Много пута је писано о смутњи, о поделама, о нехришћансконм понашању многих свештеника и монаха у епархији Жичкој. Бројне су  неправилности и насиља у нашој Светој Цркви, почевши од Душковаца где Дмитар Луковић удара народ у одеждама: извођење десетине полицајаца на верни народ у селу Тулеж од стране владике Јована и умировљеног.еп. Атанасија Јевтића; у Дечанима поломише ногу оцу Сименону Виловском; нападоше  монахе из Црне реке монаси из Високих Дечана на челу са Теодосијем Шибалићем; свештеник Лукић из Саборног храма у Београду удари верника; наоружани телохранитељи владике Хризостома претили верном народу у  храму светог Успенија у Чачку...  Многи страшни примери су најружнија слика тренутног стања у нашој Цркви. Да ли ћутати о свему томе и даље?

Повод за ово моје обраћање је немио догађај у манастиру свето Јовање у овчарско-кабларској клисури који се десио баш на празник Св. Јована Претече (Јовандан 07.07.2011.). Врхунац обести и  насилништва од стране јеромонаха Макарија према брату у Христу Милану Лукићу, кога је на један претукао усред Божијег храма, испред царских двери, које су заправо самовољом Макаријевом скинуте. Зар на свети празник Св. Јована Претече?

Где лежи позадина оваквог понашања појединих свештеника, монаха и владика?

Сви свештенослужитељи који служе свету Литургију на незаконит начин супротно светим канонима, прописима и одлукама Светог Архијерејског Сабора о непроменљивости богослужбеног поретка, разарају црквено јединство, и нису пастири, већ најамници.

Међу њима има и оних који су задојени папизмом и идејом о апостолском примату папе, односно „светог оца“ како га још називају носиоци његовог напрсног крста и прстења. Задојени су мржњом према свему што је светосавско, светоотачко. Скидају двери са иконостаса, па и читаве иконостасе. Ништа им више није свето (типично за језуите). Саслужују са јеретицима. Када улазе у свете манастире спадају цигле и камење са улазних капија (манастир Раковица), падају звона са звонаре (манастир Ћелије) и још стотину других чудеса.

А када би им неко, са разлогом, указао на њихово безакоње, кидишу немилосрдно, не презајући  ни од крајње насилничког понашања.

Нико нормалан не може остати равнодушан према овим страхотама у нашој Цркви.

Постављао сам питања многим свештеницима, честитим људима, шта се ово ради у нашој Цркви, шта се ово ради конкретно у нашој епархији жичкој?

Код великог броја, у њиховим очима видео сам страх од владике (СТРАХОПОШТОВАЊЕ). Додуше, то су неки и јавно потврдили пред десетинама сведока, правдајући се тиме да имају породице и децу. Видео сам жељу да у оваквом времену остану неутрални.

Сетих се речи равноапостолног Св. Николаја свесрпског (беседа о неутралним): “Страх и рачун ствара од људи НЕУТРАЛЦЕ. Луд страх и погрешан рачун, као и Вуков. Лудим страхом за себе и своје сроднике и погрешним рачуном они навлаче проклетство Божије и народно на себе и на децу своју баш исто онако као и неутрални Вук Бранковић. У једном времену као што је наше, када се води гигантска светска борба између вере и безверја, и када организовани атеизам устаје свим снагама против Христа, против 10 Божијих заповести, против породице, душе и човекољубља, и то не само у комунистичким државама већ и, више мање, у свим земљама НЕУТРАЛНОСТ ЈЕ ИЗДАЈА ХРИСТА. Јер ко може да помогне истину против лажи а не помаже, тај помаже лаж. И ко може да помогне правду против неправде, а не помогне је, тај помаже напревду. У борби истине и лажи, и правде, НЕУТРАЛНОСТ ЗНАЧИ ПОМАГАЊЕ ЗЛА. Христос је као оштрим мачем поделио људе у две групе рекавши: ’Ко није самном, против мене је’. Они који нису ни врући ни хладни, дакле неутрални, њему су одвратни.“’ (Подвлачења С.Р.)

Стање у нашој Светој Цркви је крајње забрињавајуће. У Светом Писму је речено: По плодовима њиховим ћете их познати. А ти плодови су веома горки.

Ниједан од ових силеџија у свештенослужитељским одеждама није позван на одговорност, иако црквени канони јасно налажу да се такви рашчине и уклоне.

Шта раде црквени Судови?

Изопштавају најбоље од најбољих, великог Србина, пре свега хришћанина, добротвора, великог приложника СПЦ, успешног привредника, доброг оца својој деци, доброг деду својим унуцима, брата у Христу господина Милоја Стевановића.

На монтираним процесима, по налогу моћника, без суђења, без права на одбрану изопштавају најсветијег владику Артемија са стотину монаха, монахиња и искушеника, Божијих молитвеника, које бих, ја грешни назвао равноанђелима.

“Једне одбацујете, друге искључујете тиме сте показали да сте расколници. Узимате на себе најстрашнији грех, покушавате да својим судовима замените Божији суд и да одређујете шта је тачно а шта не. Како слеп човек може да говори о лепоти шумских цветова ?! Може ли онај који је погружен у грех да процени праведност?“- рече свети човек, отац Антоније Рус.

Где лежи позадина оваквог свеукупног стања у нашој Светој Цркви?

Лежи у екуменизму а то је поган, збир свих јереси, свејерес која би да опогани све што је свето.

И за крај бих подсетио на  свете речи светог  Марка Ефеског. “До сада ми смо имали веру која ниучему нема недостатака и ми немамо потребу ни за сабором ни за актом неке уније, да би се научили било чему новијем, ми који смо синови и ученици Васељенских Сабора, и на њима и после њих прослављених Отаца наших. Са том вером ми се надамо изаћи пред Бога и добити отпуштење грехова а без ње ја незнам каква ће нас праведност ослободити од вечног мучења. Онај који хоће и покушава да ми одбацимо ову веру и уведемо другу, новију , макар он био и анђео с неба нека буде анатема, и нек исчезне сваки спомен о њему и пред Богом и пред људима. Нека нико не господари у нашој вери ни цар , ни епископ, ни лажни сабор, нити ико други, него само једини Бог, који нам је и Сам и кроз Своје ученике предо ту веру.“

Његовим светим молитвама, Христе Боже наш сачувај Цркву Твоју свету у православној вери и исповедништву, а кривоверце наше, који се опоганише екуменизмом и папизмом, заустави и врати на пут вере наше православне.

На Многаја љета

Раб Божји

Славко Радовановић из Лучана