Правници Велике Британије су упутили захтев британској влади да нареди Римокатоличкој "цркви" да отвори своје архиве и дозволи увид у предмете који говоре о злочиначкој делатности римокатоличких свештеника, који су силовали малолетне дечаке и девојчице и приморавали их да сексуално задовољавају свештенике вероучитеље и учитеље у школама. Ватикан и Римокатоличка "црква" у Великој Британији нису спремни да то сами учине.

У данашњем издању (17. јануар 2012 год.) водећег и најстаријег британског дневног листа The Times, на првој, осмој и деветој страни налазе се чланци који говоре о сексуалној настраности римокатоличких свештеника који су од 2001. до данас осуђени на робију у Великој Британији, а чије случајеве Римокатоличка "црква" покушава да заташка или прикрије. Тако се наводи да је, на пример, у 2011. години осуђен
фратар John Shannon, наставник богословије, на осам месеци затвора, јер је у граду Durham-u гледао слике сексуалног злостављања деце.

Фратар Richard White, наставник у Bath-u, напаствовао је једну девојчицу од 13 година. Том приликом је полиција издала званично упозорење другој двојици римокатоличких калуђера.

У 2010. години суд је осудио на 21 годину робије фратра James Robinson-a, који је био побегао у САД, па су га Американци изручили Великој Британији. Приликом изрицања пресуде судија је нагласио да је "веома проблематично" понашање католичке "цркве", а посебно диоцезе у Birmongem-u која је и поред потернице коју је издала полиција, редовно слала новац овом криминалцу свештенику, да би могао да се крије, иако су знали да је силеџија и настран.

Предходне 2009. осуђен је на две и по године затвора фратар David Taylor, који је на суду признао пет случајева силовања.

Фратар Malcolm McLennon је осуђен на годину и по затвора пошто је признао три случаја силовања дечака испод 16 година старости.

Калуђер Августинског реда осуђен је на три године затвора, јер је силовао четри девојчице, док је боравио у једном манастиру у Лондону.

Далеко би нас одвело када би навели све случајеве поменуте у овом чланку у лондонском Тајмсу. Произлази да је овакво понашање фратара и осталих католичких свештеника широко распрострањено у свету, а не само у Великој Британији. Ватикан и Римокатоличка "црква" упорно покушавају да прикрију, или пак да умање ове злочине, ма да под притиском јавности понекад морају и сами да реагују.

Сада када сав тај криминал Римокатоличке "цркве" и њеног свештенства и установа постаје предмет јавног интересовања и осуде, лакше се може схватити зашто је преко 1400 фратара и римокатоличких свештеника у Хрватској и Босни за време Другог светског рата лично клало, убијало, силовало, пљачкало жртве, насилно покрштавало па убијало Србе, Јевреје и Роме. Најстрашније је било вађење нерођене деце из утроба мајки, убијање деце на грудима мајки, јавно силовање девојчица на очиглед мајки, а познато је да су поједини фратри учествовали у такмичењима да покажу ко ће више жртава да закоље у току једне ноћи. Било је и фратара који су, по сопственом признању, уживали да пију крв из гуше деце које су заклали.

Са великим гнушањем гледам како постоје и неке особе у високој хијерархији СПЦ које не виде каква је Римокатоличка "црква", какво је понашање папа и свештенства, како Ватикан заташкава и крије своје злочине, па сада покушавају да нађу неки заједнички језик са римокатолицима, да се залажу за неки "екуменизам" и за јединство цркава. Уколико би пажљивије погледали историју Западне "цркве", схватили би да се код римокатолика ништа у суштини није променило током више векова. Тада се не би догодило да неко поклекне пред слаткоречивошћу појединих католичких великодостојника.

Професор Србољуб Живановић, Председник Међународне комисије за истину о Јасеновцу, Лондон, Велика Британија