header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Интервју главног уредника "Руске народне линије" Анатолија Степанова за недељник "Печат" Штампај Е-пошта
недеља, 14 новембар 2010

 Анатолиј Степанов

Створићемо православну интернационалу

 Разговарала Наташа Јовановић

О руској интелигенцији која стаје у одбрану православља, односу према исламском свету, спољној политици Ватикана, те вези између наша два народа, говори за „Печат“  руски историчар Анатолиј Димитријевич Степанов

Само два народа могу да осете опасност од католицизма, а то су Срби и Руси. Срби јер су на својој кожи осетили „благодети“ Ватикана и то у блиској историји, а Руси, којима иако су из живог сећања делом избрисали страдања од стране католика, осећају да се православна вера услед глобалних екуменистичких тенденција нашла пред великим искушењем. То је разлог због којег смо ову међународно-историјско- богословску конференцију посветили  теми „Православно-католички дијалог после Јасеновца“, каже у разговору за „Печат“ историчар, главни уредник највећег православног сајта „Руска народна линија“ Анатолиј Димитријевич Степанов.

Шта је била основна иницијација за конференцију о улози Алојзија Степинца у 20-ом, а како видимо и у 21. веку?

Приликом боравка у Италији један руски бизнисмен  пронашао је књигу Марка Аурелија  „Надбискуп геноцида: монсињор Степинац, Ватикан и усташка диктатура у Хрватској 1941-1945. године“. Та књига је њега толико запрепастила изнетим чињеницама да је одлучио да, колико год га то коштало, објави превод на руском језику. Иако образован, није могао да се помири са чињеницом да он, као ни многи људи у Русији, не зна шта се у Србији дешавало у време Другог светског рата. Тако се родила идеја да се у првом реду упозна руска јавност са страдањем Срба у овом периоду историје и друго да се ова књига као својеврсно сведочанство објави у тренутку када су видљива померања Руске и Српске православне цркве ка Римокатоличкој. Сведоци смо стварања опште платформе заједничког морала у Европи, која занемарује нимало једноставну историју на Балкану. Но, ако је могуће истиснути из памћења католичке експанзије у време Александра Невског, време смутње у Русији у 17. веку и Кримски рат у 19. веку, страдања Срба у Другом светском рату на територији Хрватске, као и најновија, крајем 20. века,  у бившој Југославији, немогуће је негирати или ставити у контекст некада и негде проживљене историјске прошлости.

Колико је тема Ватикана у Русији осетљива?

Када говорим о Русији, мислим на историјску Русију, Украјину и Белорусију. Крајем 20. века, када је дошло до распада СССР, католици и унијати су уништили три православне цркве, народ је био суочен са насилним покатоличењима, напади на архијереје су били општа појава и то људи у западној Украјини добро знају. С друге стране, руска провинција РФ која ова недела није осетила на својој кожи не сматра да је дошло време за опрез. Ипак, свест о томе имају образовани људи који су свесни опасности од приближавања Ватикана. У руској савременој мисли однос према Ватикану је формиран још у време славенофила и на ту тему је са изузетним рефератом наступио др историјских наука Харковског универзитета Александар Каплин, који је цитирао мисли великог руског православног мислиоца Александра Степановича Хомјакова, да између руске и латинске цивилизације постоји провалија и другачији поглед на свет. О томе је говорио још један руски мислилац Николај Јаковљевич Данилевски, сматрајући да постоји романогерманска и словенска цивилизација и да оне не могу ништа једна од друге узимати. Словенска цивилизација не може ступити у Европу како нам сада предлажу. Она само може ући ако понесе са собом свој поглед на свет, православни, а не словенски.

Мешовита православно-католичка комисија за богослужбени дијалог, која је заседала у Бечу септембра ове године, чини се да, судећи по резултатима, може бити задовољна озбиљношћу преговора. Како тумачите чињеницу да је после 1000 година, овакав дијалог постао могућ?

Нажалост, они покушавају да нас увуку у дијалог са католицима на основу тезе да између нас постоји заједничка платформа заснована на једном моралу. Та теза сама по себи није лоша, али то није главни и једни разлог уједињења. Наш патријарх Иван је својевремено говорио да се са католицима можемо ујединити тек толико да попијемо заједно чај. А сада слушамо да је дошло време да изградимо неке мостове довољно чврсте да премосте провалију која постоји између православног и католичког погледа на свет. Али то нису мостови изграђени на стабилним основама, већ лабилни по којима је веома опасно ићи. Нама говоре како је пре 1000 година папа био први међу једнаким архијерејима. Хајде да то размотримо. То је фалсификат којим се прикрива чињеница да су се у периоду од 1000 година православље и католичанство и те како удаљили и да је управо католичанство то које је унаказило догматско учење основе хришћанског учења. Сведоци смо да лидери православних Цркава данас заборављају часове историје, покушавајући да искористе Ватикан за реализацију својих политичких интереса. На пример, архиепископ кипарске православне цркве сматра да би уз помоћ Ватикана могао да се ослободи део окупиране територије која је под Турском.

У интересном деловању спољне политике Ватикана нашла се и Русија, која је са Светом столицом потписала дипломатски протокол.  Колико је кључ разумевања ове сарадње руски гас?

Моћ Русије лежи у извозу нафте и гаса. Гас је заједнички именитељ који кроји дипломатске односе Русије са земљама ЕУ. Но, ми схватамо да препород којем стремимо није близу и да  Запад на све начине покушава  да спречи очвршћавање велике Русије. Томе у прилог говори и чињеница да је избором католика за председника ЕУ појачан утицај Ватикана на политику многих земаља.  Недавно су успостављени дипломатски односи са Ватиканом којих ни у совјетско време није било и сматрам да је том кораку требало да претходи јавна расправа на ту тему, која је изостала.  Дан после потписивања протокола о дипломатској сарадњи, у Русији је објављен дан жалости због несреће која се десила у једном граду. На Руској линији је поводом тога била публикована интересантна примедба од стране Василика Бидолаха о закономерности зближавања Ватикана и Русије, које је увек ишло на штету Русије.

Колико је приближавање две конфесије део глобалног пројекта који има за циљ заједничку Цркву и потирање националних обележја?

Православље и православни народи су једини прави противници глобализма. Други народи немају алтернативу глобализацији, па тако ни Кина нити земље муслиманског света нису у могућности да понуде неки светски морални пројекат. То што су Србија и Русија на том православном нивоу мистично везане може се објаснити и чињеницом да су Срби једини народ који има антиимперијалне амбиције, али и потенцијал да уједини остале. Зато је удар глобалиста усмерен на Србе. Што се Русије тиче, најбоље објашњење дао је идеолог глобализма Бжежински, својевремено написавши да Русија мора бити распарчана.

Колико је реално ангажованих интелектуалаца и православних мислиоца окупљено око идеје очувања православља у Русији?

Уопште Русија данас је најслободнија земља на свету у којој можете апсолутно слободно критиковати хомосексуалце, а при том не осећати страх да би због тога могли трпети неке последице. У Русији се слободно разматра идеја погибије јевреја у холокаусту, због чега се у Европи подлеже законским мерама. У таквој атмосфери овде је могуће организовати јавне расправе и конференције на тему очувања православља, али ту је важан и неподељен интерес православних интелектуалаца да се тај проблем подигне на виши ниво. О овој теми стално расправљају доктори историјских, филозофских наука, професори на универзитетима, еминентни људи који су у својим областима постигли завидне резултате.

Колико су медији отворени за то питање?

Што се тиче великих система јавног информисања њих највише интересују скандали, али интернет нуди могућност слободног ширења идеја и на тај начин су људи у разним местима Русије обавештени о нашем раду. Тако је интернет оружје глобализације постало наше оружје против глобализма.

По питању односа према Ватикану дешава се деоба у православним земљама, Русији, Србији и Грчкој. Зато је неопходно створити православну интернационалу да би ујединила снаге и просветлила браћу која не схватају опасност.

Какав је однос РФ поставила према сумњивим пословима страних НВО ограничењем њиховог рада?

Државне мере по питању невладиних организација које су ограничиле утицај на политичке странке биле су рестриктивне. Ту је држава реаговала бирократским средствима и омогућила да се утицај организација које су имале политичке претензије ограничи. Држава је, нажалост, у истом пакету, ограничила и друштвене делатности православних патриота, тако да сада није једноставно активирати неку организацију у Русију. Међутим, ми се према томе са разумевањем односимо јер је корист од тога ипак већа од штете. Но, наша политичка елита није отишла корак даље, па иако постоје ограничења везана за рад страних фондова, алтернатива није створена. Држава мало улаже у  пројекте чија је замисао очување руске православне традиције, па су ту улогу преузеле друштвене организације. На одржаној конференцији, поднео сам пројекат који нам је упутио Фонд православних народа. Овај фонд који носи име Марка Ефеског, објавио је конкурс на тему Руска цивилизација и Запад: да ли се може преовладати провалија између два погледа на свет. Надамо се да ће тај конкурс пробудити интересовање православних интелектуалаца из разних земаља и за разлику од сличних конкурса прва три састава ће добити новчане награде. Било би значајно да такве теме иницира држава, а не појединци, али се надамо да ће такви пројекти временом добити државни статус.

Однос Русије према исламу и исламским народима умногоме се разликује од односа Запада који је агресиван. Може ли Запад прихватити тај руски модел у односу на ислам?

У Русији и Србији је различит однос према муслиманском проблему и то је последица другачијег историјског искуства. Ми имамо искуство мирног суживота са исламским светом. Са исламом смо се суочили у време монголско-татарске најезде и без обзира на оружане сукобе и битке, на крају је руски православни потенцијал успео да победи муслимански, те се као резултат тога десио и прелазак у православље од стране муслимана. То сведоче наше биографије и историја. Ми имамо град Касимов, поклоњен једном татарском хану који је прешао у православље. Велики део руског дворјанства били су  потомци Татара који су примили нашу веру, као што су Аскаков, Карамзин и други. Када је цар Иван Грозни заузео Казан и Астрахан, и присјединио их Русији, као и Кримски хан, искуство са муслиманима имало је мирни карактер. Изузетак је био Кавказ где се водио столетни рат са локалним коњичким народима и он се и данас осећа. Отац парадигме односа са Истоком и Западом, Портом и Светом столицом је Александар Невски  који је схватио да су муслимани у Русији спољна, а католици унутрашња, духовна претња. Зато он није прихватио савез са католицима, што је за последицу имало два крсташка похода која је организовао папа.

Западни аналитичари су склони да кажу да веза између наша два народа почива на миту, али не и на чињеницама о међусобној сарадњи. Шта ви о томе мислите?

И у Русији и у Србији постоје људи различитих политичких орјентација и различитих погледа на свет. Осећа се повезаност и симпатије према Русији које нису у складу са традицијом и вредностима ни Русије ни Србије. Нажалост, дешава се да представници Русије у Србији и Србије у Русији нису православног духа и немају дубоких унутрашњих симпатија. Зато је и важна народна дипломатија и успостављање православне интернационале о којој смо говорили, како би се те везе могле учврстити.

Односи наша два народа кроз историју били су сложени, али су можда најбољи показатељ те славенске везе, што постоји између две земље, протести који су у Русији уследили после бомбардовање Србије. На демонстрације по трговима Русије заједно су изашли велики противници, фудбалски клубови Спартак и ЦСХ. То су били руски омладинци чије је детињство  протекло у смутним 90-тим годинама, када су јавна гласила говорила да је патриотизам заостао појам. „Патриотизам има и кокошка“, говорили су тадашњи либерали, али та деца су из дубине свог генетског памћења пројавила антизападну и идеју словенског братства.

Како је руска јавност прихватила измену резолуције коју је  српска влада поднела УН?

Та чињеница није посебно примећена, јер смо од руског врха добили поруку да Руси не желе да буду већи Срби од Срба. Иако је то питање резервисано за српску власт, спољнополитичка делатност Русије по питању Косова остварена је на једном консензусу друштвених делатника и представника дипломатије.

У Србији је прва геј парада покренула антирежимске демонстрације. У којој мери  је руска јавност упозната са немирима, који су се дешавали на улицама Београда?

У јавном мњењу Русије изражен је веома негативан однос према сексуалним девијантима који као групација немају сопствену снагу, но њихова моћ лежи на Западу. С обзиром на чињеницу да хомо-лоби има велики утицај у средствима јавног информисања, вест о антигеј паради на улицама Београда сведена је на неколико коментара, али су несебичну подршку протестантима упутиле православне организације.

http://www.pecat.co.rs/2010/11/anatolij-stepanov-stvoricemo-pravoslavnu-internacionalu/

Последњи пут ажурирано ( недеља, 14 новембар 2010 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 17 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ДОНАЦИЈЕ ЗА САЈТ:

(ОБЈАШЊЕЊЕ )

Порука од нашег читаоца Александра коју нам је послао скупа са својом донацијом:

„Коначно сте нам дали могућност да и ми читаоци помогнемо вама, који толико чините за све нас. Хвала вам на томе. Свако добро у Господу“.

Александар

+ + +

ДУШЕКОРИСНЕ  ПОУКЕ ИЗ ОПТИНСКЕ ПУСТИЊЕ:

(избор и превод са руског: "Борба за веру"
 
"Својство истинског покајања је да отвара очи за сопствену греховност и грех уопште".
 (Преподобни Никон Оптински)
 
"Када је Бог у твојој лађи, то не значи да олује неће бити, већ да твоја лађа неће потонути".
 
"Јеванђеље је као падобран - неће ти користити ако је затворено".


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.