БРИСЕЛСКИ АПАРТХЕЈД У СРБИЈИ

Реч је о агресивном наметању читаве мреже електронских биометријских система за идентификацију грађана. У оквиру поменутих система електронског биометријског надзора и контроле обухваћене су: возачке дозволе, пасоши, здравствене књижице, личне карте, студентске легитимације, легитимације запослених у јавним и приватним предузећима итд. Поред тога, креатори новог банкарског система већ су припремили терен за примену система СВЕУКУПНОГ безготовинског плаћања и платних картица што укључује РФИД (радио фреквентну идентфикациону технологију). То у преводу значи да ће врло брзо бити познате и СВЕ наше финансијске трансакције. Паралелно са тим одвија се стварање мутантске базе електронских података која ће бити повезана са базом података у Бриселу. Дакле, све информације до најстинијег животног детаља о СВАКОМ човеку у Србији ће бити доступне. СВИ ћемо постати рибице у акваријуму, а наши најинтимнији подаци ће бити доступни СВИМ „сродницима” великог брата који за њих буду заинтересовани, од обавештајних служби па до „обичних” службеника бриселске администрације….

Много је фронтова које су наши (сада већ епски западни (не)пријатељи) отворили у исто време против српског народа са циљем да му задају последњи ударац и заувек искорене „непослушни српски вирус“ на Балкану. Нисмо песимисти ако кажемо да као народ и држава одавно нисмо били у тежој ситуацији и ближи потпуном националном слому као данас. Поред легализације отимачине Косова и Метохије, хапшења Радована Караџића (симбола слободне Републике Српске), новог отварања „Војвођанског питања“, режимског медијског мрака, ту си и многе друге не мање значајне окупационе активности које са поменутим иду у „пакету“. Између осталих ту спада и највновија „сарадња“ наших безбедносних структура са нато пактом у циљу „размене информација“(читај: одавања информација нато-у) итд. Сличних примера јасних доказа, да ми више не живимо у слободној држави већ у окупационој зони, има безброј те их овом приликом нећемо појединачно набрајати.

Електронски гулаг

Овом приликом желимо да ближе укажемо на поменути фронт против стварања електронског гулага у који нас по сваку цену покушавају затворити. Тај фронт је врло значајан, а он је нажалост неоправдано запостављен услед многих других горућих проблема са којима се као народ и држава суочавамо. Он је запостављен и због неразумевања и непознавања његове праве тоталитарне и деструктивне суштине. Том неразумевању пуни допринос даје стезање „демократске” медијске омче око свега што „миришe” на национално и свега што представља слободу у њеном изворном значењу. У том смислу оне слабије упућене подсећамо да су Двери српске 2006. године извојевале значајну победу у борби против небивалог технолошког тоталитаризма и застрашујућег утицаја на приватност и слободу личности који се тада покушао на мала врата спровести кроз закон о новој личној карти. Као директан резултат те борбе донета је уредба којом се омогућава слобода избора, односно уводи начело добровољности прихватања или одбацивања електронског чипа при узимању нових личних карата. Ту битку (за коју нажалост због страховите медијске цензуре многи нису ни знали) смо извојевали заједно са групом интелектуалаца и удружења (овде треба посебно издвојити активности нашег пријатеља Александра Павића из удружења За живот без жига и Ђакона Оливера Суботића), а уз подршку Синода СПЦ. Те 2006. смо обишли Србију уздуж и попреко организовавши велики број изузетно посећених јавних трибина и телевизијских наступа на локалним телевизијама. Тиме смо желели да укажемо широј јавности на погубан утицај технотроног електронског резервата који нам се тада наметао, а који је био упакован у причу о тобоже техничким предностима и другим непостојећим повољностима увођења биометријских електронских личних карата и здравствених књижица. Међутим, снага истине и језик необоривих чињеница на које смо указивали је ипак превагнула над бунилом неких домаћих западоида. У исто време указали смо свим неверним томама да поменута борба итекако има смисла и да нема никакве везе са неким апстрактним теоријама завера са којима су неолиберални кругови у Србији злонамерно желели да нас повежу и тиме дискредитују. Вероватно би и успели у тој нечасној намери да на нашој страни није била Истина. Јер Истина је мач који сече лажи оних који је немају.

Право на слободу не застарева

Зашто на све ово поново указујемо? Свакако не због романтичарског заноса минулом победом и утицајем на измену једног врло опасног закона по слободу друштва и сваке личности понаособ. Разлог зашто поново активирамо ову борбу и стављамо је поново у први план нашег деловања је тај што се пред нашим очима обистињују речи из Светог Писма: „Тек што прође једно зло, дође друго, веће”. Наиме, полтронство неких наших гласноговорика бриселског „врлог новог света“ као да нема граница. У вртлогу текућих економских, геополитичких и духовних проблема у којима се наша држава и Црква тренутно налазе, неко се нашао паметан да испод жита гура најцрње европске законе представљајући их као неопходне услове за улазак у ЕУ. Један од таквих закона је и онај о електронској идентификацији свих личних докумената (поменули смо их на почетку текста) и формирању централизованих електронских података о личности. Већини је познато о чему се овде ради, зато овде нећемо залазити у детаљно елаборирање проблема. Оно што желимо да акцентујемо је да је сада кристално јасно да је и ова представа режирана изван Србије, док су „лутке са насловних страна“ у поментуој представи - из владајућих политичких структура Србије. Са друге стране, обичан човек у Србији, а услед генерацијског умора, малодушности и разочараности многобројним националним поразима, лажним политичким и интелектуалним елитама те њиховим промашеним визијама и неиспуњеним обећањима, а оптерећен сопственим егзистенцијалним бригама, и не примећује (или не жели да примети) какво је то незабележено угрожавање основних слобода личности и људских права.

Кад ако не сад - ко ако не ми?

Зато позивамо све сараднике, пријатеље и поштоваоце који се нису предали апатији и малодушности, који нису инфицирани духом пораза и јаловог критизерства, да нам се наредних дана и месеци придруже у организованом отпору овом новом бриселском електронском (али не само електронском) апартхејду. Овим путем апелујемо на целу слободољубиву јавност да ни овај пут не сме да им прође тако лако цела представа. Јер Србија је, нажалост, то је сада потпуно очигледно, изабрана као експериментални полигон за нове технологије надзора и контроле од стране владајућих бриселских и вашингтонских елита. А негативне последице једног таквог експеримента на појединца и на српско друштво у целини у овом тренутку су несагледиве. Наиме, могућност стварања неког вида „дигиталног тоталитаризма“ и свеобухватног система технотроне контроле над животом појединца није само научна фантастика, већ нажалост, полако али сигурно постаје наша сурова стварност. Оно што нама из Двери српских и свим другим слободним људима преостaје је да још активније сведочимо да оно што они представљају као светлу будућност и „царево ново одело” заправо представља моралну голотињу и најцрњу цивилизацијску пустош наше епохе. 

Аутор: Данило Тврдишић, Објављено: 27. 07. 2008.

Извор: http://www.dverisrpske.com/tekst/3688