(Из књиге "Православна чуда у 20. вијеку"свеска 4)

Живјела сам на Сахалину. 1949. године, послије аутомобилске несреће отпремили су ме на копно, у град Томск. Било ми је тада 53 године. Тек што ме доведоше у болницу, ја падох у кому и јави ми се Ангел бијел као снијег, необичне љепоте:

- Устај, Антонина! Идемо на митарства!

У одговор ја заплаках и рекох да сам силно болесна и да не могу да устанем из кревета. Ангел ме, пак, умиљато наговараше:

- Устај, тамо сви такви иду! И пружи ми малу узицу. Ја се ухватих за њу и устадох!

Ангел и ја изиђосмо тако из болнице и нађосмо се под неком огњеном кишом. Препадох се и гласно заплаках од страха. Ангел ме узе за руку и рече:

Огањ се избјећи не може! Тек што произнесе те ријечи, кад навали силни вјетар и чу се хујање. Погледавши горе, угледах огроман тмасти облак.

А куда то идемо?, упитах Ангела, гле, какав се мрачни облак над нама надвија!

То није облак, но гомила бјесова, одговори он.

- Небој се. Крсти се и правилно крст на себе стави! Прекрстих се и ми стадосмо да се приближавамо страшном мјесту. Све што је тамо било одједном поче да лаје, звижди, завија и урла. Изгледом су та чудовишта подсјећала на псе, али са роговима, и притом су страшно заударала. Од ужаса умало се не онесвијестих. И велим Ангелу:

- Куда ме то водиш? То је тако страшна сила! Мој Ангел погледа ме умиљато и  рече:

- Господ је силнији.

И трипут удари по црним страшилима огњеним мачем, закрштавајући их.

Бијеси се распршиваху са стране и дозволише нам да прођемо у тунел, гдје са десне стране стајаху неки људи, њих петнаестак. Једна једина јарко горећа свијећа освјетљавала је тунел и људе. Упитах Ангела за људе са свијећом. Он ми објасни:

- То су благочастиви хришћани, који су за општу свијећу давали макар пет пара, свијетло им је и добро. Те свијеће свијетлеће вјечно.

Када погледах налијево, угледах као угаљ црну змију, а покрај ње мноштво људи, налик на окамењене угарке. Ангел ми каза да су змија и читаво његово стадо - племе сатанско. Они нијесу признавали свјетлост Христову и, ето, све их је прогутала тама у вијеке вјечне.

Прођосмо тунел и отвори се пред нама подрум. Ангел ми нареди:

- Лези у тај подрум!

Поново угледах бијесе у псећем обличју. Чељусти им разјапљене, шапе длакаве, са роговима ураслим у длаку, губицу подигли и чекају ме. Заплаках и рекох Ангелу:

- Куда ћеш ме послати? Они ће ме растргнути!

Ангел опет умиљато поче да ме поучава:

- Охрабри се и крсти се. Та митарства сви ће пролазити!

  Почех да се молим:

- Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме, грешну! Сама себе прекрстих и јаму закрстих три пута.

Псеће њушке бјесова се затресоше и попадаше, поражене крсним знамењем! Стадох молити Ангела да ме што брже узме одатле. Ангел ми пружи бијелу врпцу, ја се ухватих за њу и изиђох напоље.

Заједно пођосмо даље, ка јами дубокој као бунар. А тамо - дјечица мала као комарчићи у флаши – пиште, плачу, сва жива. Ту се разлеже дјечји гласић:

- Мама, извади нас одавде!

- Ко је то?, упитах Ангела.

- Твоја дјеца!, одговори он, зар си заборавила да ти је твој муж заповједио да абортираш?

Ту се сјетих како сам била затрудњела и како нијесам хтјела да убијем дијете, како ме је муж истјерао из куће и наредио ми да абортарам, како се послије интервенције показало да су биле у питању двојке...

Дуго и горко плакала сам над својом дјецом у тој јами. Потом сам подигла очи препуне суза и упитала Ангела:

- Када ће се они ослободити из ове тамнице?

-Када  родитељи њихови умру, сићи ће у јаму, а невину дјечицу Господ ће ослободити. За свако твојом кривицом  убијено дијете треба се молити Господу Исусу Христу, да те помилује, и пет стотина земних поклона принијети за свако дијете. Мораш строго држати постове и молити Царицу Небеску да умоли Господа да ти опрости тако тежак гријех какав је убиство сопствене дјеце.

Идемо даље путем и видим - стоје црвени вагони. Погледах у врата, тамо бјесовска страшила палицама туку пијанице, руке им заврћу позади и присиљавају их да једу сваку гадост. Бију и вичу на њих:

- То је твоја работа! Напијао си се до повраћања! Своје ћеш добро сада јести!

Људи криче, плачу... Ја, зачуђена, упитах Ангела:

- Зашто си ме овдје довео? Никада се нијесам напила до пијанства!

- Знам, одговори Ангел, али ниједно се митарство не може мимоићи.

Дођосмо тако до митарства пушења - вагон пун смрада и дима. У вагону сједе нагорјели људи, а бијеси их потпаљују упаљеним цигаретама...

Идем са светим Ангелом даље, долазимо до митарства блуда. Видјех у јами мушкарце и жене, обавијене змијама: мале им змије улазе у уста и очи а велике даве тијело. Људи покушавају да са себе збаце змије, а бијеси их ударају палицама по глави.

Затим се напред указаше црна врата са натписом "митарства скврнословља и празнословља". Ту су бијеси зли и жестоки, а људи је много, сви су црни и мрачни.

Поцрњели су од својих скврних и празних ријечи. Бијеси жељезним прутовима засијецају тијела грешника. Овдје се муче и коцкари.

Идем са Ангелом по пољу, а тамо трава опака, пуна трња. У њој гмизавци мрачни, зелени, сикћу и звижде. Има их много, више него траве. Ја сву траву са гмизавцима закрстих и змије као опарене попадаше од Крста Светога те прођох кроз поље срећно.

Ко се овдје мучи?, упитах Ангела.

Они који се ругају ријечју "гад" и призивају на своју главу њихове буљуке.

Прођосмо још мало и обресмо се на некој пољани. На њој огроман простор за игру. Бијеси истјазавају играче, којима пљувачка, пјена, крв из уста иде. Они плачу, не желе да играју. Бијеси их бију немилосрдно и успут им говоре:

Ви сте вољели да на свете празнике и након постова да играте - па, ето, играјте читав вијек! Зачудих се и упитах Ангела:

Када ће они престати да играју и да се избаве од бјесова?

Не, они ће се мучити вјечно, без прекида. Живјећи на земљи, својим бескрајним играњем силно су прогњевили Бога. Особито је грешно о празницима и за вријеме постова одлазити на представе, одговори Ангел.

Даље ми пута није било - заплетох се у некакве конце и не могах учинити ни корак.

- Ето,то је твој гријех. За вријеме рата конци су били скупоцјени а ти си их крала! Са кајањем се присјетих да, радећи у радионици, никада нијесам предвала конце, који су заостали послије смјене.

Заплаках:

Што да радим?

Милостиња ће искупити гријех!, рече Ангел и расјече огњеним мачем конце и парчад тканине који ме спутаваху.

Пођох затим са Ангелом даље и видјех - плови велика бијела лађа. Капетан на тој лађи је мој погинули син. Пловећи ка мени, довикује ми: "Моли се, мама! Не дај душу врагу, бори се са њим!"

Потом угледах себе са Ангелом на пароброду, натовареном житом. Запловисмо ка луци и Ангел ми говори:

Половину жита треба расути! Послушах га и узех жито са брода да бацам. Ангел ме поправи:

Не треба то рукама чинити - већ устима! Што си видјела, дужна си људима да испричаш! Сада ћу те вратити на земљу, да људима причаш о митарствима. Свима говори што си видјела, не бој се! Нек одбаце они своја грешна дјела и покају се, иначе ће их постићи вјечне муке које си видјела!"

...Љекар који ми је у међувремену пришао, узео је огледало и примакао га мојим устима и провјерио дишем ли, будући да сам у коми била читавих мјесец дана!

Из болнице су ме отпустили као здраву. Сада ми је 71 година. Живим са кћери у граду Армавиру, одлазим у храм Божији. О ономе што сам видјела причала сам свима.

Мени је Ангел рекао да сијем слово Божије и ја испуњавам оно што ми је Господ преко Ангела наредио Господу слава, част и поклоњење! Амин.  

ИЗВОР: Живот послије живота, Светигора, Цетиње, 1995.

Приређивач: "Борба за веру"