Шта се крије иза позорнице?

Крију се лица која не излазе на позорницу. Када би та лица била на позорници, уз њих и истина o ономе  што се крије иза позорнице, седишта у том српском театру била би празна. Истина, њихове улоге изазвале би највеће гађење српске публике, и на њих публика не би желела да потроши ни јаја ни парадајз.

Ако вас као глумца, као говорника извижде, обаспу рафалном паљбом бачених јаја или парадајза, значи да сте ипак неким стилом успели да их испровоцирате, ако већ нисте успели да их задивите.

И тај провоцирајући стил има неку вредност.

Али ако се публика окрене, и сем леђа вам не покаже ништа друго, онда сте имали наступ са резултатом ништавног.

Таква нам је данас верска представа иза позорнице.

Излазе са коментарима; исказују љубав и говоре да познају Његову Светост Патријаха Павла, а говоре само толико да ми, као народ, можемо да закључимо да се у једној памети не могу ни обути ни изути.

За већину српских епископа Патријах Павле је кошчица коју они мучки, све ове године, покушавају да прогутају, али им то не полази за руком.

Грцајући ту кошчицу из свог грла, покрећу само садржај свог желудца, свега оног што су од свог рада и своје „побожности“ прогутали. Тај желудачни садржај је и њима самим огаван и прекисео.

Како им се сад омакло да избаце из себе киселину љубави према Патријарху, мислим да то не знају ни они.

Ако смо у дилеми око Амфилохија, па нас та дилема неспремне повуче да верујемо да би он могао да замени Патријарха, сетимо се пок. Слободана Милошевића.

Био је на Косову када се обележавало 600 година од Косовске битке. Био је у времену и тренутку када је Србија била пред највећим својим политичким преображајем. Да ли је тај Милошевић био на Косову пољу, на земљи косовских браниоца косовско-српске слободе? Ово питање већ само даје и одговор.

Тако, ако је господин Амфилохије наупустио своју црногорску митрополију, како онда патријаршијским жезлом да окупља све православне епархије под своја крила?

Господин Хризостом није показао разумевање за народ у својој жичкој епархији, нити га народ види, нити он види народ. Ако седне на трон свете правде, бриге и љубави, шта треба да очекује жички народ од његове правде (моћи) и како ће имати слух за остале епархије, за народ у тим епархијама, када је њега болела глава од једне епархије?

Господин Иринеј нишки... па народ се већ јежи од имена Иринеј (асоцира увек на двојицу водећих Иринеја) и пита се шта доноси трећи Иринеј, који, иначе, има благонаклон став према доласку папе у Србију.

Убацује неко и епископа Фотија у кандидачку трку око патријарховог трона. Кажу није се у негативном експонирао. Али има једна истина која не сме тако лако да се занемари. Господин Фотије је ђак господина Иринеја Буловића. У свим олујним ситуацијама био је он само мали, уплашени ђак пред учитељем. На „питање“ ко шта има да каже (питање учитеља), ђак Фотије никада није смео да подигне два прста и каже: „Имам ја да кажем“.

Поред свих верских квалитета које треба да носи у себи онај ко заслужује место патријарха, такав у себи треба да носи и храброст и одважност.

Најважније од свега је то да је патрјарх користио специјално зелено мастило и њиме овековечио свој потпис.

Ако је та зелена боја симбол да се може кренути тамо где наши епископи годинама теже, онда на ту зелену боју народ треба да гледа као на трептеће жуто иза кога долази црвено као симбол наредбе да се стане.

Ако поверујемо тој епископској зеленој боји, па проласком кроз жуто одоцнимо, црвено нас може довести у опасност. А наша опасност и јесте црвени мамац наших епископа, као што су нас и комунисти црвеним намамили да место крста ставимо петокраку.

Само што нам сада неће вратити петокраку. Овај пут ће нам увести крст који се разликује од православног Крста.

Немојмо овај пут ући на главни улаз српског театра. Ако ту уђемо и заузмемо места испред позорнице изгубићемо и врме и душу.

Заобиђимо главни улаз, уђимо на улаз где глумци излазе, приђимо представи која се одвија иза позорнице.

Ту ћемо наћи главне ликове, кључне споредне ликове. Ту ћемо видети најбоље глумачко умеће које они „стидљиво“ од нас крију.

Тако ћемо најбоље схватити овај позоришни комад написан у „име“ патријарха Павлa.

Светосавка