Радованче Селић

ПОВОДОМ ИНТЕРВЈУА ЕП. ЛАВРЕНТИЈА ДНЕВНОМ ЛИСТУ „АЛО“

 Али ми је криво на тебе, што си ону прву љубав твоју оставио.

 Сети се, дакле, откуда си пао, и покај се, и она прва дела чини;

 ако ли не, доћи ћу ти скоро, и дигнућу свећњак твој с места његова,

ако се не покајеш. (Откр.2; 4,5)

Дневни лист „Ало“ објавио је, на Бадњи дан, интервју са владиком шабачким Лаврентијем. Са зебњом у срцу почео сам да га читам, упркос наслову „Није време да дође папа“, јер сам још увек под утиском акта Е.бр.501, који је вл. Лаврентије издао 26. новембра 2010. Поводом овог акта написао сам текст „Велики брат и прогон 'зломислитеља'“ који је објављен на „Борби за веру“ 15. децембра 2010. (http://borbazaveru.info/content/view/3151/47/)

Моје  слутње су се обистиниле. Наслов интервјуа само је бацање прашине у очи читаоцима. Растужи ме вл. Лаврентије поново, а Бадње  вече је. Зар је то онај исти владика, код чијих сам ногу седео некада као Марија код ногу Исусових и слушао беседe његовe? Зар је то онај владика чије су благе и умилне речи разбијале стене окамењеног срца мога? Где нестаде љубави из његовог срца? Зашто нас на Бадњи дан, уочи Рођења Спаситеља нашега, растужи? Зашто Христа растужи? О, Владико, зар мислите да се Господ радује кад један од оних коме је поверио своје словесно стадо на чување, говори овако као што Ви говорите? Можда је одговор на ово питање у речима Св. Апостола Павла: „Стојте, дакле, у слободи којом нас Христос ослободи, и не дајте се опет у јарам ропства ухватити“ (Гл. 5,1). Изгледа да се опет у јарам ропства ухватисте. Христос Господ истином нас ослободи, и сваки који не љуби истину у јарам ропства се хвата.

У прошлом тексту рекао сам да Ви сигурно знате шта Св. Владика Николај каже о томе шта је Христос писао по прашини. Изгледа да Ви то знате, али у то не верујете. Јер да верујете - ћутали бисте, и не бисте на Бадњи дан нама, малој браћи Христовој, уносили тугу и жалост у срце.

>> М /ешулам/ је похарао благо црквено - писаше прст Господњи по прашини почетна слова имена и у целини дела извршилаца.

А /шер/ је учинио прељубу са женом брата свога.

Ш /алум/ се криво заклео.

Е /лед/ је ударио свога родитеља.

А /мариах/ приграбио имање удовичко.

М /ерари/ је учинио содомски грех.

Ј /оел/ се клањао идолима.<<

То, и још друго, писао је по прашини прст праведног Судије. Они, којих се то тицало, читали су своја највештије скривена недела којима се газио закон Мојсијев. Хвалисавци својом правдом и судије туђе неправде стајали су неми, дрхтећи од страха. Безгрешни Господ писао је грехе оних који хтедоше да каменују жену ухваћену у прељуби. Али ми, грешни људи, не смемо јавно прозивати било кога због личних сагрешења. На ово Вас само подсећам, да бисте се сабрали у себи и размислили о својим поступцима. Туђа лична сагрешења не смемо јавно произносити, али смемо и дужни смо бранити Веру. (Зато сам, у прошлом тексту, покушао да Вас подсетим на нека Ваша догматска и канонска застрањења, не би ли се како опоменули одакле сте пали и покајали. Али, изгледа, узалуд). Господ нас на Суду Страшном неће питати за туђе личне грехе, али ће нас питати како смо бранили веру. И то не кажем ја, него Свети Владика Николај: „На Суду Страшноме питаће Господ народ српски, како се борио на овом бедему? И како су дубоке ране његове за веру праву? И колико су дубока и широка гробља мученика српских за истину Христову? У Дан Свеопштег Расплате јавиће се све сузе народа твог, избројати све ране, измерити сва крв, срачунати све жртве. И све ће се стоструко и хиљадструко платити онима који се нађу достојни и дароваће им се живот вечни. И срце ће се твоје радовати кад види и чује небесну славу твог народа.“

Који је Сабор, Владико, „донео одлуку да се врше промене“ у Цркви? И када? Дужни сте да, макар као епископ, говорите истину. Тачно је - комисија је основана, али се никад није састала. По свој прилици и неће. Ви говорите о Комисији за литургијска питања, и у том контексту логично је да се Ваше речи „...имамо случајеве да појединац неће да усвоји став Цркве него мисли да је оно што он сматра исправније“, односе на епископе новотарце, који не поштују саборске одлуке о богослужењу.  Но, из следећег питања новинара и Вашег одговора изгледа да то није тако. Изгледа да се нисте добро договорили, или сте се добро договорили, па наводите воду на своју воденицу.

„Сви ми и епископи и свештеници кад се рукополажемо, полажемо заклетву у којој се каже да ћемо поштовати каноне и прописе цркве. Ако неко сматра да он зна боље него цео свет - није здраво. То је последица гордости. У Светом писму се каже да је послушност важнија од поста и молитве. Ако си војник, ти мораш поштовати прописе који за војску важе, ако си учитељ, мораш поштовати прописе просвете, ако си члан Цркве, мораш поштовати прописе који су вековни, а ако то не поштујеш, ниси члан Цркве. Ко неће и коме се не свиђа живот светосавске цркве, он има слободу да оде, али сносиће пред Богом последице својих одлука.“

Испунише се и на Вашем примеру речи Христове: „Јер ћеш због својих речи бити оправдан и због својих речи бити осуђен“ (Мт. 12,37). Све ово што рекосте, о себи рекосте и о сабраћи Вашој новотарској.

Страшно је што помињете епископску заклетву, коју сте, само Бог и Ви знате колико пута прекршили. „...Мораш поштовати прописе који су вековни, а ако то не поштујеш, ниси члан Цркве“. Судећи по овоме што рекосте, сами себе искључујете из Цркве, а и многе друге који чине као Ви.

         „Ко неће и коме се не свиђа живот светосавске цркве, он има слободу да оде, али сносиће пред Богом последице својих одлука“. – Тако је! Тешко је рећи, али би за Српску Цркву било далеко боље да су из ње отишли сви они којима се не свиђа њен живот! Да су отишли из Ње сви они који љубе римског папу више него своју једноверну и једнокрвну браћу! И они који се поклонише римском папи, при чему добише по један златник (http://www.youtube.com/watch?v=6zibHGhqt0k), или напрсни крст и бискупски прстен! (http://borbazaveru.info/content/view/1087/53/) Сви они, дакле, који својим подаништвом и лакејством осрамотише наше свете и честите претке, који на коцу и конопцу висише, али веру своју не издадоше! Сви они због чије се издаје потресају и небо и земља и плаче цела Небеска Србија на челу са духовним прародитељем нашим – Светим Савом!

„Држава данас не утиче на СПЦ, то вам се могу заклети у коју год хоћете икону.“ Ја оно што не могу доказати – нећу говорити. Али страшно је како Ви лако потежете заклетву - и то ради чега? „А ја вам кажем: не куните се никако...  Дакле, нека ваша реч буде: да, да; не, не; а што је више од овога од злога је“ (Мт. 5;34, 37). Лако се заклетви машите, Владико, као и нека сабраћа Ваша епископи. Лако клетве и суд Божји у своје руке узимате. Оно што је у Божијој власти, да благодат Своју даје и узима, хоћете присвојити. То сведочи о одсуству страха Божијега, и немању љубави којом су вам уста пуна, а срца празна (и хладна – као вера латинска).

„Ако један орган почне да трули, мораш га ампутирати да би организам преживео.“ Многи су органи давно почели да труле, али нису, на жалост, ампутирани на време. Зато и јесте сада угрожен цео организам.

„Артемије да је био епископ жички, банатски или шабачки, исто би га то стигло што је сад. Кад ти престајеш да признајеш правила организације којој припадаш, не можеш више бити члан тога, био ти овде или у Призрену.“

Владико, Владико! У интервјуу „Куриру“, од 2. априла 2010, говорили сте да је Артемијев проблем што „није одговарао месту на које је постављен“ и: ...“можда би он био идеалан епископ да је био постављен у неку другу епархију у Србији. Али, доле је сарадња неопходна, поготово с онима које је Запад тамо поставио“ (http://www.kurir-info.rs/vesti/patrijarh-je-realan-covek-26815.php). А сада кажете да би Артемија исто стигло што и сад „да је био епископ жички, банатски или шабачки“?! Пригрлите Истину, Владико, и Истина ће Вас ослободити!

У том интервјуу говорили сте о еп. Артемију: „Артемије, нажалост, иако је реч о дивном и честитом човеку и монаху, није за сарадњу и он као такав није одговарао месту на које је постављен. Ми смо то све видели касније, али смо га молили да се уклопи.“ Дакле, нисте „ампутирали“ Артемија зато што је „орган који је почео да трули“ (Јер га прогонитељи нису оптужили за догматска застрањивања, којих он нема, а која би се једино могла назвати „труљем“ – нап. Р.С.), већ зато што није желео да се „уклопи“.

Поменућу Вам на овом месту само једно лажно учење еп. Игњатија браничевског, да бих подсетио на то ове који гоне владику Артемија. Из речи еп. Игњатија види се да рушитељи Српске Цркве стварају учења у складу са дневним потребама. Управо овако како и Ви чините – у априлу тврдећи једно, а сада друго.

У интервјуу који је дао редакцији часописа епархије браничевске „Саборност“, новембра месеца 2008, еп. Игњатије је изложио своје учење о односу епископа и Сабора. Да видимо шта он о томе каже:

>>...Одлуке које доноси Сабор у контексту остварења јединства Црквена васељенском нивоу, тичу се, пре свега, литургијског јединства, тј. одлучења од Литургије или причастија Литургији и свега онога што је повезано са питањем литургијског устројства и јерархијског поретка. Све остале одлуке доноси месни епископ сам за своју епископију (а гле, у епархији владике Артемија поједини епископи и Синод радили су шта су хтели, као да он није жив – нап. Р.С). То су, на пример, рукоположење клирика, уређење црквеног живота, а у старо време епископ је имао искључиво право да за своју Цркву саставља и литургијске молитве. Отуда све Литургије носе име појединих епископа, Василија, Јована, а не Сабора, јер су их састављали епископи, а не Сабори (Игњатије измишља да би оправдао себе, а и да би поставио себе поред Св.Јована Златоустог и Св. Василија Великог, јер и он, ето, пише нову Литургију – прим. Р.С.). Ова пракса је напуштена појавом јереси, али она није укинула право епископа да буде врховна власт у стварима која се тичу вере, живота и богослужења у својој Цркви. (Oво се „качи мачку о реп“ када је еп. Артемије у питању – нап. Р.С.).

Одлуке које доноси Сабор, а које треба да буду примењене у целој, Цркви, нису продукт већине у том случају Сабор као већина укида епископа као јединку, већ су продукт једномислија, тј. сагласја свих епископа изграђеног на све укупном Црквеном Предању (Изгледа да одлука Сабора о рашчињењу владике Артемија може бити продукт већине, а не једномислија, иако није изграђена ни на предању Цркве, ни на канонима, нити на Уставу СПЦ. Али тако је то код новотараца – циљ оправдава средство- нап. Р.С.)  Одлуке Сабора  нису ствар личног и субјективног нахођења епископа, већ су утемељене  у духу православља, које управо подразумева ово што смо навели, а то је  пуноћа и литургијско јединство месне Цркве и интегритет њеног епископа и јединство Цркве на васељенском плану, утемељеног на светим канонима и целокупном предању Цркве, и зато оне подразумевају сагласност свих епископа и проверу од целокупне Цркве./.../

Одлуке које доноси Сабор по другим питањима, које се не тичу директно одлучених од Литургије, и које се не тичу литургијског јединства месних Цркава - епископија, могу бити израз већине, али оне као такве немају тежину и обавезност за све епископије, као што имају одлуке које се тичу литургијског јединства (Ако доследно протумачимо ове речи, ствари стоје овако: све одлуке од фебруара 2010. којима је започет прогон владике Артемија и његовог монаштва, немају тежину и обавезност са све епископије, јер, не заборавимо: „Артемије се није уклопио“ и „Артемије није за сарадњу“, а то нема везе са директно одлученим од Литургије – нап. Р.С.)

Сабор, дакле, доноси своје одлуке које се тичу свих епископија, и које су  изграђене на свеукупном предању Цркве једногласно, а не по већинском систему. То нам у осталом показује историја Цркве и историја Сабора. Јер већина не значи аутоматски и истину, као што ни јединка не мора да  је у праву. Сабор епископа као институција нема никакве везе са такозваним демократским институцијама, у којима одлучује већина/../ (Хвала еп. Игњатију на овом драгоценом објашњењу. Значи, то што је одлуку о рашчињењу владике Артемија донела саборска већина, не значи аутоматски истину. Ми смо ово знали, али смо сада утврдили градиво - нап. Р.С).

Даље сте, Владико, у свом интервјуу, рекли ово:

 „Постоје путеви и начини да се дијалог оствари, али они су ту само да помогну једни другима у практичним питањима, нико се не меша у унутрашњу традицију друге цркве. Никад нико није покушао свој став о Христу и вери да наметне другоме.“  Тачно је, православни никада нису наметали свој став о Христу другима, а „сестринска црква“...?! И она, по Вама, никада није неметала свој став о Христу и вери другоме! Довољно је само неколико фотографија да проверимо истинитост овог што говорите. Додуше, нешто сте и признали, нешто одрекли, помешали истину и неистину, што је веома лоше. Кажете: „...Католичка црква овде код нас за време Другог светског рата није показала на висини. Колико је она учествовала у тим злоделима, не знам, али је могла да спречи и због тога наш народ не може да им заборави“.

 Слика 2:  Фрањевачки калуђер прекрштава православног сељака у Миклеушу, близу Кутине

Слика 5:  Копија оригиналног документа који се односи на преобраћање у католичку веру свих православаца у државној служби. Издат од Министарства правде и вера у Загребу. Свако је морао да буде или да постане католик. Одбијање је значило моментано отпуштаве из службе, губитак имовине, или затвор. И, веома често, сва три. Били су објављени и додаци прописима, као на пример, "Закон који се односи на преобраћање из једне вере у другу." 1-ог јуна 1941, усташки председник владе установио је Канцеларију за верске послове, чија је брига била "све ствари које су биле у вези са питањима прекрштавања у католичку веру православаца". (Пропис Бр.11, 689) Такво законодавство се засниволо на начелу да је "усташки покрет основан на Католичкој цркви“ како је изјавио Миле Будак 15-ог јула 1941. г. у Карловцу. Насилно прекрштавање је постало свакодневна, "законита" пракса у усташкој Хрватској. Оно је временом озакоњено од Државе која је штитила нове католике од хапшења, одузимава имовине и од извршења смртних пресуда.

Слика 6. Католичка браћа, свештеници и калуђери, приликом посете српских села ради "прекрштавања" православног становништва, увек су имали у пратњи веома јако наоружане католичке јуришне трупе, Усташе. Усташка озлоглашеност због немилосрдности је често била довољна да "приволи" народ да прихвати Католичку цркву, а усташки бајонети су помагали католичким оцима да прекрсте и оне који су се двоумили. Алтернатива упозоравали су проповедници - била је одузимање њихове имовине, хапшење, концентрациони логори, па чак и убијање. На слици, фрањевачки отац, Божидар Брале, види се како проповеда православцима који ће ускоро да буду прекрштени, у Земуну 12. јула 1942. године, у пратњи Усташа. Види се и велико слово "У" на отвореној проповедионици -"УСТАША".

Међутим, ми разумемо, Ви хоћете да се ово заборави. Да се баци у „рупу од сећања“. И то што пре. Најкасније до 2013. Зато и кажете: „Али, наш народ, посебно онај у западним крајевима, који су усташе завиле у црно, наљутио би се на мајку цркву. Ипак, не можемо ми целог живота ићи леђима у будућност. То мора једном да се заврши.“

>>Је ли сазрело време да папа дође у Ниш 2013. године?

- Теолошки, он може да дође сутра, били су представници других религија, зашто не би и он.<<

 Са папом, дакле, немате теолошких неслагања (као што немате ни са Далај Ламом (http://borbazaveru.info/content/view/2238/33/) и он може да дође, само је проблем што овај „народ не може да заборави“ то што Латини „нису били на висини“, и што би то у народу изазвало „негодовање и народ би био против цркве која је то организовала.“ И још допунисте: „Тешко је народу угодити“. Српским екуменистима народ је, очито, "кост у грлу". Али, ко зна, можда ће они до 2013. покушати и народ да промене. Макар овај народ који се не „уклапа“.

А о Вашем тврђењу да је „патријарх Павле био највећи екумениста“, довољно је истаћи чињеницу да за његовог живота папа није позван да дође у Србију. Блаженопочивши патријарх српски Павле имао је одлучан став: папа не може доћи у посету СПЦ док се Св. Арх. Сабор наше Цркве с тим не сагласи. Тиме је патријарх србски мудро стављао до знања да је он само ПРВИ МЕЂУ ЈЕДНАКИМА, а не „Христов намесник на земљи“, коме су бискупи покорни као „наследнику Петровом“. Препоручујем Вам, такође, да се подсетите писма које је патријарх Павле упутио папи Јовану Павлу Другом, 17. јануара 1992, поводом признања Словеније и Хрватске од стране Ватикана. Писмо се, у пдф формату, може прочитати на следећем линку: http://www.cps.org.rs/pismo.pdf

Моја нада и молитва Богу, да се покајете и повратите на место одакле сте пали, неће пресахнути. А ако се то догоди, узрадоваће се сваки честити и правоверни Србин, узрадоваће се Небеска Србија, узрадоваће се сви житељи Царства Божјега! Учините то, Владико, ради оног најсветијег духовног праоца нашега, ради оног моћног и милог Саве, оног неустрашивог мужа и плачљивог молитвеника, који је исплакао срце своје пред живим небесима, да би се у народу српском до конца векова очувао свети пламен вере!

Амин. Боже дај!

Напомена: Фотографије у тексту  преузете са: http://borbazaveru.info/content/view/918/30/.