитка нашег полног идентитета. Прво се због те унутрашње завађености и мрачне атмосфере јавља одбојност или страх у односу на особу или особе другог пола, где наши унутрашњи кушачи добијају (законито) право да нас смућују. Ако ми не извучемо никакву поуку, не направимо никакву корекцију у правцу покајања, онда се полако учвршћујемо у овој идентификацији, прихватајући неприродан и ненормалан излаз из интензивних унутрашњих противуречности. Ово је најчешће дуг процес. У мојој пракси сам имао доста примера проблема, односно искушења те врсте. Ако се особи објасни природа искушења и упути на адекватно понашање, овај се психолошки проблем превазилази као и највећа већина других, такозваних неуротских проблема, релативно брзо и ефикасно.

/.../ Психијатри и психијатријски орјентисани психолози данас најчешће говоре о некаквој „неуротској структури" личности која је наводно таква код оних који имају изражене, теже облике психолошких проблема, обележених, дијагностикованих као неуроза. Наравно, овде је у позадини комплексан систем објашњења који, са много, скоро неразумљиве терминологије, одаје утисак стручности и јасноће. Мој практичан рад са онима који имају израженијих психолошких проблема показује да се те комликоване теоријске конструкције заједно са психотерапијом као праксом (која из тих теоријских система проистиче) вештачке, лажне конструкције, у најбољем случају полуистине, са замајавајућим ефектима.

За разлику од тих замајавајућих психотерапијских активности, произашлих из психорелигијских теоријских система, конкретан рад на смањењу психичке тензије путем тиховања производи јасан и брз ефекат. Већ након неколико недеља, зависно од тежине „затрпаности" као и од озбиљности и спремиости да се направи помак у суштинском излечењу личности и кроз упорност у концентрисаном тиховању и кроз труд ка усклађивању понашања са духовним законима и Савешћу. При томе је убедљиво најтеже радити са интелектуално утемељеним особама које су однос према животу и према себи успоставили на рационалној бази, што је само по себи поједностављење и свођење човека на ниво природног, психотелесног бића. Такве особе не морају да буду нарочито интелигентне, јер је суштина интелектуалног приступа у наметању јефтиног, рационалног над бићем и тако игнорисање тајне бића и потискивање духовног у личности.

 

Супротстављање демонским сугестијама

На унутрашњем плану смо стално испровоцирани и суочени са подстицајима на лоше мисли и лоша осећања, било због спољашњих фрустрирајућих услова, било  због унутрашњих страствених слабости.

Препуштање лошим мислима и лошим осећањима подстиче психолошку тензију, подстиче и учвршћује нашу примитивност, нашу страствену природу. Као што у природи око биљке расте коров и трава и гуши биљку, одузима јој енергију па она остаје неразвијена и неспособна за добре плодове, слично тако је и са нама. Нервоза је показатељ страствених процеса, да се коров унутрашњи развио и да гуши душу. На ту лошу атмосферу у нама, узбуркану и магловиту надовезују се несвесне сугестије демонске које без те атмосфере нe могу да се испоље и делују. Ако се са тим сугестијама препуштамо стварамо хаос а ако их препознајемо и одбацујемо онда смо на страни духовне орјентације, водимо благословен унутрашњи духовни рат и тако поправљамо унутрашњу атмосферу.

Особе размажене, малодушне и неборбене не могу успешно да се носе са овим унутрашњим искушењима, као ни оне које немају јасну, свежу, свесну орјентацију на оно што је добро, морално, узвишено. Данас су обе ове ставке изражене. Прво, под утицајем „културе, науке, уметничког приступа животу ми прихватамо многе унутрашње демонске сугестије јер се уклапају у те савремене манифестације живота. Данас се узвикује са узвишеним осећањима да смо орјентисани хуманистички а хуманистичка орјентација је супротна благословеном, подвижничком хришћанском животу јep јoj је примарни циљ хедонизам телесно страствени. Хуманизам лепо звучи јер у себи носи идеју бољег живота али носи суштинску превару, jep циљ и сврха живота по Божанском промислу, није лак, или угодан живот на земљи, већ спасење душе кроз духовни развој. А угађањем телу јачамо телесни принцин а не јачамо Дух, већ то постижемо постом, молитвеним напором и борбом са страстима, слабостима, демонским сугестијама и благодатним Светотајинским животом. Дакле, слабљење телесног принципа јесте база духовног напретка. Ми смо данас у великој превари и конфузији и симболично речено више негујемо коров, често и до обожавања, или идолопоклонства, него саму плодоносну воћку. А да проблем буде потпунији, начином живота смо размажени, па и када видимо, сагледамо прави пут и праве начине и методе напретка, немамо снаге да се изборимо са страственим и демонским искушењима. Јер је победа над њима спора и захтева дуготрајну, систематску борбу, јер је зло у нама велико, наслања се на нашу телесну природу и зато је често тешко препознатљиво. А у полумраку се лако од демона протурају негативне и штетне сугестије кроз мисли и осећања, понекад прерушене у позитивне облике или наизглед пријатне. Зато је потребна велика наша отвореност и спремност да сагледамо своје грешке и да увеличамо и фокусирамо сваку тренутну, наизглед ситну, негативну и штетну мисао или осећање и да их са жестином, у име позваности на узвишеност и светост, одбацимо од себе. Без те жестине напредак тешко може да се оствари. Наравно, то је само тренутна победа која је свакако потребна, али се мрак побеђује само светлошћу, дакле духовним животом и молитвом.

 

Покајање

Свако на неки начин повремено неадекватно реагује и греши. Живот је тако сложен и испреплетан разним дешавањима које почивају на различитим принципима и то је основа из које проистичу наше грешке, као начин или угао посматрања. Из ког угла посматрате тако и видите и следи реакција која се неминовно супротставља другачијем принципу или другом углу посматрања. Свако, дакле, мора на неки начин у односу на некога или нешто да греши. Али, једна особа увреди другу, „прегази је" и то не изазове никакво кајање, друга особа погреши али јој буде жао, бар осети нешто у том смислу, док она са духовним усмерењем и квалитетом проживи искрено кајање и искористи своју погрешку да се још одлучније определи и орјентише на пут љубави и доброте, води дубоку борбу са собом.

Покајање је способност Ега да се правилно суочи са оним негативним у себи и да се коригује, а корекција је она што нас развија и води напред, што постенено преобликује човека и ствара благу, коректну и квалитетну духовну личност. Оне особе које се држе крутог и сујетног става и које су склоне да себе оправдавају и толеришу своје слабости не могу добро да напредују. Ми треба себе да разумемо, као што треба и друге да разумемо, али разумевање не значи никако оправдање и толеранцију. Ко је толерантан према својим слабостима тај је непријатељ свог духовног развоја. Слично је у многим случајевима и са односом према ближњима, рођацима. Они родитељи који оправдавају лоше поступке своје деце стварају од њих лоше и себичне особе. Разумети дете јесте акт љубави, али не може бити ни говора о љубави ако не правимо разлику између добра и зла и ако се не боримо против зла.

Покајање је метод промене, кад се суочавамо искрено и озбиљно са својим грешкама и слабостима и кад искрено и озбиљно одлучимо да се променимо, поправимо а не да себе оправдамо околностима или да налазимо кривицу у другима. Покајање је првенствено пред собом и пред сопственом Савешћу, али је пожељно и да свој увид и своју жељу за поправком изнесемо и пред другу особу а најпре пред духовника. Покајање је процес који траје, то је пут развоја, средство и метод духовног напретка, није нешто што се деси једанпут, већ упорна и мукотрпна борба са собом, где се стално боримо са слабостима и страстима, стављајући се на страну Савести и духовних закона.

Покајање подразумева тешку борбу са собом, а данас је свет размажен и малодушан, самим тим и неозбиљан, па често, да би избегао такву борбу и суочењење са слабостима, негира се Бог и духовни закони. Јер је свако биће сензитивно и несвесно осећа да прихватањем Бога обавезује себе на морално, коректно, одговорно понашање у складу са Божијом вољом. Зато такве особе, размажене, неозбиљне и незреле прибегавају триковима, са проницљивом луцидношћу јасно осећају да негирајући Бога остављају себи сваку могућност понашања, па и грешно, неморално, неодговорно. Да се подсетимо на Достојевског „ако Бога нема све је дозвољено". И Савест се онда објашљава рационалним теоријама, да је последица васпитања и да је нека врста вештачке, наметнуте творевине. Рационална објашљења су разноврсна, происходе из интелектуалне проницљивости са креативним конотацијама, али таква интелектуална решења немају критеријум истине у себи, јер се истина само Духом може спознати.

 

Чување срца

Свети оци јасно наглашавају да је основни циљ у контексту духовног живота и спасења душе чување срца од греховних помисли. Ово може, на први поглед, да укаже да је човек добио од почетка, рођењем, од Творца одређене квалитете и да је смисао живота да те квалитете сачувамо. Кад би то тако било онда би постојање живота практично било бесмислено, поготову кад се узме у обзир колико су у већини они који не теже и не успевају у чувању чистоте свога срца као центра свог бића.

О чему се овде ради? Да би се одговорило на ово питање мора се адекватно разумети целовитост нашег бића и смисао наших противуречности. Наше биће је примарно природно, земаљско, што значи да су примарни тело и психотелесне страсти. Клица духовног је свакако у нама да би имали унутрашње светло, унутрашњи орјентир и могућност за адекватан развој, напредак и усавршавање. Смисао овог живота, у овим датим условима јесте да духовно биће развијемо, користећи грубу (примитивну) енергију из психотелесног бића, из природе. Симболично речено из примарно земаљског треба да настане примарно небеско, односно из природног Духовно. Ту је централни, кључни и најбитнији моменат борба са нижим, страственим подстицајима у нама. Али та борба би била неплодна и узалудна ако наше биће не бисмо оплемењивали Божанским енергијама и квалитетима, што се може постићи свесном и стрпљивом духовном праксом (кроз пост, молитву, исповест, причешћивање). Јер живот у целости као и наша личност има два пола, један је нижи, несавршен, примитиван, природан а други је узвишен, Божански, духован. Борбом против природног, страственог у нама али борбом која је једино целовита ако се својим снагама окрећемо Божанским вредностима, операционално дефинисаних кроз црквену праксу, садејством Духа Светог, ми таквом борбом напредујемо и развијамо своје духовно, узвишено, апсолутних потенцијала биће. Чување срца од грешних помисли тражи непрекидну, болну, подвижничку борбу са страстима у нама. Јер су страсти са личним слабостима нама дате као полазни материјал да бисмо развијали своје биће, да од „земаљског" правимо Небеско. Наше духовно, право, узвишено биће се развија и напредује, само се тело храни природном храном а Дух божанском и борбом са природом. Борба против страсти подразумева систематску борбу против негативног у нама. У средишту те борбе је борба против помисли и маштарија. Ако сваку негативну, огреховљену помисао разобличимо и одбацимо, заменивши је позитивном, Богоугодном, ми смо ту унутрашњу битку добили. Зато Свети Оци истичу да је чување срца од греховних помисли најделикатнија активност духовног живота.

Наша борба против тих помисли је осуђена на неуспех ако нашу Душу нисмо осветлили, одуховили молитвом и духовном праксом. Значи, морамо лечити суштину бића, а уз то, водити позитивну унутрашњу борбу са лошим помислима.

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 07 октобар 2010 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 43 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
Код нас ни патријарси ни сабори никада нису могли да уведу нешто ново, јер је чувар благочешћа код нас увек било само тело Цркве, тј. сам народ, који свагда жели да своју веру сачува непромењену и сагласну вери светих отаца.

(Из ,,Окружне Посланице” Источних Патријараха 1848.год.)

 

Чување истинских канона је дужност сваког човека који се пажљиво односи према својим (црквеним) обавезама: Али, пре свега оних који су Божијим Промислом призвани да руководе другима.

 (Свети Фотије, цариградски патријарх)     

 

Одлично, одлично, пријатељу мој, друже Христов, верни мужу, подвижниче побожности, који си пре спреман да умреш у мукама, него да издаш поверено ти благочешће; у дан суда бићеш са Мученицима.

(Свети Јован Златоусти)

 

Једини  непогрешиви пут ка спасењу јесте апсолутно следовање учењу Светих Отаца, уклањајући се од сваког другог учења и сопственога умовања.

(Св. Игњатије Брјанчанинов)

 

Истински је православан само онај ко и умом и срцем прима све оно чему учи Света Православна Црква и који се смирено сагиње пред њеним ауторитетом. А ко одбацује ауторитет Свете Православне Цркве и пренебрегава њена Божанствена учења, свештена правила и установе, надахнуте Духом Светим – тај се противи Духу Светом и потпада под страшну казну коју је изрекао Сам Божанствени Утемељивач Цркве, Господ наш Исус Христос.

(Архиепископ Аверкије Џорданвилски)

 

Со је изгубила свој укус. Код црквених пастира постоји само слабо, нејасно, и недоследно разумевање ствари и то по слову истине, што убија духовни живот у хришћанском друштву и уништава хришћанство које је у делању, а не у речима. Страшно је када видимо коме је поверено спасење. Али, то је Бог допустио...

(Свети Игњатије Брјанчанинов)

 

Милостивно Божије дуготрпљење одлаже потпуни распад због малог остатка који се спашава, док они који су кренули путем пропасти или су већ пропали достижу врхунац покварености. Они који се спашавају морају то да разумеју и да искористе време које им је дато на спасење... Нека би Милостиви Господ заштитио остатак оних који верују у Њега. Али овај остатак је малобројан и сваким даном је мањи...

(Свети Игњатије Брјанчанинов)

 

Само посебна Божија милост може да заустави ову погубну моралну епидемију, да је одложи на неко време, јер је потребно да се збуде што је проречено Писмима... Нема никога ко би могао да изврши обнову Хришћанства – Сасуди Светог Духа су посвуда пресахнули, чак и у манастирима,  тим ризницама побожности и благодати..

(Св. Игњатије Брјанчанинов)

 

„Боље је сто пута бити блудник, него једном јеретик“.

(Преподобни Гаврило Ургебадзе)


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.