header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Отац Серафим Роуз: Философија апсурда Штампај Е-пошта
уторак, 05 март 2013

 Увод

Овај се век, не без разлога, назива веком апсурда. Песници и драмски писци, сликари и вајари, представљају наш свет као нелогични хаос, а нас – као бездушне делове тог хаоса. Политика је, независно од правца и нијансе, постала само параван, и она светском распадању привремено придаје жалосни изглед поретка.

Борце за мир и проповеднике насиља обједињује апсурдно уверење да је човечанство кадро да неиздрживо стање поправи својим сопственим, јадним силама, својим погибељним средствима. Озбиљни философи, интелектуалци, државници и религиозни вођи или ћуте, скривајући се иза неодговорних маски специјализације и бирократије, или, размишљајући о нашем нереду, нуде мишљења каква су: стари оптимизам "вере у човека", безнадежни стоицизам, ирационализам слепог трагања, или, пак, просто "мишљење" какво је самоубилачка вера "у шта било".

Ипак, уметност, политика и философија су скупа само израз савремености: они су апсурдни утолико уколико је сам живот постао апсурдан. Свима је у сећању најстрашнији пример реалног апсурда – Хитлеров "нови поредак", када је наизглед сасвим нормалан, цивилизован човек, вешт и префињен извођач Бахове музике (као Химлер), могао да у исто време буде хладнокрвни убица милиона људи, и да споји надзорништво логора смрти са концертима и уметничким изложбама. А и сам Хитлер је био ваплоћење апсурда: винуо се из нигдине ка светској владавини и пао је у нигдину за нешто више од десетак година, оставивши за собом крхотине цивилизацијских рушевина, захваљујући једино томе што је он, најпразнији од људи, оличавао празнину својих савременика.

Хитлеровски надреализам је иза нас, али епоха апсурда још није прошла. Свет је једноставно, ступио у нову фазу исте те болести, мада не толико бурну. Јасније него фашистичко "еванђеље уништења", о нашем нихилизму и изгубљености сведочи наше најновије оружје; парализовани невиђеном спољашњом моћи и унутрашњом немоћју, ми смо беспомоћни у његовој језивој сенци. У исто време, сиромашни и "угњетени" читавог света стичу самосвест и почињу да траже богатство и власт; богати проводе свој живот у таштинама, или умиру од разочарења и чамотиње, или чине очајничке злочине. Изгледа да се свет поделио на два дела: једни воде бесмислен и бесциљан живот, не будући свесни тога, а други, сасвим свесно, иду у безумље и самоубиство.

Нема потребе да се списак очитих и типичних примера наставља. Довољно је рећи само да су чак и најјаркији од њих тек симптоми једне исте болести, која нас окружује на сваком кораку и која продире до самог срца ако не знамо како против ње да се боримо. Ми живимо у доба апсурда, кад су сасвим супротна начела нешто што живи у души човековој и постоји истовремено; када се ни у чему не види смисао, када нестане средиште које усредиштава, свет се распада на комаде. Па нека дани, мада грозничаво брзо, настављају да се нижу по устаљеном редоследу, и ми некако, на једвите јаде, животаримо у вакууму: то је само због тога што не мислимо или не желимо да се замислимо. Нису без разлога околности тако непријатне. Али, само онај који жели да схвати истински ток збивања под шареним плаштом свакидашњице – само је он способан да себи нађе какво–такво место у том стравичном садашњем свету, налазећи у њему ма какву "норму".

Али наше доба није нормално: песници, уметници, мислиоци савремене "авангарде", без обзира на сва њихова претеривања, нелогичност њихових аргумената, извештаченост њихових погледа на свет, у крајњој линији имају право у једном: са нашим светом се дешава нешто претеће. Таква је прва лекција философије апсурда.

 

Како појмити апсурд?

Склоност према апсурду у приличној мери карактерише духовно стање наших савременика; много тога занимљивог можемо да сазнамо ако умемо да се разаберемо у апсурду. Али се ту суочавамо са веома озбиљном потешкоћом, коју ако не савладамо – не можемо ни да започнемо разговор. Да ли је апсурд, у принципу, могуће схватити? Поставши предмет проучавања, по самој својој природи, апсурд постаје лак плен непажње и ирационализма. Зато нису криви само уметници, који из њега црпу надахнуће, него и озбиљни истраживачи који настоје да га појме и објасне. Ствара се утисак да су у већини радова о савременом "егзистенцијализму", ликовној и позоришној уметности, разум и логика сасвим одбачени, а критичарски стандарди су замењени неодређеним "саосећањем", "блискошћу" и ванлогичким доказима о "духу времена", "стваралачком импулсу", "освешћењу"; па ипак, сви ти докази су, у најбољем случају, само размишљања, а у најгорем – празнословље. Идући таквим путем ми ћемо, можда, боље "оценити" уметност апсурда, али је никако нећемо схватати. И заиста – апсурд је немогуће схватити изнутра, служећи се његовим сопственим средствима; јер схватање је проналажење смисла, а апсурд (бесмисао, нап. прев.) и смисао су неспојиви.

Постаје јасно да, ако хоћемо да појмимо апсурд, морамо да изаберемо спољашњу тачку гледишта, која даје смисао самом поимању. Једино се тако можемо пробити кроз димну завесу иза које се скрива апсурд, штитећи се од разумног и логичног напада сопственим контранападима на логику и разум. Краће речено, мора се отворено исповедати вера која је супротна апсурдној, и Истина, коју апсурд у начелу пориче. Касније ћемо видети да философија апсурда нехотично сведочи о тој вери и Истини, које нам се, рецимо то сасвим одређено, откривају у хришћанству.

Јер философија апсурда није новост: она се састоји у порицању, и од почетка до краја се дефинише управо оним што је подложно порицању. Апсурдно је могуће само у односу на нешто неапсурдно: идеја о бесмислености света на памет може пасти само ономе који је веровао у смисао постојања, и у коме та вера још није умрла. Философију апсурда је могуће схватити једино ако се изуче њени хришћански корени.

Хришћанство је по својој бити највеће сагласје зато што је Господ Бог, у Коме је почетак и крај сваке творевине, саздао сву васелену, узајамно усаглашавајући све делове њене и Самог Себе са свим тим деловима; сваки хришћанин, у коме је жива истинита вера, стално види тај склад око себе и у самоме себи. За онога који исповеда апсурд све се распада на комадиће, укључујући и његову ефемерну философију; за онога који исповеда хришћанство све је сабрано у једно и усклађено, укључујући и оно што је само по себи у беспоретку. Апсурд се, са својим хаосом, показује као елеменат општије и складније слике; да то није тако, о њему не би имало разлога да се говори.

Друга препрека у прилазу апсурду састоји се у нетачности неких од појмова које користимо. Ако хоћемо да се снађемо по овом питању, не можемо да тек тако прогласимо апсурд за противречје и заблуду; мада он то јесте, нипошто се не да тиме исцрпљен. Озбиљан философ, ипак, неће разматрати апсурдистичке претензије на Истину: философија апсурда је, са које год стране да се гледа, самопротивуречна. Потпуно је јасно да философија апсурда у самој ствари није никаква философија; њене се тезе не могу усвајати без извесне мере уобразиље и субјективизма. Као што ћемо касније видети, она је више плод воље него разума.

 

Ниче и откривење апсурда

Мада нам савремена уметност даје мноштво примера не тако очитог утицаја философије апсурда, у делима Ничеовим она се јавља сасвим отворено: треба је само умети разоткрити. Ничеански нихилизам је управо онај корен из кога је израсло моћно дрво апсурда. И ако нам Ниче представља саму философију апсурда, са злокобним последицама истог, које он није предвидео, на те последице нас упозорава његов старији савременик Достојевски. Ниче је био слеп за светлост Христове Истине, која је једина кадра да се супротстави апсурдистичком погледу на свет. Достојевски и Ниче, који су живели на границама двају светова – умирућег словесног света Христове Истине и новог, безумног света, у коме Истине ни нема – дају читаоцу практично све кључеве за разумевање апсурда.

Откривење апсурда се, после дуготрајног сазревања, пројавило у два веома често цитирана Ничеова афоризма: "Бог је умро", то јест вера у Бога је умрла у нашим срцима, и "нема Истине", то јест – ми смо се одрекли Богом откривене Истине, на чијем је темељу некад била саздана европска цивилизација, одрекли смо се стога што смо изгубили веру у њу. Обе тврдње се сасвим исправно могу применити на оно у шта се од Ничеовог доба претворила огромна већина хришћана. То се односи на атеисте и сатанисте који отворено и радосно исказују своје безверје и одбацивање Истине; у истом степену то се односи и на масе обичних људи који су просто-напросто изгубили способност примања духовног света, чиме год се тај губитак изражавао – равнодушношћу према духовној стварности, у данас тако обичној душевној растројености и пометености, или у овој или оној форми псевдорелигије, којима се само маскира равнодушност и растројеност. Чак је и на оне, који су остали у мањини и стално их је све мање и мање, а настављају да исповедају веру и душом и уснама, на оне за које је други свет стварнији од овога света – чак је и на такве пала сенка те "смрти Бога", замрачујући и унакажавајући околину. Ниче у Вољи за моћ даје лаконску дефиницију нихилизма:

"Шта је нихилизам? – То да највише вредности губе цену. Да нема циља. Да нема одговора на питање: зашто." Сажетије речено, све је доведено у сумњу. Знамениту постојаност са којом су Оци Цркве, свеци, па и сви истински верујући проверавали Богом све што се дешавало у њима и око њих, гледајући у Њему почетак и смисао сваке ствари – ону постојаност и ону веру, које су некад сједињавале човека, друштво и сав свет, ми смо изгубили, и ако смо некада на овоја питања одговор умели да нађемо код Самог Бога, сада та иста питања за већину нас остају без одговора.

Подразумева се да осим хришћанства постоје и друкчији изрази свеопштег смисла и поретка, и друкчије форме њиховог распада осим нихилизма и идеологије апсурда. Та учења потврђују или, пак, поричу смисао живота, али само у извесним границама. На пример, следбенику традиционалне индијске или кинеске философије у извесној мери је откривена Истина и унутрашњи мир који из ње происходи – али не Целокупна Истина, нити пак онај "мир који сваки ум надилази", а плод је једино Апсолутне Истине. Ко одступа од релативне истине и делимичног мира губи много, али не баш све, оно све које губи одступник од хришћанства. Зато сад у нашем срцу и царује пре никад невиђена пометеност – јер смо ми одступили од закона и Истине који су нам потпуно откривени у Самоме Христу. Само Бог хришћанске вере у исти мах јесте и свесилан и свељубаван; само нам Он Својом љубављу завештава бесмрће, и, на испуњење завета, Својом свемоћју нам припрема Царство, где ми можемо бити са Њим, у лику Божјем, после васкрсења из мртвих. И тај Бог и Његов завет постали су толико недоступни нашем земаљском схватању, да они који су веровали у Њега и одбацили Га више нису способни да верују ни у шта колико–толико озбиљно. Свет, који је изгубио таквог Бога, и човек, који је изгубио такву наду, који су наизглед претрпели такво разочарање, у самој ствари постали су сасвим апсурдни.

Два израза – "Бог је умро" и "нема Истине" – значе у потпуности једно исто; то су откривења о апсолутној апсурдности света, у чијем се центру, уместо Бога, указало ништа. И нарочито је ту, на темељима идеологије апсурда јаснија од свега његова зависност од хришћанства које та идеологија одбацује. Хришћанско учење о "creatio ex nihilo" ("Стварање ни из чега", нап. прев.) – о Божјем стварању света не из Самога Себе, нити из неке предпостојеће материје, него ни из чега – код критичара са стране, може бити, изазива управо највише протеста. Проповедници апсурда несвесно сведоче у корист таквога учења, преокрећући га и пародирајући га, у суштини настојећи да пониште створени свет и врате га управо у оно стање небитија из кога га је негда Бог привео у постојање. О томе говори њихова теза о празнини у средишту свију ствари, и мисао коју они, у овој или оној мери подразумевају, да би за наш свет било боље да ни не постоји. Али је тај покушај уништења (анихилације) најоштрију форму попримио у самом срцу идеологије апсурда, у уметности апсурда.

Они које је могуће једноставно назвати атеистима – Хемингвеј. Ками, и многи уметници, који не виде даље од узалудности човековог живота у савременом схватању истог, не продиру дубље од некаквог стоицизма, спремности да се неизбежно прими – говоре нам о празнини преко осећања чамотиње, сете, макар и тешке, но ипак подносиве, и уопште и преко осећаја да се "ништа не може догодити". Али постоји и друга врста уметности апсурда, у којој нам се открива много више: овде се осећању празнине додају елементи непознатога, чекања некаквог ужаса, осећања да је у свету апсурда, где се "ништа не може догодити", у исти мах "све могуће". У тој уметности стварност постаје кошмар, и свет се претвара у далеку планету по којој лутају људи не толико безнадежни колико пометени, којима није јасно ни где се налазе, ни шта их чека, нити ко су они сами – ништа им није јасно, осим непостојања Бога. Такав је чудни свет Кафке. Јонескоа, и, у нешто мањој мери, Бекета, неких авангардних филмова. попут Прошле године у Маријенбаду, електричне и друге "експерименталне" музике, надреализма у свим његовим пројавама, и самог савременог сликарства и вајарства – нарочито "религиозног" садржаја – где се људи представљају као створења нечовечне или демонске природе, која су на свет изашла из недогледног понора. Такав је, треба то рећи, био и Хитлеров свет, чије царство представља најсавршеније политичко ваплоћење идеологије апсурда.

Тај чудни свет није ништа друго него опипљива "смрт Бога". Треба приметити да је Ниче, први исказујући (устима лудака у Веселој науци) "смрт Бога", описао и саму атмосферу такве уметности апсурда. "Убили смо Га (Бога), ви и ја! Ми смо Његове убице. Али како смо то учинили? Како смо могли да попијемо море? Ко нам је дао сунђер да обришемо обзорје? Шта смо учинили кад се земља откачила од Сунца? Куда се она сада креће? Куда се ми то крећемо? Даље ли од свих сунаца? Не крећемо ли се без престанка? Напред–назад, тамо–амо, у свим правцима? Постоје ли још горе и доле? Не лутамо ли у бескрајној празнини? Не дахће ли у нас та пустош? Не постаје ли све хладније? Не постаје ли ноћ све тамнија и тамнија?"

Таква је у самој ствари слика апсурднога света, света у коме нема ни горе ни доле, ии добра ни зла, ни истине, ни лажи, зато што више нема општеусвојеног критеријума оцењивања.

 

Учење о човековој бесмртности

Друга, личнија форма откривења апсурда, налази се у очајничком вапају Ивана Карамазова: "Ако нема бесмртности, све је дозвољено". Некима то звучи као поклич ослобођења, али ономе ко је озбиљно размишљао о смрти, или му се десило да дубоко осети неизбежност сопствене смрти, то звучи јасније. За разлику од већине хуманиста са њиховим свагда променљивим размишљањима, заступник философије апсурда, макар порицао бесмртност, ипак признаје средишње место тог питања. Према њему се равнодушно може односити само онај који не стреми Истини, или коме је то стремљење заклоњено нечим свакодневним и преварним – задовољствима (чулне природе, нап. прир.), послом, уметношћу, науком – свиме оним што свет са радошћу прима као истину. Сав смисао људског живота зависи од истинитости (или лажности) учења о бесмртности.

Са тачке гледишта следбеника философије апсурда то учење је лажно. И зато је њихов свет тако необичан: у њему наде нема, а смрт је – врховно божанство. Апологети апсурда, као и апологети хуманистичког стоицизма, ту виде само "храброст", спремност да се живи не очекујући "утеху" загробног живота; они са висине гледају на људе којима треба небеска "награда" за земаљска дела. По њиховом мишљењу, не постоји неопходност вере у рај и пакао да би се "чинило добро" у земаљском животу. И то звучи сасвим убедљиво; многи, који себе сматрају чак и хришћанима, спремни су да се одрекну вере у вечни живот ради "егзистенцијалне" вере у пролазни тренутак.

Та најопаснија обмана није ништа друго до једна од хиљаду маски иза које се крије лице смрти: ако би смрт заиста значила крај, нико се не би могао супротставити њеном ужасу. Достојевски је био сасвим у праву када је бесмртности дао средишње место у свом хришћанском погледу на свет. Ако се човеков земаљски живот неизбежно окончава непостојањем, сва дела његова су у правом смислу те речи непостојећа: она не доносе плода. Тада и разговори о "животу у свој пуноти његовој" губе сваки основ и смисао. Сасвим је тачно да је, "ако бесмртности нема", свет бесмислен и "све дозвољено". Друкчије речено, ништа ни не треба радити: и смртна прашина не само да гуши сваку радост, него и утире сваку сузу – због чега онда да се плаче? За такав свет је заиста боље да ни не постоји. Ништа – ни љубав, ни добро, ни светост – нема вредности, чак ни смисла, ако се живот не наставља ван овоземаљских граница. Онај који жели да "чини добро" једино у оквиру тих граница, не схвата да дата фраза само пародира хришћанско схватање о Добру које се пружа до у вечност. Једино ако смо бесмртни, и само ако је будући свет онакав каквим га је Бог открио Свом Изабраном народу, једино онда, наша дела добијају смисао и значај, зато што је сваки наш поступак добро или зло семе које ниче већ у овом земљом животу, али не доноси плода све до будућег живота. Насупрот томе, онима који верују да врлина почиње и завршава се на земљи, остаје само један корак до преласка у табор оних који негирају врлину као такву; о томе како је тај корак лако начинити, изванредно сведочи читаво наше столеће. Нарочито зато што је реч о сасвим логичном кораку. У извесном смислу, разочарање је боље него самообмана. Само по себи, разочарење може бити узрок самоубиства или лудила; али оно може привести и отрезнењу. Нешто више од пет стотина година Европа обмањује себе, стремећи царству хуманизма, либерализма и тобож хришћанског вероучења. Тај је пут довео до идеологије апсурда – директног покушаја да се замагли и затамни хришћанска Истина, прилагођавањем исте новим, земаљским, хуманистичким принципима. Идеологија апсурда поново доказује да је та Истина апсолутна и непролазна: ако ње нема, нема Истине уопште. А ако нема Истине, ако нисмо дужни да Христово учење примамо буквално и беспоговорно, ако је Бог умро, ако нема бесмртности, онда постоји само овај видиви нам свет, који је апсурдан, који је пакао.

 

Хуманизам и идеологија апсурда

На тај начин, апсурдно схватање света настало је као резултат неколико увида: оно хуманистичку и либералну мисао развија у оном правцу који добронамерни хуманисти нису могли да виде. Идеологија апсурда није тек случајни ирационализам, него плод европске цивилизације, која је стотинама лета сејала семе помрачења и издаје Христове правде.

Ипак ће бити грешка ако се, идући за идеолозима апсурда, преувеличава значење дате чињенице, и ако се та идеологија, скупа са нихилизмом који ју је родио, сматра за некакав преврат, или повратак неким до недавно заборављеним истинама, дубљем погледу на свет. Неоспорно је да она боље одражава негативне и зле стране човекове природе и самог живота, али од тога је мало користа у односу на оне темељне заблуде које дотична идеологија дели с хуманизмом. Оба су учења подједнако далеко од Бога, у Коме једино и јесте смисао светске творевине; самим тим, ни једно ни друго немају ничега заједничкога са духовним животом и духовним искуством, који непосредно проистичу од Самога Бога. Значи, ни једно од њих не познаје истинске размере онога што се дешава у свету и души човековој, па оба, дакако, деле крајње упрошћен поглед на свет и нарочито на људску природу.

У начелу они нису баш тако далеко једно од другог: идеологија апсурда је, у бити, разочарани, али непокајани хуманизам. Може се рећи да је наступила последња фаза његовог развоја у правцу удаљавања од хришћанске Истине, фаза у којој се хуманизам, идући за својом унутарњом логиком и остварујући све последице своје првобитне издаје те Истине, претвара у сопствено порицање и постаје сопствени кошмарни двојник, субхуманизам (подчовештво, нап. прев.). Нечовечни апсурдни свет – макар изгледао неовдашњи и диваљ – је ипак исти онај једнодимензионални свет хуманиста који изгледа "тајанствено" на основу разних трикова и самообмана; то је пародија на стварни, истински свет хришћанинов, збиља тајанствени свет, који има висине и дубине, незамисливе ни у апсурдном, ни у хуманистичком контексту.

Ако се на интелектуалном плану те две доктрине и разликују по својим начелима и последицама, у дубљем смислу оне су јединствене: у њих се ваплотила једна и иста воља, воља за уништење хришћанскога Бога и оног поретка који је Он установио у свету. Таква тврдња може да изгледа чудна ако смо прожети састрадањем према "трагедији" нашег савременика, и нарочито ако обраћамо пажњу на размишљања неких од апологета апсурда, који говоре о извесним, тобож научним, открићима, о веку ратова и револуција који је изазвао сасвим природно разочарење, једном речју "духу овога века", који тобож искључује било какву другу философију, осим философије апсурда. Свет је, као творевина, изгубио смисао, Бог је, не зна се зашто, умро, и једино што нам остаје је – да примимо ту чињеницу и да се са њом помиримо. Па ипак, обавештенији и пажљивији апологети апсурда друкчије гледају на ствари. Бог није тек тако умро, примећује Ниче – људи су Га убили; у свом огледу о Кафки, Јонеско каже да "ако више немамо путеводну нит (у лавиринту живота), то значи да нам она више ни не треба. Одатле наше осећање кривице, страха, апсурдности историје".

Заиста, једино је нејасно осећање кривице оно што савременика подсећа на лично учешће у сопственој незавидној судбини. У самој ствари, човек је, на крају крајева, у то умешан, и размишљања о фатализму нису ни на чему заснована. Савремена наука с тим баш ништа нема: сама по себи она не само да није "равнодушна", него је по неопходности непријатељски усмерена против идеје апсурда, и они који је користе ради проповедања ирационализма просто–напросто обмањују себе. Исто то се може рећи и о фаталистичким закључцима из тврдње о неизбежном потчињавању човека "духу овога света": она се да оповргнути искуством било ког хришћанина, достојног да се тим именом назове, зато што и хришћански живот не може ни бити ништа друго до борба против духа било каквог времена, ради саме вечности.

Заговорник апсурда, по свему судећи, не црпе свој фатализам ни из знања, ни из неопходности, него из слепе вере. Подразумева се да он није ни свестан тога: јер вера сведочи против детерминизма. Па ипак, у њему се налази нешто што је још дубље од вере, о чему он још нерадије говори. Реч је о вољи; управо је воља човекова та која углавном одређује његову веру и на њој засновани поглед на свет. Хришћанин, који располаже складним учењем о природи човековој, па је стога кадар да разликује његове скривене мотиве, види ту начелну одговорност, коју заговорник апсурда са његовим погледом на свет пуним разочарења жели да порекне. Он није "пасивна" жртва свог доба, или савременог му начина живота; он је – активни, макар каткад збуњени учесник великог устанка против Бога. Идеологија апсурда, пре свега, уопште није интелектуални правац, није чисти атеизам, није пука тврдња да Бога нема (макар да може попримити и такве облике), него је то чин воље, антитеизам (тај појам је на свој програм применио Прудон, а Де Либак је у Драми атеистичког хуманизма у њему видео кључ за схватање револуције уопште), борба против Бога и Божанственога поретка ствари. Њени следбеници то неће схватити: хранећи се самообманом, они нита могу, нити желе да логички мисле. Нико (осим самога сатане, родоначелника апсурда) се неће одрећи Бога, нити ће одбацити личну срећу, полажући потпуни рачун самом себи о томе шта се заиста збива: али у скривеној дубини душе сваког од њих лежи истинско одрицање од Бога. Управо је ту извор свега апсурда и хаоса којим је обележен наш век.

Ако вам се учини да ове или оне пројаве апсурдистичке уметности, на којима се могу видети очајничка узнемиреност и истинито сведочанство о нашем безбожничком свету, ипак заслужују да буду посматране са разумевањем и састрадањем, немојмо заборављати на то колико је таква уметност сједињена са таквим светом; не губимо из вида да је њен успех, њена способност да многе ''погоди у живац", оно што се да објаснити заблудама, њеним неистинама, слепилом и развраћеном вољом, које у истој мери постоје у њеном предмету – нашем нигдинском столећу. На жалост, да би апсурд био превладан, нису довољне ни добре намере, ни очајничке патње, ни најузвишенији уметнички "геније". Само једна Истина води са оне стране апсурда, а ње нема ни у савременој уметности ни у нашем данашњем свету; њу са свом одлучношћу одбацују и они који свесно проповедају апсурд, и они који несвесно живе апсурдним животом.

 

"Бићете као богови"

Подвуцимо црту под нашу дијагностику апсурда: то је начин живота и поглед на свет оних који више не могу или неће да Бога признају за начало, циљ и највиши смисао живота; оних који, самим тим. не верују у Његово Откривење у Исусу Христу и одбацују Његово вечно Царство, припремљено за оне који су Му верујући и послушни; таквима преостаје да једино себе саме укоревају због неверовања. Али шта управо изазива ту болест? Не говорећи о историјским и психолошким чиниоцима, чији је утицај у сваком случају другостепен, какав је њен истински, духовни узрок? Ако је апсурдистичка идеологија тако велико зло како нам изгледа, она никог себи не може да привуче: зло само по себи нема позитивне вредности и увек се мора маскирати образином добра. Ако смо до сада описивали негативну страну идеологије апсурда – безумни, хаотични свет нашег савременика – погледајмо сада на позитивну страну исте, и размишљајмо у шта верују и на шта се надају њени следбеници.

Сасвим је јасно да се њима не допада апсурдност светског устројства; они је признају, али не желе да се са њом помире и њихова уметност и философија се, у суштини, своде на настојање да се тај бесмисао надиђе. Као што је рекао Јонеско (говорећи, очито, у име свију), "разобличавати апсурд самим тим значи потврђивати могућност неапсурда", додајући да он стално тражи "просвећење, откривења". Та атмосфера очекивања, коју смо малопре уочили у неким делима апсурдистичке уметности, није ништа друго до начин преживљавања нашег савременика, усамљеног и разочараног, али који ипак није изгубио наду на нешто нејасно, неизвесно, што ће му се открити наједанпут, и вратити његовом животу и смисао и циљ. Чак и у очајавању не можемо се одрећи некакве наде, макар било и "доказано" да се немамо чему надати.

Али то значи да ништавило, претпостављени центар апсурдног света, више није сама срж болести него само њен грозни симптом. Срж свега је вера у оно што чекају, не знајући управо шта је то; то је "Годо", неодређени и скривени учесник дела апсурдистичке уметности; то је тајанствено нешто, што је кадро да животу врати некакав смисао.

И ако савремена уметност апсурда сведочи о томе прилично магловито, Ниче и Достојевски, "предсказивачи" који су стајали крај њеног извора, изводе јасне последице из откривења апсурда. Заратустра говори: "Сви су богови умрли, и ми бисмо хтели да сада живи натчовек" Ничеов лудак тако говори о богоубиству: "Не узимамо ли превише на себе? Зар није нужно да ми сами постанемо богови (...)?". А Кирилов у Злим дусима каже: "Ако нема Бога, ја сам бог".

Становници раја су се саблазнили обећањем змије – "бићете као богови" чиме је почео грех и све несреће рода људског. Од тог времена до овог часа ђаво нас стално саблажњава једним те истим идолом сопственог "ја" који Ниче назива натчовеком, а Достојевски – човекобогом; ако се неко одрекне истинитог Бога, остаје му само служење том идолу. Дата нам је слобода да бисмо изабрали између Истинитог Бога и самих себе, између пута истинског обожења, на коме се смирујемо и себе распињемо у овоме животу да бисмо васкрснули и узвисили се до Бога у вечности, и лажног пута самообоготворења, који води тренутном узвишењу, а затим у бездани понор.

У коначном исходу, нама су дате само те две могућности, које су почеци двају царстава – Царства Божијега и царства човековог. У овоме животу нам само вера омогућује да их разликујемо, али ће се у будућем животу она разделити као рај и пакао. Сасвим је јасно куда води савремена цивилизација са својим прометејским програмом изградње земаљског царства упркос Богу то питање, јасно и за мислиоце у прошлости, код Ничеа не оставља ни трага сумњи. Заповест "мораш" је застарела, вели Заратустра, нова је заповест – "ја хоћу". И у сатанистичкој логици Кирилова "атрибут мога божанства је – Самовоља". Нова, још увек непотпуно раскривена религија, иде да смени хришћанство, коме је савременост, како се њој самој чини, задала последњи и одлучујући ударац: то је религија која је сасвим, у потпуности, култ сопственога "ја".

Такав је циљ идеологије апсурда, као и других врста бескорисног експериментисања. Апсурд – то је само фаза модерног прометејског програма, у којој су се јавили колебање, сумња и лаки предукус неминовног ђаволског хаоса. Али ако апсурдистички поглед на свет има мање самоуверености и више страха него што их има хуманизам, он ипак са хуманизмом дели веру у исправност пута који је изабрала наша цивилизација и, без обзира на своје сумње, чува хуманистичку наду – не наду на Бога и Царство Његово, него наду у човека и његову Вавилонску кулу.

 

Идеологија апсурда и култ сопствене личности

Хитлер, са својом вером у аријевског натчовека, нам даје крајњи пример царства самопоклонства; другу крајност представља комунизам, у коме је улога натчовека поверена колективу и самопоклонство изгледа као брига за ближњега. Али како фашизам, тако и комунизам – чије фантастичне успехе можемо позвати као сведоке – само су крајњи облици једне исте идеологије, коју сада исповеда читав свет, сем, наравно, оних који отворено и беспоговорно усвајају Христа и правду Његову. Зар не говори о томе моћни покрет свих народа ка "новом добу", кад ће се преобразити лице земље и кад ће бити освојен космос, кад ће се једном засвагда поправити живот човеков, кад ће наш свет, од времена пада у грех долина суза и туге, постати област среће и расти, истински рај на земљи? Погледајте: човек, ослобођен од Бога, у Кога више не верује, чак и кад Га речима исповеда, ставља себе на Његово место, себе сматра пуновласним господарем своје судбине и творцем "новог света", одевајући своју веру у форму самопроизведене "нове религије", у којој се гордост цени уместо смирења, ученост уместо молитве, кроћење природе уместо кроћења страсти, грохотни смех уместо суза покајања.

Према новом култу самопоклонства води пут који показује идеологија апсурда, макар то она себи не постављала увек као циљ, али јасно приводећи таквом резултату. Јунак апсурдистичке уметности је заточен у себе самога као у тамницу, откинут од других људи, неспособан за људска осећања и односе: у њему нема љубави, у њему су само мржња, насиље. ужас и чамотиња, зато што је он, оставши без Бога, остао и без онога што је човечанско у њему – без лика Божијег. И откривење које он чека, које има да га избави од апсурда, никако не може да буде хришћанско: једино у чему се сви проповедници апсурда слажу јесте безусловно одбијање хришћанског одговора. Они су кадри да приме само ово "откривење". Један од ликова Бекетовог комада говори о богосличном Годоу: "Страшно је занимљиво дознати шта ће нам он то предложити. А тада ћемо већ решити хоћемо ли се сложити или нећемо". Ако у Хришћанству, у коме све проверава Христом, стара личност са својом самовољом мора бити уништена да би се родила нова, верна Христу и Његовој вољи, то се космос "Годоа" сав врта око старе личности, па се чак и долазеће божанство представља као некакав трговачки путник који настоји да своју робу "ували" размаженом самозаљубљеном купцу. Они, који сада "чекају Годоа" – а дотични је, можда, исто што и антихрист – се надају да ће им он умирити савест и самопоклонству вратити укус и смисао: другим речима, да ће он најзад укинути Богом постављене забране и коначно доказати неоснованост истих. Ничеански натчовек – то је наш савременик који је изгубио осећање греха у заносу одушевљења земним лажним мистицизмом, култом земаљских богова.

Чиме ће се све то завршити? Ниче и савремени оптимисти виде у будућности освит новог времена, почетак "историје која превазилази сваку историју прошлости". То исто тврди и комунистичка доктрина; али комунистичко преустројавање света није способно за нешто више од систематизације апсурда беспрекидног, али бесциљног механизма. Достојевски, који је познавао Истинитог Бога, био је ближи стварности. Манијакални Заратустрин двојник. Кирилов, мора се убити да би доказао како је он бог; Иван Карамазов, кога сличне идеје море, завршава у лудилу, као и Ниче, уосталом: Шигаљев (у Злим дусима) први разрађује "савршену" друштвену организацију човечанства, налази да је неопходно девет десетина истог осудити на потпуно ропство с там да једна десетина има апсолутну слободу, што су касније у живот претворили бољшевички и нацистички надљуди. Безумље, самоубиство, ропство, пропаст, и истребљење – то су резултати заводљиве философије која је проповедала смрт Бога и долазак натчовека; нису узалуд ове теме тако важне за уметност апсурда. Многи се слажу са Јонеском да се пут, са оне стране нихилизма и апсурда, у неки нови свет смисла може пронаћи пажљивим истраживањем нашег места у садашњем апсурдном свету и нових могућности које се пред нама откривају; то је општа нада апсурдистичког погледа на свет, хуманизма, а такође и комунизма, кад комунизам узмогне да се ослободи илузија (ако је то уопште могуће). То је нада неоснована, али је у извесном смислу реалистична. Јер сатана, слично мајмуну, опонаша Бога: и ако је апсолутни, Божански склад разорен, и нема више наде да ће га Сами Бот васпоставити, то сатана може понудити веома привлачан псеудосклад личне производње.

Није чудно, дакле, што се озбиљни и одговорни мислиоци нашег времена, који не усвајају ни површни оптимизам ни површни песимизам, обраћају учењу некад посвуда усвојеном на Западу, но скоро у потпуности заборављеном у неколико задњих стотина година под утицајем философије просветитељства и прогреса (види, на пример, Џозеф Пајпер. На крају времена, Хајнрих Шлиер, Началства и власти у Новом Завету, а пре њих – кардинал Њуман). То је учење о антихристу, чудном хуманистичком владару света на крају историје, који ће сав свет изврнути наопако, представљајући таму као светлост, зло као добро, ропство као слободу и хаос као поредак; он ваплоти собом сву философију апсурда и саму идеју човекобога, јер ће се он клањати једино себи и себе ће називати богом. Па ипак, овде не можемо да понудимо нешто више од подсећања на то учење и указивања на његову тесну повезаност са сатанистичким хаосом философије апсурда.

Али оно што је још стварније од историјске кулминације апсурда, било да је реч о царству антихристовом или некога од његових претеча, то је његова надисторијска последица – то јест, пакао. Јер апсурдистичка идеологија није ништа друго до продор пакла у наш свет; она нас извештава о стварности, коју ми тако упорно избегавамо. Али они који покушавају да умакну од те стварности само се јаче за њу везују: у нашем веку, кад су људи први пут сасвим престали да верују у пакао, паклени дух је присутнији него икада до сада. Зашто не верују у пакао? Зато што не верују у живот и Бога Живога, налазе да је Божја творевина апсурдна и сматрају да би боље било да је ни нема. Старац Зосима у Браћи Карамазовима каже: "О, и у паклу има гордих и свирепих... Они су сами себе проклели, проклевши Бога и живот. Бога Живога не могу да гледају без мржње и захтевају да нема Бога живота, да Бог Самога Себе уништи, и све што је створио. И гореће у огњу гњева свога, жедни смрти и непостојања. Али смрти неће добити..."

Такви су, на крају крајева, екстремни нихилисти; али се они не разликују каквотно, него количински од оних који су мање јаросни, у којима апсурд и проклетство нису тако очити, чак и од оних који себе називају хришћанима, а не стреме свим срцем ка Царству Небескоме, па, ако и мисле о њему, мисле као о некаквој области одмарања или сна. Пакао се јавља као резултат и одговор за све оне који верују у смрт уместо живота, у овај уместо у будући свет, у саме себе уместо у Бога: за све оне који, једном речју, у дубини душе усвајају философију апсурда. У томе се састоји велика истина хришћанства, која се открила Достојевском и сакрила од Ничеа, а која оповргава и нихилизам и апсурд: све је усклађено и осмишљено, ништа не ишчезава без трага.

Последњи и најстрашнији доказ за то даје паклени пламен: свака твар, вољно или невољно, сведочи о коначном смислу постојања. Тај смисао је у љубави Божјој која не ишчезава чак ни у паклу, мучећи оне који су је одбацили.

На сличан начин и апсурд представља одречну страну позитивне стварности. Елеменат бесмислице и хаоса безусловно је присутан у нашем свету, зато што се сав свет скрхао приликом пада у грех; на тај се начин философија апсурда не заснива на голој лажи, него на преварној полуистини. Али кад Ками дефинише апсурд као исход сукоба између захтева за смислом у човеку и недостатка смисла у свету, кад слика човека као невину жртву и сву кривицу сваљује на свет, онда он, сличио свим осталим проповедницима апсурда, надувава делимичну чињеницу до читавог наказног погледа на свет, и у своме слепилу долази до потпуног порицања Истине. Апсурд, у суштини својој, није спољашња, него унутрашња појава; не ишчезавају мир и склад у свету, него у самоме човеку.

Па ипак, ако је следбеник апсурдистичке идеологије крив због неспособности или чак нежељења да види Истину, хришћанин је још кривљи зато што не води смислен, праведан живот, живот у Христу. Одступништво хришћана од Истине у мислима, речима и делима, отворило је пут тријумфу апсурда, сатане и антихриста. Садашњи век апсурда је – праведна казна за хришћане који су Христа напустили.

 

Морамо поново постати хришћани

И овде, на извору апсурда, налазимо једино средство против њега: морамо поново постати хришћани. Ками је био сасвим у праву кад је тврдио да се "мора бирати између чуда и апсурда". У том смислу и хришћанство и апсурд се у подједнакој мери супротстављају рационализму и хуманизму, који стварност ограничавају на оно што је доступно људском разуму. У самој ствари, треба бирати између чудесног, хришћанског погледа на свет, који у свом средишту има Бога и води вечноме Царству Небескоме, и апсурдног, сатанистичког погледа на свет, који је саздан око сопствене пале личности и који води право у пакао, како у овом, тако и у будућем животу.

Морамо поново постати хришћани. Сасвим је бескорисно (више од тога – апсурдно!) говорити о било каквим друштвеним реформама, о промени историјског пута, о надилажењу века апсурда, ако Христа немамо у срцу; ако, пак, имамо Христа, све остало је другостепено.

Могуће је да ће после века апсурда наступити неки нови век; али је вероватније од свега – и хришћани морају да буду спремни за то – да такав век неће наступити, и да ће наше столеће, у ствари, бита последње. И тада ће, можда, као потоње и одлучно сведочанство о томе столећу хришћани дати своје сведочанство и то мученичком крвљу.

Али то је разлог за радовање, а не за очајање. Јер хришћанин не полаже наде у овај свет и земаљска царства; његова нада је за њих сасвим апсурдна. Његова је нада – Царство Божије, које није од овога света.

Превео: Владимир Димитријевић

Приређивач: „Борба за веру“

Последњи пут ажурирано ( петак, 02 новембар 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 35 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

Чувај се сине мој јеретика и њихове приче, јер се наша земља такође испунила њима! Ако ће ико да спасе душу своју, то ће бити само кроз живот у Православној вери. Јер нема боље вере од наше свете Православне вере. Сине мој, није добро хвалити нечију туђу веру. Ко год хвали страну веру, он је као онај који напушта своју властиту Православну веру. Ако неко хвали своју а и туђу веру, он је као човек са две вере и близу је јереси. Ако ти ико каже: "Твоја вера и моја вера су од Бога," ти сине мој треба да одговориш: "Јеретиче! Да ли мислиш да Бог има две вере? Зар не знаш шта пише у Писму: Један Господ, једна Вера, једно Крштење." (Ефе. 4,5) Зато се чувај таквих људи и увек стој у својој вери. Не братими се са њима него их избегавај и ходи у својој вери и добрим делима! Сине мој, чак ако буде потребно и да умреш за своју свету веру, не бој се смрти! Тако су и светитељи умирали за своју веру, и сада су живи и са Христом.

Св. Теодосије Кијевски
Из његовог писма принцу кијевском кога су паписти хтели обратити


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.