header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Извод из текста Александра Ђикића "Јулијанско прасе" Штампај Е-пошта
недеља, 23 јануар 2011

 Александар Б. Ђикић

Јулијанско прасе

Протутњаше напокон и многобројни празници. Запљушташе честитке, жеље, проценти, анализе, предвиђања, па чак и по која нада. Пао је и снег. Зимска идила је омогућила и зверкама да покажу трагове.

Почело је неуобичајено помпезно, као никада раније, прославом грегоријанског Божића. Ту се више није знало ко коме честита a ко код кога иде у цркву. Деда Мраз је само накратко паузирао како би се известило где је папа, шта ради и са кога се прозора обраћа Urbi et orbi. Права идила. Спикери са јавног сервиса су нас још у рану зору (као да то већ нису чинили данима пре тога), обавестили да је по среди дан, када Божић “славе хришћани који време рачунају по новом календару”(sic!). (Обратити пажњу на: ``време рачунају``)! Дакле, ни слова о еклисиолошким разлозима, већ се “само” благо нагиње томе, да су неки хришћани крезуби и заостали, па време рачунају по неком тамо старом, неупотребљивом календару, а неки су пак, напредни, високи, лепи и плави, па време рачунају баш како треба. А подразумева се ко је какав.

Како сам и лично честитао празник десетинама пријатеља широм света (од Грчке до Аустралије), нисам ни био свестан да не знам који је датум. Срећом, новинари јавног сервиса су ме обавестили да ми фале куглице на временској рачунаљки, па сам се некако снашао.

У наше домове, кроз преносе, и хепи-енд филмове о Деда Мрaзевима, са разних меридијана, ушле су лепе слике породичних и државних прослава, топлих домова, украшених јелки пред парламентима, ватромети... Лепо, свака част.

А онда, неминовно нам следи прелазак, из једне у другу годину. Тај календарски прелазак, код нас је овај пут доживљен као чекаоница у зубној амбуланти. Народ који више и не може да састави крај с крајем, очекује празник више као прилику за кратку хибернацију, када га барем 2-3 дана неће салетати инкасанти, порезници, опомене и претње, него као прилику за неко славље, за шта реално нема ни разлога. Трговци у неверици посматрају грађане који пролазе поред препуних тезги, без намере (и могућности) да се разбацују, и троше преко мере. То много говори.

Е сад, ако је народу хладно око срца, није медијима, који овом приликом преузимају улогу спинера оптимизма Изгледа да је немушто упозорење премијера да нам “песимизам није најбољи савезник у наредном периоду” код плебса поприлично игнорисано. Јавни сервис нас обавештава да се приближавамо “најлуђој ноћи”, као да су нам све друге ноћи луде, али ова је баш нај, нај. А можда су и у праву. Када пола народа једва има за макароне и “де гол” пасуљ, обавештавају нас како морамо имати богату трпезу (сад или никад), јер је ноћ најлуђа, а на трпези обавезно прасе и разне ђаконије. Једна страна овог неукуса је што се сиротињи стаје на муку, а друга је што се пет дана пред истек шестонедељног Божићног поста, сугерише од стране институције која би требала имати и едукативну функцију, кршење истог. Покушавам, али ми не успева (а покушајте и ви) да замислим телевизију Сарајево, како усред рамазанског поста емитује кратки курс из крмокоља. Неко би сигурно дошао под удар закона, а могу да замислим реакцију исламских верских поглавара и верника.

Изостало је и макар благо, саветодавно реаговање црквених великодостојника, који су се само до пре коју годину знали жестоко супротстављати локалним кобасицијадама и сланинијадама у време поста. Ово, што се десило у част “најлуђе ноћи” изгледа није било локално.

По слободној процени најбоље (самим тим и највеће и најмасније) прасе на екрану имали су Пинк Курсаџије, екипа која примитивним квазијугонасталгичарско бајатим вицевима, креатурама и пошалицама слуђује овај народ, шминкајући леш братства-јединства. Тек да они не буду сами, на још једној националној фрквенцији, да иронија буде већа, у квизу: “Ја волим Србију”, једно од питања је било и: Шта обавезно мора бити на новогодишњој трпези? “Тачан” одговор се из наведеног сам намеће. Па зар се тако воли Србија?

Како су националне фреквенције јавно, национално добро, а у телу које њима газдује има и свештених лица, поставља се питање зашто је могуће да се путем њих отворено вређају верска осећања православног народа у Србији? Барем и као мањинске групе.

Изнебуха се јавио и патријарх, честитајући Нову годину. У чије име, коме, коју Нову годину? Бог ће га знати. Луда ноћ, нема шта!

Већ помало уморни од празновања дочекасмо и најрадоснији празник (а не како нас медији обавештавају највећи, јер је Васкрс управо, празник над празницима).

За разлику од грегоријанског Божића коме је дат приоритет породичног празника, пуног породичне слоге, праштања, топлине, овај наш је више представљен као једна музејско-фолклорно-етнографска манифестација.

Већ 15 година почиње на Бадње јутро, снимком дедице који са унуком иде у забран да ритуално посече бадњак. Тај снимак је Тијанић наследио још од Вучелића, и ако се овако настави, емитоваће се све док унук са снимка не постане деда. Медији су нас известили и да је патријарх на Бадњи дан освештао цркву св. Симеона Миротворца, у Новом Београду, иако је Симеон све до сада био (биће и надаље), Мироточиви, али спинерима доброг расположења и оптимизма је то недовољно, док не постане и миротворац, али прави. Европејски. Срећом овај празник је још увек доминантно породични, па чак и недоличности које се вероватно испољавају из незнања, не могу умањити радост коју собом носи.

На крају, већ исцрпљени, дођосмо и до Нове године коју неки зову српском, неки православном, али исцрпљеност чини своје, па неукус кога овим поводом има знатно мање, може се и оправдати./.../

http://www.nspm.rs/politicki-zivot/julijansko-prase.html

Последњи пут ажурирано ( недеља, 23 јануар 2011 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 9 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

+ + +
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.