Драга браћо и сестре,

У јучерашњем извештају брата Ранка Гојковића прочитао сам како искрени пријатељ нашег народа и наше Цркве, брат Анатолиј Стапанов, види ситуацију у Српској и Руској Цркви. Мало је рећи да сам био задивљен његовим начином промишљања о актуелној црквеној ситуацији код нас и у Русији. То је, несумњиво, православан поглед на догађања; православно једноставан, бескомпромисан када је чистота вере у питању, али прожет љубављу - оном љубављу коју је Христос оставио у аманет својим ученицима, по којој ће их свет препознати као Његове. Заиста много можемо научити од наше руске браће. Зато најтоплије препоручујем читаоцима „Борбе за веру“ да се упознају са ставовима и погледима брата Анатолија Стапанова. Ја сам их издвојио, и дајем их у наставку овог свог писма.

Желео бих само још да изразим своју захвалност брату Ранку Гојковићу на његовом несебичном труду на ширењу истине о српском народу и Српској Цркви. Брате Ранко, свако добро од Бога, Дародавца вечних добара, желим теби и твојој породици!

Јован Вељковић, Нови Сад

+ + +

...Oно што је карактеристично за личност Анатолија Степанова, јесте позитивно мишљење и оно једноставно као да препорађа и у наизглед најтежим ситуацијама за човека. На његовом примеру уверио сам се да ако човек позитивно мисли, обнавља се снага духа и код тог човека и код његове околине. На питања верске природе на многобројним предавањима која су одржана, најчешће је одговарао управо он. У његовим одговорима могла су да се искристалишу нека, по мени веома важна питања и аспекти око проблема у нашој Цркви. Набројао бих неке најважније тезе које је он износио приликом тих сусрета.

Прво што је истицао као најважнији задатак у Цркви Православној, јесте очување чистоте вере. „Ми се морамо борити за чистоту вере и за повратак и јачање саборности у нашој Цркви, јер Црква Православна није једноставан организам као римокатоличка или протестантска. Код римокатолика је народ потпуно одвојен од црквеног свештеноначалија, чак и у Светој Евхаристији. Код православних су верни народ и свештеноначалије потпуно једнаки удови Цркве Христове и носе једнаку одговорност за чистоту вере као и свештеноначалије“ - истакао је на једном предавању Степанов. Зато ми морамо створити механизме саборности помоћу којих ћемо утицати на наше свештеноначалије. Јер хтели ми то признати или не, Сабор је највећа црквена власт и треба бити пажљив и чувати јединство Цркве. Он је истакао да је лично упознао владику Артемија и да верује да је према њему учињена неправда из политичких разлога и притисака. Због тога је и у емисији на ТВ Коперникус још једном јавно апеловао на српске архијереје, да ако имају разумевања за поступке представника „сестринске“ цркве, морају имати разумевања и показати добру вољу према свом сабрату Артемију. Али је исто тако истакао да пуно негативних мисли које стижу из окружења владике Артемија могу њему само одмоћи, а такве негативне мисли могу његове  искрене поштоваоце само збунити и раслабити њихов и дух и тело. Јер негативно мишљење, када човек у сваком човеку види само непријатеља, а не брата у Христу коме, евентуално, треба и помоћи, не доводи до обнове ни душе ни тела, него управо супротно. Он је више пута истакао да би била заиста велика штета за читаво Православље, да „случај владике Артемија“ крене смером који је кренуо и како се завршио „случај епископа Диомида“ у Русији и да се нада да у СПЦ због тога неће доћи до раскола.

На једном предавању му је постављено питање о везама Патријарха Кирила са екуменистима, док је исти био министар иностраних послова РПЦ. Он је истакао, помало шаљиво, да је министар иностраних послова просто министар иностраних послова а да је Патријарх нешто сасвим друго. Затим је истакао да се сећа једне непримерене изјаве Патријарха Алексеја, због које се он касније и покајао и због које је био јако критикован. Али се исто тако сећа непоколебљиве чврстоће Патријарха Алексеја из времена када је Јељцин желео да подметне кукавичије јаје и подметне ко зна чије посмртне остатке као мошти свете Царске породице. Тада је Јељцинова власт створила стравичан притисак на РПЦ да и она призна те остатке као мошти свете Царске породице, али је Патријарх Алексеј исказао невероватну чврстину и није подлегао притисцима. Исту такву чврстину је показао и када је Путинова администрација пожелела да позове римског папу у Москву. Патријарх је то категорички одбио да подржи, још једном пројављујући непоколебљиву чврстину у питањима одбране свете вере. Зато је и сада потребна опрезност када се говори о Патријарху Кирилу, поготово узимајући у обзир да је он интронизован за Патријарха на дан светог Марка Ефеског, што је промислитељско по мишљењу Анатолија Степанова. Он је истакао да он види велику разлику у деловању и изјавама Митрополита Кирила, као министра иностраних послова РПЦ  и као Патријарха РПЦ Кирила. Са тим у вези, коментарисао је и иступ тројице свештеника из Ижевске епархије који су прекинули помињање Патријарха Кирила. Он то не подржава и сматра да свакако има много тога истинитог у њиховом писму, али начин њихове борбе није традиција РПЦ, није то пут саборности, није то  православни пут.

Често је истицао пример светог благоверног кнеза Александра Невског, као узор на који се треба угледати и рекао је да је промислитељско то што је Александар Невски у великој ТВ анкети изабран за „Име Русије“, као највећа личност руске историје. Тај Александар Невски је као млад владар протерао посланике римског папе ван граница свог књажевства, а када је папа послао крсташе са мачем на њега, он их је до ногу потукао у две велике битке (Невској бици и бици на Чудском језеру), изговоривши чувене речи: „Ко на Русију са мачем крене, од мача ће и погинути“. Тај велики кнез изговорио је и ове знамените речи: „Није Бог у сили, него у истини“, одлично схватајући да истина не долази са папском војском и да јој се мора супротставити. Али је истовремено схватао и да је најезда татаро-монгола незаустављива и он је примао владарску повељу од татаро-монголског хана, схватајући да је то, као елеметарна непогода, нешто што ће проћи и да треба прикупљати снагу да се са њом обрачуна, да је то немогуће у његово време урадити. И када су једном у Новгороду, племићи дигли буну због пореза који је требало дати хану, Александар Невски је сам угушио ту побуну, стрпавши у затвор и рођеног сина. То је поука и за све нас и за тројицу свештеника Ижевске епархије. Јер истрчати из рова на чистину и погинути, није никакав допринос победи. Јасно је да је и данас и Русија под неком врстом протектората, можда не као Србија, али сигурно не ни потпуно независна као што је била Царска Русија, него је под протекторатом сада не хана него Вашингтона, али се мора прикупити снага, јер Русија сигурно неће моћи избећи сукоб са том великом светском империјом зла.

Трећу ствар коју је истицао као важну јесте начин на који се треба борити за чистоту вере. Свакако да је истицање и раскринкавање сваке јеретичке појаве у Цркви задатак сваког истински православног човека. У том смислу је поновио и апеловао, да ако је учење појединих епископа заиста неправославно и ако за то постоје докази, зашто се ти докази не презентују јавности, зашто је православна јавност ускраћена тога, ако већ архијереји на Сабору не желе да то осуде? Он је истакао да би публиковање таквих необоривих чињеница много више више допринело очувању чистоте вере од непромишљеног напада на све и свакога ко на иоле другачији начин гледа на дату ситуацију. На једно помало провокативно питање, да има обичних свештеника или мирјана већих пред Богом од архијереја, он је рекао да се са тим слаже али је навео пример светог Јована Кронштантског, истичући да је свети Јован Кронштатски био већи духовни горостас од вероватно свих тадашњих архијереја, али је он сваком архијереју прилазио са посебним поштовањем и целивао му руку./.../

http://borbazaveru.info/content/view/3675/1/