Када сам, 1988. године, септембра месеца, стигао у касарну „Петрова Гора“ у Карловцу (данас у Хрватској), упао сам у најжешћу могућу панику од пешадијске обуке – сваки дан на полигон Виница, седам километара у једном и седам у другом правцу, под пуном ратном опремом. Ненавикнут, јединац, деветнаестогодишњак тек завршио средњу школу, осећао сам се као у затвору. Најтеже ми је било што сам, од шока, заборавио неке речи које су у војсци биле у свакодневној употреби. Рецимо, реч „чаршав“... Она се, у ЈНА на територији Хрватске, није користила; коришћена је реч „плахта“. Убијала ме је та „плахта“. „Намјестите своје плахте“, вичу десетари, а ја – да искочим из коже. Некад ми се чинило да ми је тежа „плахта“ него пешадијска обука! Тек после месец дана сам се сетио да се каже „чаршав“. И већ ми је било лакше...

Човек не гледа свет очима, него речима. У хемијској лабораторији ја видим очима, али не видим речима: не знам чему служе направе и посуде које гледам, нити знам како се зову.  Зато досељеници са далеке стране прво именују брда, реке, шуме – не могу другачије да припитоме предео у коме су се обрели. Они који су се, у сеобама Срба, крајем 17. и почетком 18. века, одселили са Косова и Метохије у Хабзбуршку монархију, са собом су понели и имена свог старог краја. Тако се јавило Далматинско Косово, а у Мађарској Ђур и Коморан. „Границе мог језика су границе мог света“, говорио је философ Витгенштајн. Зато сваки тоталитаризам људима намеће свој мртвачки језик, да не би могли да мисле. За време комунизма имали смо „самоуправљање“, “основне организације удруженог рада“, “објективне тешкоће и субјективне слабости“, “критику и самокритику“, „братство – јединство“, „тековине наше народноослободилачке борбе“, “радни људи и грађани“, “радници, сељаци и поштена интелигенција“... Данас нам, уместо четири оцила, на грбу постмодерне Србије, стоје четири Т: ТРАНСПАРЕНТНОСТ, ТРАНЗИЦИЈА, ТЕНДЕР, ТОЛЕРАНЦИЈА. Шта би било кад би властодршци рекли да све треба да буде “прозирно“ или „провидно“- што је прави превод речи „транспарентно“? Одмах би постали провидни. Зато они људима бацају прашину у очи користећи речи које већина не разуме. И  манипулација речима их, између осталог, чини надмоћнима над масом...

Зато су речи веома важне. Почетком 21. века, вођена је полемика око тога да ли у Законоправилу Светог Саве постоји, поред облика „Христос“, и облик „Христ“. Један од учесника је доказао да постоји, али га је други оптужио за „унијатску кривоверу“, говорећи да је код нас могуће писати само „Христос“. Тога се вреди сетити поводом изјаве једног другосрбијанског верског аналитичара, да нема везе што је један епископ Србске Цркве себе назвао бискупом – јер, у западним језицима „бискуп“ и значи „епископ“.

Наравно да то није тачно – човек на енглеском заиста може бити „bishop“, чак и ако је православни епископ; али, „бискуп“ на србском је само старешина римокатолика (евентуално протестаната), а никако православних. Иако смо у првих једанаест векова били заједно, од тада је прошло много времена, у коме су римокатолички бискупи, пре свега хрватски, много јада нанели православним Србима и њиховим епископима. То је било тако од Средњег века до данас. Независне Државе Хрватске, у којој је поклано толико Срба само због вере, не би било да је свесрдно нису подржали хрватски бискупи на челу са надбискупом загребачким, Алојзијем Степинцем. Уосталом, реч „усташа“ је некад била србска, и значила је „устаник“. Користио ју је и Владика Николај. Да ли би сада неки нормалан Србин, после свега што се десило у Другом светском рату, за себе рекао да је „усташа“?

Наравно да не би. Та реч, све и да хоћемо, више не може бити наша. Она је њихова, једном заувек. Као што и крсташ барјак Бошка Југовића нема никакве везе с „крсташким“ походима папиних фанатика, који су 1204. заузели Цариград. Те походе, у складу са вештачким хрватским језиком, треба звати „крижарским походима“. Наши су крсташи, њихови су крижари... Тако је и са речју „бискуп“. Под том речју против Христа и Цркве од Истока радили су људи какав је Јосип Јурај Штросмајер, пропагандиста уније под видом југословенства, и Алојзије Степинац, војни викар усташке војске.

 Као што ми је било лакше кад сам се сетио речи „чаршав“ уместо речи „плахта“, коју су ми наметали у касарни у Карловцу, тако ће нама, Србима, увек бити лакше кад знамо да бискуп није и не може бити епископ православних. Не само догматски и канонски (јер јеретици немају прејемство од апостола чим немају апостолску веру). Бискуп није епископ и због историјског искуства, наталоженог у језичком памћењу, и позивање на енглеску реч „bishop“ којом се називају православни епископи у, рецимо, Аустралији је пуко бацање прашине у очи да би се опсенила простота. Једном речју, такав аналитичар се „прави Енглез“. Као што рече Витгнештајн – границе нашег језика су границе нашег света.