header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Свештеник Данил Сисојев: Да ли постоје митарства? Штампај Е-пошта
среда, 04 јануар 2012

   Ових дана се на интернету покренуло бурно разматрање покушаја да се одбаци постојање митарстава, посебно ауторитета "Житија преподобног Василија Новог" (празник 26. октобра) у које, као саставни део, улазе "Митарства блажене Теодоре". По мишљењу противника учења о митарствима, повест о њима су признак паганских и гностичких прича о посмртним лутањима душе у којима душа умрлог, да би доспела до небеса, мора на почетку да савлада демонске страже. Полазећи одатле, као и податка да су у једном од средњевековних "Индекса забрањених књига" "Теодорина митарства" названа апокрифима, противници тврде да тобож митарства не постоје.

Подсећам да, сагласно предањском учењу Православне Цркве, одмах након смрти човек долази на појединачни суд Божији. Када душа излази из тела, сусрећу је Анђели и демони, који покушавају да овладају умрлим. Међутим, ту се не одиграва сукоб сила, већ спор о томе да ли је душа достојна пакла или раја. Овај спор се одиграва у ваздушном царству сатане где се и налазе препреке злих духова, које се називају митарствима.

Овај спор се заснива на томе да сваког човека добро дело уподобљава Богу, а свако зло дело чини робом сатане. Фактички је то "спор страна" на невидљивом суду у коме пресуду не доноси Анђео или демон, већ Господ, упркос тврдњама оних који одбацују митарства: "Догматски је он (текст "Митарстава блажене Теодоре") нетачан јер не оставља место за Суд Божији. Спаситељ је рекао да је "Отац сав суд предао Сину", а у тој књижици цео суд врше демони. Христу остаје само да уручи медаље победницима."

Управо зато се Црква и моли за умрлог Христу и за њега се чине добра дела (посебно милостиња) која могу помоћи у измени загробног удела упокојеног. Ако се човек покаже као роб греха, демони га одводе у преисподњу где се душа мучи ишчекивањем будућих мука и огњем неиспуњених жеља. А ако се умрли хришћанин покаже испуњен добрим делима, ако му је у срцу горео пламен Божанске љубави, Анђели га одводе у рај где му Бог одређује место до дана васкрсења тела.

Ово учење треба разликовати од римокатоличке јереси о чистилишту. Ова јерес је заснована на претпоставци да Бог у потпуности чисти само грехе учињене пре Крштења, а да је грехе који су учињени касније, неопходно "одрађивати" на земљи добрим делима. Ако су греси остали без компензације, треба их надокнадити мучењима чистилишта (некаквог посебног места између пакла и раја) или добити оно што недостаје из "ризнице превасходних заслуга Светитеља" којима располаже папа римски. Ово учење, сем истине да душа грешника гори огњем неугасивих жеља и чињенице да молитве и жртве Цркве могу указати реалну помоћ умрлом, нема ништа истинито. Главна грешка ове јереси је у тврдњи да, тобож, човек може нешто додати Исусовој Жртви. Одатле и потиче покушај да се израчуна мера дела која је неопходна за спасење. Ако се одбаци ова потпуно небиблијска идеја и упамти да Сам Господ врши наше спасење, места за чистилиште једноставно неће бити.

Јасно је да јерес о чистилишту као месту некаквог "одрађивања" и учење о митарствима где се врши последње испитивање човека и где се врши невидљиви суд Божији немају ништа заједничко.

Пре него што пређем на разматрање овога, желео бих да укажем на једну тему која уопште није из књига. У последње време се у споровима на богословске теме појавила тенденција да се прибегава чудном систему аргументације. Ето, узимамо неки текст који се може схватити на један или други начин. Прихватамо једно схватање, одбацујемо друго (из филолошких, идеолошких разлога или због наклоности) и из тога закључујемо да ни те реалности, коју описује одређени текст, нема. Тако је било са схватањем стварања света, тако је било са питањем да ли хришћанин може да призна чињеницу "урока". Тако се догодило и сада. Мислим да је таква аргументација оправдана када се не говори о реалностима духовног или материјалног света, већ о схватању једног или другог текста. Ако на пример применимо овај начин критике за тумачење неког канона, то може донети позитивне резултате. Али када се говори о реалностима које су независне од човека, такав прилаз уопште не функционише. Јер колико год ми критиковали текстове који описују митарства - митарства због тога неће нестати. Како је говорио свети Григорије Палама: "свако слово бори се са словом, али ко ће оповргнути живот?"

Овде желим да наведем један догађај из сопствене пастирске праксе. Једне недељне вечери у пролеће 2002. године позвали су ме у један јасењевски стан да исповедим умирућу жену. До сада се сећам страшне слике коју сам видео. Умирућа се, очију разрогачених од ужаса, бранила од невидљивих бића и викала: "Бојим се, идите од мене!" Питао сам је да ли жели да се причести? Она се сложила и након тога лишила дара речи. Недуго пре тога сам је исповедио и зато сам јој без одлагања предао Свете Дарове. Одмах након причешћивања Надежда (тако се звала и молим све читаоце да је помену у молитвама) се смирила, осмехнула и након неколико минута умрла. Када чујем да приче о демонским нападима на умируће представљају сујеверје - увек се сетим Надеждиног, од ужаса изобличеног, лица. Не разумем како је могуће да се покушава са одбацивањем чињеница.

Тим пре је то несхватљиво узимајући у обзир да митарства представљају последње искушење човека након изласка из тела. Одређивање посмртног удела човека потпуно очигледно води порекло из Писма. Јер ако је смрт - излазак душе из тела (1 Мојс. 35:18) и ако душа жели да оде Богу (Проп. 12:7) очигледно је да пут води кроз поднебесје. Писмо директно говори да је поднебесје царство сатане (Еф. 2:2) и да је испуњено "духовима злобе у поднебесју" (Еф. 6:12). Такође је познато да ђаво "као лав ричући ходи и тражи кога да прождере" (1 Пет. 5:8). Он је човекоубица и мрзи људе (Јн. 8:44). И нормално је да жели да овлада душама оних који пролазе кроз његово царство. Зато је тај "зли дан" (Еф. 6:13) који помиње апостол Павле као дан посебног окршаја са началима, властима, господарима таме овога света, са духовима злобе у поднебесју - дан наше смрти.

Овај окршај почиње од самог тренутка одвајања душе од тела. Праведника Анђели узимају и носе у окриље Авраама (Лк. 16:22), а грешнике нека друга бића "муче" (apaitousin Лк. 12, 20), уз мучење их извлаче из тела и одвлаче у пакао.

Управо су такву реалност (а не митолошке представе) познавали и Јудеји и незнабошци (види Јез. 32, Ис. 14). Знали су да та зла бића одвлаче умрлог у преисподњу (ад, шеол, "земља одакле нема повратка") и при том подсећају умрлог на зла дела која је чинио. И то такође није случајно! Јер, сагласно са Писмом, "онај који твори гријех од ђавола је, јер ђаво гријеши од почетка" (1 Јн. 3:8). Међутим, мера њиховог мучења је различита, о чему говори и Писмо (види Јез. 32). Тако да у односу на загробни живот незнабошци нису ни грешили тако много. Њихова несрећа је била у томе што су они очајавали и сматрали да се од власти пакла не могу избавити, да је пут иза граница небеса ка престолу Творца заувек затворен. Међутим, све њихове претпоставке шта их чека након смрти биле су искуствене. Јер су се из оног света десетине хиљада враћале и управо су од њих (људи) и сазнавали шта чека човека иза гроба.

Од времена Искупљења су се заиста десиле промене у посмртном уделу душе. Христос је рекао: "Ја сам врата; ако ко уђе кроза ме спашће се, и ући ће и изићи ће, и пашу ће наћи" (Јн. 10:9). Људи који су кроз Крштење ушли у Цркву - Тело Христово, могу Христовим вратима ући у небеса. Они су добили "слободу за улазак у Светињу крвљу Исусовом, путем новим и живим, који нам је Он отворио завјесом, то јест тијелом својим" (Јевр. 10:19-20). Међутим, да би без препреке прошао тим путем, захтева се да хришћанин никада није испуњавао "дела телесна" (Гал. 5:13-21; Рим. 8:13), јер другачије Царство Божије неће наследити. Није случајно блажена Теодора тако тешко пролазила кроз митарства. Јер она је била обична "просечна парохијанка" која је имала много грехова, између осталог и неисповеђени грех прељубе. Управо су је та "телесна дела" и ометала да се подигне на небеса. Само јој је молитва њеног духовног оца, преподобног Василија помогла да се уздигне на небеса. По речима апостола Јакова: "много је моћна усрдна молитва праведника" (Јак. 5:16). Људи који очишћују свој живот кроз Тајне, који чине добра дела, који себи стичу пријатеље богатством неправедним, лако се подижу у вечна насеља, праћени Анђелима Божијим (Лк. 16:9).

Ту нову реалност која се јавила након јављања Бога у телу такође је видело на хиљаде хришћана. Чак ако се одбаци ауторитет "Митарстава блажене Теодоре" (а он је признат од свих великих догматичара деветнаестог и двадесетог века: митрополита Макарија (Булгакова), архиепископа Силвестра (Малиновског), прот. Н. Малеванског, преподобног Јустина (Поповића), прот. Михаила (Помазанског)) опет постоји сагласност Светих Отаца (consensus patrum) по том питању. Ту су и древни Мученици који су се молили Богу да би мимоишли демонске нападе (свети великомученик Евстратије) и сами видели те нападе (Мученица Перпетуа). Ту је и свети Иполит Римски и велики Кападокијци (о томе јасно уче и Свети Василије Велики и свети Григорије Ниски) и Златоуст и Августин и Атанасије Александријски (Велики). Јако детаљно о митарствима пишу свети Кирило Александријски и Григорије Двојеслов, папа римски. При чему је ауторитет Слова светог Кирила толики да се већ неколико векова штампа у склопу Псалтира. Да већ не говорим о безбројним Оцима другог миленијума који у један глас говоре о реалности митарстава (ту је и Марко Ефески[1], Димитрије Ростовски, Игњатије Брјанчанинов, Теофан Затворник). Не треба да говорим о томе да су оци пустиње, "уметници вештине светости", почевши са преподобним Антонијем Великим и завршно са Оптинским старцима на најподробнији начин описивали то страшно испитивање које нам предстоји.

Свети Кирило Александријски, образац Православља у "Слову о исходу душе и о Страшном Суду" пише следеће: "Можеш ли да замислиш, душо моја, какав ће те страх и ужас обузети у дан када угледаш пред собом мрачна лица грозних и дивљих, сурових, немилосрдних и бестидних демона? Већ само виђење њихово страхотније је од сваке муке. На њих гледајући, душа се испуњава смућењем, обузима је узбуђење, неспокој, жеља да се куд било сакрије, само да их не гледа, да к ангелима Божијим припадне.

На руке Ангела примљена, и под њиховим окриљем проходећи ваздушна пространства и узлазећи на висину, душа на своме путу наилази на разна митарства (царине) - нешто налик на нарочите скупине духова што будно пазе на усхођење душа, заустављајући их и чинећи им препреке у стремљењу њиховом ка Царству. Свако митарство као посебна скупина духова предочава души одређене грехове њезине. Прво је митарство место где се полажу рачуни за грехе оговарања и разузданости стомака. Овде се истражују греси учињени речима људским, као што су лажи, клевете, заклињања, гажење заклетви и завета, празнословљење, злословљење, вођење таштих разговора, излагање светиње подсмеху, безобразне и непристојне речи (сквернословљење). Томе се придодају и греси махнитости стомака (чревобјесија) - блудне радње, пијанство, неприлично смејање, нечиста и непристојна љубљења, безобразне и разблудне песме. А њима насупрот Ангели Свети што негда поучаваху душу и вођаху је путем добра износе све што је устима својим и језиком за живота лепо и честито изрицала: указују на молитве њене, благодарења, појање псалама и песама духовних, читање Светога Писма - једном речју, показују све оно што смо уснама својим и језиком принели као благопријатну жртву Богу. Друго митарство духова обмане и прелести односе се на оно што смо очима својим гледали: они износе све то нам је страшћу испуњавало поглед, што се очима чинило примамљивим, те дограбе свакога ко је са пристрашћем непристојне погледе упућивао, без потребе љубопитљив (радознао) био или необуздано очима гутао (оно чега му је ваљало клонити се). Треће је митарство духова сплеткарења - за грехе ухођења и потказивања. Све што преласно раздражује слух наш и насладом нас испуњава налази се у њиховој надлежности: они бележе све што смо са пристрашћем волели да слушамо и чувају та сведочанства до дана Суда. Четврто је митарство оних духова што страже над чулом мириса: све што служи за страсно наслађивање чула мириса - мирисни екстракти из растиња и цветова, миришљаве водице, разне масти које разблудне жене обично користе ради прелашћивања - све је то у надлежности иследника са овог митарства. Пето митарство бдије над оним што је рђаво и ружно учињено путем додира руку. Остала су митарства - митарство злобе, зависти и љубоморе, сујете и гордости, раздражљивости и гнева, жучне распаљивости и јарости, блуда, прељубочинства и рукоблуда, убиства, врачања и других богомрских и скврних дела, о којима овога пута нећемо говорити подробно, јер ћемо то изложити другом приликом у ваљаном поретку, будући да свака страст душевна и сваки грех имају своје иследнике и истјазатеље (мучитеље).

Гледајући све ово и још много тога, и то далеко горег, душа се ужасава, трепти и дрхти докле год јој не буде изречена ослобађајућа или осуђујућа пресуда. Како је тегобан, мучан, плачеван, неутешан тај час ишчекивања - шта ли ће се десити? - када је душа мучена неизвесношћу! Силе небеске тад стоје наспрам нечистих духова и објављују добра дела њена, учињена поступцима, речима, помислима, намерама и мислима; између добрих и злих ангела душа стоји у страху и трепету, све док због својих дела - речи и поступака - буде или осуди подвргнута и свезана, или оправдана и ослобођена; јер ће свако бити свезан узама властитих грехова. И ако се душа због побожног и благоугодног живота свог покаже достојна награде, узеће је Ангели Божији и она ће се неустрашиво винути пут Царства, у пратњи светих сила, као што казује Писмо: "И који пјевају и веселе се, сви су извори у Теби" (Пс. 87:7). Да се испуни што је писано: "И жалост и уздисање бјежаће" (Ис. 35:10). Ослободивши се од лукавих, злих и страшних духова, душа постаје наследницом те радости неизрециве. Ако ли се пак покаже да је душа нека живот проводила у немару и неуздржању, зачуће онај страшни глас: "Нека се узме безбожник, нека не види славе Господње!" (Ис. 26:10). И наступиће за њу дани гнева, муке, беде, тескобе, дани таме и мрака. Оставиће је Ангели Божији и узеће је грозоморни демони, који ће је најпре без милости мучити, да би се затим душа, везана неразрешивим узама, стровалила у земљу црну и непрозирну, у њене најдоње одаје, у сужањство преисподње, у тамнице пакла, где су заточене душе грешника умрлих од постања света - "у земљу тамну као мрак и сјен смртни", у земљу невидела вечног, "гдје нема промене и гдје је видјело као тама", као што казује Јов (Јов. 10:22), онамо где вечити бол и бескрајна жалост, и ридање непрестано, и свагдашњи шкргут зуба, и несустајуће уздисање пребивају".[2]

На крају бих желео да све критичаре подсетим на мудре речи светог Теофана Затворника: "ма како се нашим умницима бесмисленом чинила идеја о митарствима, ипак ће и они морати да прођу кроз њих"[3]. Много штете човеку доноси лажно учење. Посебно погубно је искривљавање есхатологије појединца. Ако је човек погрешио у вези са садашњим деловањем демона у свету људи и због тога доспео под њихов бич - има прави пут ка спасењу - он ће прибећи Тајнама Цркве и демони ће побећи од њега. Али ако човек себе убеди да последња достигнућа науке о религији и филологији доказују да митарства не постоје, он ће се свеједно сусрести са тим. Међутим, тада ће бити касно. Након смрти нема покајања. Не побринувши се да има сећање на смрт, убедивши се да након смрти човеку нико не прети, хришћанин ће из тела изаћи неприпремљен и ту га чека крајње непријатна неочекиваност. Сусрешће се са реалним господарима таме који ће му реално показати дела која је чинио по њиховом подстреку. И шта ће им он одговорити? Да је он Христов? А они ће питати: "како ћеш доказати? Дела боље говоре од речи". И одвешће обманутог "новим богословима" у топло месташце. А тамо вичи колико год желиш, неће бити користи. Јер демони, као законици, само испуњавају Христову вољу. И погинуће брат за кога је умро Христос (1 Кор. 8:11). Да ли ће Судија на Страшном Суду похвалити оне који из несхватљивих разлога одбацују древно учење Цркве? Мислим да не. Тако да ми једино и остаје да пожелим онима који пишу на богословске теме да се сећају да од њихових речи зависи вечни живот читалаца, а као последица тога - њихов вечни удео.

Нека нас све уразуми Христова љубав и нека нас избави од последњег посрамљења у дан страшних искушења у поднебесју!

 НАПОМЕНЕ:

1.                        http://www.krotov.info/acts/15/2/1435mark.html#4

2.                        http://tvorenia.russportal.ru/index.php?id=saeculum.v.k020031 (на српском "Господ није створио смрт", Образ Светачки, стр. 75-77 - прим. прев.)

3.                        Феофан Затворник, святитель. Псалом сто-осамнадцатый. М. 1993. с. 289.

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Izazovi/MitarstvaSisojev.htm

Последњи пут ажурирано ( петак, 16 децембар 2016 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 33 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

Не понеси се мудрошћу. Ни туђом, јер није твоја. Ни својом, јер чим си се понео, значи да је немаш много. Ниједна лампа не гори док се не долива. Све се лампе могу напунити, а лампа мудрости никада.

+ + +

„Знање је светлост“, говоре охоли зналци, без радости и милости. Но, гле, Сахара има највише светлости, но зато је она увек усијан кадавер.

+ + +

Што веће богатство изван Бога, то већа бедноћа. Што веће знање изван Бога, то већа празнина.
Бог једини чини богатим и мудрим. Свет без Бога ствара просјаке и глупаке.

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.