На путу Васкрсења Србије, Светосавски народни покрет је, на позив православног српског Смедерева, дошао у овај град са настојањем да се и овде буди Србија и српски народ и то на трибини посвећеној покретању саборног отпора доласку архијеретика – римокатоличког папе у нашу свету отаџбину.
Поред претставника Светосавског покрета, Богдана Мијушковића (братство Св. Краљ Милутин из Шабца), Ранка Гојковића (преводиоца са руског језика и православног публицисте) и Миленка Бодина (из Студеничког круга и иницијативног одбора покрета), нарочити значај сабрању (преко петсто људи) у лепом Дому културе дало је присуство и обраћање Оца Симеона, игумана манастира Рукумија. Скупу се обратио и Момир Лазић, уредник часописа Збиља. Он је говорио о континуитету злочина над српским православним народом и о примерима из историје који указују на непрекидан гласни, или прећутни благослов Римокатоличке цркве над њима.
Ранко Гојковић је указао на значај српско-руске сарадње, а нарочито на конференцију одржаној у Петрограду, крајем 2010. године о односима Православља и римокатолика у светлу великих злочина, какав је онај у Јасеновцу. У књизи, коју је објавио са тог скупа, има пуно историјских, али и нових сазнања о понашању римокатолика према православнима а нарочито према Србима и Русима.
Сама беседа Оца Симеона је била, као и увек, надахнута бригом за спасење српског рода, али у тону православне оправданости борбе за истину и веру које су данас, изнад свега, потребне. Он је ставио нагласак на разлоге зашто није могуће оправдати евентуални позив за долазак папе у Србију. Нарочито је нагласио морални угао гледања, близак и лаицима, а који очигледно указује на безочност доласка непокајаног злочинца код својих жртава. С друге стране, изнео је и читав списак црквено-догматских разлога зашто је и сам Свети Ава Јустин Ћелијски својевремено назвао папу римског архијеретиком а римокатолицизам и екуменизам свејересима. Све док се не покаје и не очисти од јереси, римокатоличка црква и није црква, већ једна световна организација, а њен поглавар ништа друго него лажни (и још наводно непогрешиви) апостол. Зато је непримерено самој вери и свим људима којима је до истинског благослова Божјег, да позивају папу у Србију.
Миленко Бодин је указао да је све више људи који желе да дају допринос саборном раду покрета. Током обиласка српских градова и села, разговара се са народом о лажним и преварним образложењима зашто није толико страшно да папа дође у Србију, ето на само један дан. Али тај дан је дан борбе за српску душу после кога може пасти ноћ која вечно траје. Никаква образложења заводљивог језика о љубави без истине, опраштању без покајања, земаљским користима на штету душе – о тој посети, као симболу потпуног понижења српског народа, зато не стоје.
Из тих разлога, Миленко Бодин је подвукао да је један од најважнијих циљева покрета да се сви у Цркви вратимо светосавском уставу уједињења (а против раскола коме погодује садашњи – у комунизму донети Устав СПЦ), којим је предвиђено да у раду Светог архијереског сабора учествују представници верујућег народа. Нагласио је значај да се важне црквене одлуке не смеју доносити иза леђа српског народа.
Званични део трибине завршио је као што је и почео – изворним звуком гусала и песмама које опомињу шта нам се спрема, које је сачинио Богдан Мијушковић. Његова изговорена реч, а још и више одгуслана, о страдањима из личног сведочења изречена, и дужности нашег саборног деловања да се не догоди још и горе, побрали су опште симпатије допирући до срца присутних.
У славу Божију, после званичног краја трибине, уследило је дружење са браћом и сестрама које је нарочито занимало потписивање петиције против доласка папе, као и сагласности на циљеве Светосавског народног покрета. Општа атмосфера је употпуњена договорима о даљем заједничком раду и новим посетама градовима широм наше отаџбине Србије.
Уочи Часног поста 2011. године
Светосавски народни покрет, координационо средиште
