Уредништву сајта:

Поштована браћо, обраћам вам се да изнесем  нека своја запажања, због не малих искушења која трпи правоверни народ. Могу рећи да није злоупотребљен само "Жички благовесник" већ и више година телевизија "Логос" за ширење кривотарско - екуменског учења, а где су долазили сви кривотари реформисти од Мидића… па све до пре неки дан Радована Биговића који је отворено проповедао екуменизам.

На жалост не мислим да наш Владика има намеру да се окане свог реформаторства. Исто је примењивао и у претходној епархији где је доласком Владике Никанора богослужење враћено на устаљени поредак Српске Православне Цркве.

Све ово врло личи на претходна дешавања у Грчкој где је дошло до поделе на више Цркава, као и на почившег Христодула који је покренуо огромне масе у борби против нових личних карата да би касније искористивши свој ауторитет и допустио увођење многих новотарија.

Поучен и својим искуством не очекујем од кривотараца ништа добро,  јер они који пређу границе који су поставили Бог и Свети Оци не презају ни од чега (и то је њихова "слобода"), али ако остану тако наићи ће на границу коју неће моћи прећи.

Као код богаташа и Лазара наићи ће на огромну провалију.

Молио бих сваког, колико стоји до њега да не допусти да дође до раскола у Цркви, а што ће новотарци покушати да изазову ако им не прођу реформе, уосталом као што су и урадили у Епархији Рашко - призренској убацивањем свог "тројанског коња" Теодосија из Дечана, истог оног који је некада "сијао и светлео" смиреномудријем.

 Лично мислим да  не треба говорити амин нити одговарати на Литургији коју служе новотарци, јер им тако дајемо сагласност на оно што им нису дали ни претходни ни садашњи сабори а ни устаљени поредак. Самим тиме се не може ни примити нафора нити причешће, јер се нисмо сагласили, а Литургија је заједничко дело. Ово је моје мишљење а ви се посаветујте где треба.

За мене ће Света Литургија остати ТАЈНА, а не јавна вечера како новотарци врше поређење и на којој је само Јуда Искариотски окренуо Христу леђа.

Осврнућу се (мада нисам хтео) на неистине Зорана Јевтића у монаштву званог Атанасије. Шаљем вам неколико текстова у помоћ браћи, где се види да ми Срби немамо никакве везе са немачким богумилима - катарима, нити са месалијанима тј. евхитима од којих потиче папска јерес о непогрешивости а и непогрешивост неких наших владика и многа њихова новачења...

 Раб Божији Зоран

 +++

Свети Исаак Сирин из књиге "Подвижнички стослови" -Слово 46 о истинском знању, о искушењима и да се поуздано зна да битку не воде само неузвишении, немоћни и неуки људи, него и они који су се током дужег времена удостојили бестрашћа, који су достигли савршенство у начину мишљења и делимично се приближили чистоти (Иначе његовим делима се доста користио Свети Серафим Саровски,Отац Тадеј...)

 ...Промене се дешавају у свакоме као и у ваздуху. Схвати ту реч у свакоме јер је природа једнака, како не би помислио да је то тобоже речено о нижима и лошијима, а да су савршенији слободни од промене и да непоколебиво стоје на једном степену без страсних помисли као што тврде евхити, због чега је и рекао у свакоме.(Евхити на грчком или јеврејски месалијани тј.молитељи јеретици 4 века који су порицали тројичност Лица у Божанству и своју молитву сматрали су јединим сретством спасења.Та јерес се појавила у неким монашким заједницама Сирије и Мале Азије.Тврдили су да након што се молитвом у њих уселио свети Дух, они занавек бивају ослобођени од страсти и склоности ка злу и да им више нису потребни подвизи за обуздавање тела, читање Светог Писма, свете Тајне, нити у опште било какав закон. Проводили су време у беспослици, избегавајући било коју врсту посла као нешто што унижава духовни живот, а хранили су се само од милостиње.У исто време они су се, осећајући привидно у себи присустви Светог Духа, препуштали созерцању и у заносу растројене маште уображавали да телесним очима сазерцавају Божанство.)

 Додатак са  сајта spcportal.org

 Месалијанство: (на сиријском језику значи "молитељи", откуда грчка реч "евхити"): секта аскета која се појавила у Сирији крајем IV века под вођством Симеона из Месопотамије, који је проповедао да благодат и грех заједно бораве у души после крштења. Тајна крштења нема моћ да искорени грех, па он задржава свој утицај паралелно са новом енергијом благодати, тако да је хришћанин поприште тог метафизичког дуализма. Православни Оци, нарочито Марко Подвижник и Дијадох Фотички, одбацили су овакво схватање доказујући стварно присуство благодати, од часа крштења коначно и искључиво. Грех је избачен, истеран напоље; благодат тајанствено обитава у срцу, духовном човековом средишту, а свесно се манифестује упражњавањем врлина по мери духовног узрастања. Свети Макарије Египатски, писац Духовних беседа, био је набеђен за потајно месалијанство, но набеђење је било неправедно

 + + +

 Ђорђе Ћапин

Мит о богумилима

 Мало је проблема у српској историји који су толико иступили ван оквира науке, као што је измишљотина о тзв. “богумилима” или “патаренима” у средњевјековној Босни и Хуму. Готово је невјероватно да је од тако мало почетних елемената изграђен грандиозан систем неистина и полуистина, који је до скора био официјелна и недодирљива “научна” истина, папагајски понављана од основне школе до универзитета. Наравно, као и све што је изграђено на лажима, и та конструкција би се брзо распала, као бивша Југославија, да се ико усудио у претходном периоду да је подвргне иоле озбиљној критици. Малобројни аутори који су то успјели (Петрановић и Глушац) у званичној историографији су заобилажени и прећуткивани кад год је то било могуће, а кад није, онда су им лијепљене етикете типа “није школован историчар” “узалуд је покушавао да докаже” и сл., увијек без обзира на аргументе, без озбиљне критике или покушаја полемике. Пошто о овој теми шира јавност веома мало зна, углавном само искривљену званичну верзију из школских програма, покушаћемо укратко да је приближимо и препознамо снаге које су мит створиле и одржавале до данас.

Почетак приче ћемо лако временски и просторно лоцирати у XИX вијек и аустро-угарску балканску политику (одвајање западних српских земаља од Србије и Црне Горе и покушај стварања “босанске” нације). Мит о “богумилима” је створила Аустро-Угарска, она га је одржавала до свог распада, а исти концепт и исту политику, само нешто примитивније и агресивније, спроводи и бивша СФРЈ у бесмисленој вјештачкој творевини званој “СР Босна и Херцеговина” (када је по истом рецепту измишљена и “муслиманска” нација).

 Основ приче је прилично једноставан, а огољен, без заштите “ауторитета” из науке и политике, дјелује наивно: Средњевјековна босанска држава није била српска ни православна. Већина становништва је исповиједала једну дуалистичку јерес – богумилство, која је била и државна вјера. Како је та јерес имала извјесних додирних тачака са исламом, дошло је до колективног преласка богумила у ислам убрзо по турској окупацији. Закључак – босански муслимани нису били православни Срби, они су једини аутохтони, чувари старих предтурских традиција и једини државотворни елеменат у Босни!

Међутим, ма колико прича наивно дјеловала (временом је нешто модификована), њено стогодишње понављање дало је нимало наивне резултате. Крајњи исход свијести изграђене на њој су данашњи остаци Алијине Босне и крвави грађански рат који је однио стотине хиљада људских живота.

 “Богумиле” је у науку на велика врата увео Фрањо Рачки 1869., некритички узимајући “здраво за готово” крајње сумњиве латинске изворе. Мада у моментима долази у противрјечје са самим собом, чак и у истом тексту, и често даје наивна и неприхватљива тумачења кад чињенице говоре супротно, његова конструкција је прихваћена, надграђивана, политички подржавана и силом власти одржавана до данас.

Сам термин “богумили” у Босни није познат ни у изворима ни у традицији. Ни најжешћи браниоци мита не слажу се у основним поставкама и манифестацијама те “вјере”. Углавном јој приписују изражен дуализам (добро-зло), одбацивање Старог завјета, презирање икона и Часнога Крста, непризнавање Свете Тројице, непознавање Светих тајни, те непостојање храмова и организоване јерархије. Доказати постојање нечег оваквог у српској средњевјековној православној Босни, чија је готово читава сачувана материјална и духовна култура православна, није било нимало лако. Тако је основа бајке временом нешто модификована, да би изгледала вјероватније, па је у новије вријеме важило званично тумачење (у духу “братства-јединства” и националне симетрије) да су у Босни равноправно живјели богумили, римокатолици и православни.

 Простор не дозвољава полемисање са свим поставкама мита о “богумилима”, али и најповршнији увид у основне тезе чини их неодбрањивим. Тзв. “богумила” или било које значајније и утицајније јеретичке групе у средњевјековној Босни и Херцеговини једноставно никада није било. Од првих помена у изворима до пада под Турке крајем XV вијека (а и много касније, док исламизација није узела јачег маха), Босна је била чисто српска и православна држава. Била је толико изазивачки православна на вратима Запада, да је против ње вођено више крсташких ратова, у којима су далеки преци данашњих крволока, као угарске слуге, чинили над босанским Србима исте онакве злочине какве њихови потомци чине данас. Примање папских легата, формално признавање папе, дозвољавање ширења неких западних монашких редова и сл. било је само дипломатско тактизирање, које није имало никаквог утицаја на унутрашњи вјерски живот земље. То потврђују управо латински извори, који су препуни најпогрднијих квалификација о становништву и владарима Босне. По њима, становници Босне су “јеретици”, “манихеји”, “патарени”, а њихова земља расадник свих могућих зала и јереси, као уосталом и остале православне земље. За Римокатоличку цркву тога доба јеретик је сваки хришћанин, дакле и православни, и прије свега православни, који не признаје апсолутну власт папе, римокатоличке догме и латински обред. (До данас је тај став знатно ублажен). Сам термин “патарени”, “патерини”, којим се најчешће означавају становници Босне, означава оне који уче да Дух Свети исходи од Оца (еx Патре), дакле православне, за разлику од римокатолика који уче да исходи од Оца и Сина (еx Патре Филиоqуе). Владари у својим повељама становнике своје земље изричито називају Србима, а језик српским (повеље бана Матије Нинослава Дубровнику). Већина повеља почиње знаком крста и помињањем Свете Тројице. Знак крста, који измишљени “богумили” наводно презиру, постоји на већини гробова под стећцима. Насупрот лажи о “богумилима” који нису имали вјерских објеката, стоје остаци мноштва средњевјековних цркава са православним олтарима окренутим истоку, исто као и у осталим српским земљама. Карактеристични надгробни споменици “стећци” су а приори без чврстих доказа проглашени богумилским и дуго су били један од стубова којим је подупиран мит о “богумилима”. Огромна већина гробаља под стећцима је оријентисана православно (исток-запад, са главом на западу). Картирањем малобројних некропола оријентисаних сјевер-југ у рубним подручјима, једном ће се више сазнати о католичењу Срба и најранијим коријенима данашњих “Хрвата” у Босни, Херцеговини и Приморју. Огромна већина стећака је смјештена поред православних цркава (укључујући рушевине и цркве које су касније преотели римокатолици). Стећци су карактеристика српског динарског простора (Лика – Скадарско језеро и Јадранска обала – Пакрац). Нема стећака ван српског етничког простора, нити стећака унутар њега за које се може доказати да не припадају Србима. Због тога су и уништавани, нарочито на Приморју. Све вијести о Босни турског периода говоре о православним Србима. Не постоји никакав доказ (а такав догађај би морао оставити трага) о масовном прелажењу великог броја људи у ислам за кратко вријеме. Из турске Босне у сусједне земље није избјегао ниједан једини јеретик ни богумил, већ увијек и једино православни Срби. Све доказе о правовјерности Срба средњевјековне Босне тешко је укратко и набројити. Насупрот њима постоје само измишљотине и конструкције које није могуће озбиљно узети у обзир, а никад не би ни настале, нити се одржале до данас, да иза њих није стајао политички интерес растакања Српства и отимања српских територија.

 Иза свега на самом почетку стоје интереси Аустро-Угарске у српским земљама. Послије окупације Босне и Херцеговине 1878. године почиње организована акција расрбљавања, потискивање српског елемента и покушај одвајања српских земаља западно од Дрине од источног дијела Српства. Свему је, поред политичке, требало дати и “научну” основу, а ту је прошлост Босне са “богумилима” требала да одигра кључну улогу у доказивању босанске “посебности”. У том смислу је нарочито плодан био период управе аустро-угарског гувернера Бењамина Калаја (1882 – 1903).

Погодан материјал за спровођење својих намјера Аустрија је нашла у босанским муслиманима, којима се покушава усадити новокомпонована предтурска “босанска” традиција и државна свијест. Тиме су се покушале, с једне стране, потиснути живе српске традиције, а са друге, турска државна идеја, којој су једино били одани и која их је, у крајњем, и створила. Ту политику прихвата дио муслиманског племства. Нарочито се истакао Мехмед-бег Капетановић са својом брошуром “Шта мисле мухамеданци у Босни” (1886). Ту је први пут од стране једног муслимана јавно изречена тврдња о поријеклу босанских муслимана од тзв. “богумила”. Штафету преузима режимски лист “Бошњак” који тезу даље разрађује и учи муслимане “босанској” традицији и латиници, која им је до тада била потпуно непозната. Свим силама се ради на афирмацији “босанске” нације и “босанског” језика. “Босански језик” добија 1890. и своју граматику. Насилно се кроз уџбенике фалсификује све што је српско, од историје до народне традиције. На штету ћирилице (која је уз ограничену употребу турског језика и арапског писма била писмо свих становника Босне и Херцеговине без обзира на конфесионалну припадност), форсира се латиница. Кроатизовани Њемац из Бјеловара Коста Херман (Хорманн), савјетник Земаљске владе и једна од кључних фигура у оснивању и раду Земаљског музеја, објављује 1888. год. народне пјесме муслимана, латиницом, што је изазвало чуђење и протест читаве писмене Европе.

 Оснивањем Земаљског музеја у Сарајеву 1888. год. систематски започиње рад на “научном” утемељењу “посебности” Босне и Херцеговине. Музеј од самог оснивања ради по упутствима и под директним надзором Земаљске владе и Калаја лично. Поред значајних научних резултата на готово свим пољима, који се не могу оспорити, рад стручњака Музеја је посебно усмјерен на истраживање (и конструисање) историјских основа посебности Босне и Херцеговине, са нагласком, наравно, на “богумиле” и стећке. Примјера тенденциозног приказивања прошлости има безброј, од некритичких тумачења до отворених фалсификата. Ћиро Трухелка од локалне варијанте српске ћирилице (босанчице) измишља посебно писмо, наводно потпуно независно од ћирилице. И мада је лаж сувише очигледна да би могла да се одржи у том облику, термин је ушао у употребу, па заинтересовани читалац у Енциклопедији ликовних умјетности, том И, Загреб 1959, стр. 442. у одредници “босанчица” може прочитати да је то “босаница, босанска буквица, хрватска ћирилица, звана и женско писмо”, дакле све, само не оно што стварно јесте – српска ћирилица. Земаљски музеј преживљава Аустро-Угарску и наставља рад у двије Југославије (са кратким ратним периодом у тзв. НДХ, када је постао “хрватски”). Резултати рада генерација стручњака су импресивни, али “богумилска” теза опстаје до данас. Иако су објективни научници рушили једну по једну поставку мита, теорија је еволуирала само до већ наведеног “братско-јединственог” симетричног става (равноправни богумили, римокатолици и православни у срећи, љубави и весељу живе у јеретичкој Босни). Цјелином проблема нико се није позабавио, а није ни смио, јер би се тиме довеле у питање основне поставке комунистичке власти у Босни и Херцеговини.

 Шира јавност је донекле упозната са читавом преваром тек послије распада СФРЈ, поновним штампањем књиге др Васа Глушца “Истина о богомилима” (прво издање Београд 1941., довршено 1945.) у издању Књижевних новина из Београда 1992. Бриљантни поговор Ђорђа Ј. Јанића даје убједљиве одговоре на питање ко и зашто још увијек инсистира на миту о “богумилима”

 На “Савјетовању о музејској дјелатности, архивима и заштити баштине у Републици Српској и Републици Српској Крајини”, одржаном у Бијељини у мају ове године, др Миодраг Петровић је одржао запажено предавање под насловом “О крстјанима у Босни”. Предавање је аргументована и беспоштедна критика важећих “богумилских” теза, а нарочито радова академика Симе Ћирковића, који је посљедњи убијеђени бранилац аустро-угарског погледа на Босну и проблем “богумилства”.

 Српска наука полако, али сигурно, ставља тачку на још једну антисрпску и антиправославну лаж. Чишћење школских програма од овог и свих других окупационих талога ићи ће теже и трајаће дуже, али то више зависи од власти него од науке.

 У Херцег-Новом, 07. 08. 1995

 Текст је објављен у часопису "Погледи" бр. 179., Крагујевац, септембар 1995., стр. 24-25 и у часопису "Видослов – Саборник епархије Захумско-херцеговачке и Приморске" бр. 9., Требиње 1996., стр. 59-62.