header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Предавање о царској власти и јереси папизма Штампај Е-пошта
петак, 12 децембар 2008

Предавање о Царској власти и јереси папизма - Православни Радио Санкт-Петербург

        Отац Роман Зеленски 12.10. 2008 - у емисији "Пастирски час" објашњава суштину ПАПСКЕ ЈЕРЕСИ, када и како је настала, како се пројављује, како се од ње чувати и како је препознавати
 
         На таласима Православног радија Санкт-Петербурга "Пастирски час". У студију је свештеник Роман Зеленски...

 Папизам је јеретичко лажно учење које активно напада на богоустановљену Царску власт. Следбеници папизма желе да отму власт од људи који су је добили од Бога - њу, тојест ту царску власт, законито и по праву.

То су пре свега цареви које је Бог благословио да царствују, а то су и мужеви, као цареви у својем породичном царству, својој породици, тојест у свом малом царству.

На тај начин то су и сви православни хришћани које јеретици направљају на лажни пут.

"Мноме цареви царствују и силни пишу правду" - говори Господ у Књизи Прича. "Не дотичите се Помазаника Мојих" говори Господ. "Дело управљања народима, је најтеже дело" ми читамо о божественој природи власти, код Светог праведног оца нашега Јована Крондштадског.

"Сам Бог Владика владика, и Цар царева, утвђује за цара врховну власт. Ко поставља на престол цареве земне ? Онај који је Једини од вечности, седи на Престолу Огњезрачном" наставља отац Јован.

"Царевима земним, од Њега, Јединог, даје се царска држава, он их венчава дијадемом царском, само Бог може опуномоћити избраног човека, на царство, и уручити му Самодржавну власт, облачећи га у славу величину, силу". Ето такве су величанствене речи светог праведног оца Јована Крондштадског.

Даље браћо и сестре ми можемо прочитати следеће: "Говорећи о пореклу од Бога царске власти, у Старозаветна времена, светитељ Филарет напомиње да је и у новозаветном периоду царска, хришћанска власт, почевши од Константина настала такође од Бога.

То се десило после тога кад је Господ Сам обратио Константина у хришћанску веру, пре његове битке са Максентијем.

"Једном, у подне, кад је сунце већ кренуло  ка Западу", говорио је Константин, "ја сам собственим очима видео, састављен од светла и лежећи на Сунцу – знак Крста, са натписом - ОВИМ ПОБЕЂУЈ".

А непосредно после тога, у сну, јавио се Христос Константину и наредио му да направи знак, подобан том којег је видео на небу, и да га употребљава ради заштите од напада непријатељских.

Константин је испунио наредбу. Под знамењем крста победио је Максентија, учино је себе јединовластитељем Римске Империје, поверовао у Христа, и постао првим хришћанским царем - равноапостолним.

"Није ли очигледно, одатле", говори светитељ  Филарет, "да цареви хришћански, прво своје порекло воде непосредно од Цара Небесног?"

Свето Писмо, као Слово Божије јасно о томе говори.

И у Књизи пророка Данила, и у Књизи Премудрости Иисуса сина Сирахова, и у Светом Псалтиру, и у Књизи Изласка, и у Књизи пророка Исаије, и у Првој Књизи Царстава.

О томе говоре свети Првоврховни Апостоли Петар и Павле, у својим Посланицама.  Но без обзира на то, следбеници папске јереси тврде, да је власт епископа изнад власти Цара.

Та њихова изјава, указује на корениту разлику Православља од папске заблуде.

Епископи и свештеници, нису опремљени Богом, господским, тојест царским пуномоћјима - над православним народом.  То цареви царствују, а свештеници, а ту спадају и патријарси, обавезни су да напасају Божије стадо, не годсподствујући над наслеђем Божијим, већ "дајући пример стаду" како је рекао првоврховни Апостол Петар у својој Првој Посланици.

Сам Господ, још у Старом Завету, установио је јасну поделу између царске и свештеничке власти.

Он је рекао Мојисију: "Ти ћеш њему (тј. Ароону) говорити, и стављати Моје речи у уста његова, и ја ћу бити са устима твојим и устима његовим и учићу вас шта да делате. И он ће говорити уместо тебе народу, и он ће бити твојим устима, а ти ћеш њему бити уместо Бога".

Свугде, где духовништво бешчино сматра себе господарима стада Христовог, и групише се у одељену касту посвећених - процветава папизам.

Разговарајући например, са мушкарцима, такви свештеници, паписти, труде се да контролишу све, чак и интимни живот.  При томе, сам разговор на исповести, понижава мушко достојанство, исповедника.

Жене, такође бивају контролисане, испитују се ствари до најделикатнијих детаља. Фантазија паписта веома је богата, и често жена и не предпоставља како је силно она душевно обнажена пред духовником. И при томе, све то се прикрива добрим намерама, да се спаси душа несретнице.  Поставши жртвом паписте, таква жена  понекад и несвесно почиње да руши своју породицу. Муж например, жели једно, а жена говори: "Мени баћушка није благословио". И почињу породичне свађе, раздори, разводи.

А баћушка, папист, се радује. Он је управо отео царску власт у тој породици. Украо је од законитог цара - главе продичног царства.

Неком се може учинити да папизам далеко на Западу, у Ватикану, пребива. Но већ многим људима постаје јасно, да се то безакоње око нас дешава. И активно се бори са царским духом истине Христове.

Истински духовник, или духовни отац, помаже човеку да се разабере у богословским питањима.  Он усмерава своја духовна чеда к Богу, и при том он не треба да царствује или да господствује над својим парохијанима. На исповести свештеник је просто гост, сведок, ког је позвао сам Господ на тај сусрет са грешником који се каје. Човек, браћо и сестре, се исповеда не свештенику, већ Богу. Духовник може да помаже, саветује, - ако га упитају за то.

+++
 
       Прво, такав свештенослужитељ даје вам савет, иако га од њега нисте ни тражили. А затим он почиње да вам наређује.
 
        Одкуда је у нашој, Руској Православној Цркву потекао тај папски принцип - од савета ка наредби?

        Обратимо се к нашој историји.

        Код нас, унутар Цркве, јерес папизма јарко се пројавила 1654 године. Одлазећи у поход на Пољску, наш благоверни Господар Алексеј Михаилович, поставио је патријарха Никона за правитеља Господарства. По повратку из рата, у сусрету са  патријархом Цар је од радости наградио Никона титулом "Велики государ".

        Обраћам вашу пажњу, браћо и сестре, да је у речницима написано да се термини: господин, господар, государ, још у најстаријим писменим делима, употребљавају без разлике. Государ и господин, по свом значењу, подједнако су се употребљавали за поштовано обраћање између бојара и кнежева.

         Назвавши Никона "Великим государем", или што би било исто - "Великим господином", Алексеј Михаилович је хтео да уважи свог љубљеног друга. Јер они беху блиски другови. Но прошле су 4 године. И та дружба је негде ишчезла. Никон се променио, почео да воли почасти, спољашње пристрастности, свугде је све приморавао да га величају, њега царског поданика - као Великог государа.

         Он је имао посебну патријаршке стрелце, који су постојано обходили Москву. Они су уводили поредак, и уколико су наишли на неког свештеника или монаха који је нешто прекршио, одмах су их стављали у тамницу, и кажњавали их.
 
          А оне свештенике који су примећени да нешто крше - кажњавали су врло сурово, немислосрдно, слали су их у Сибирске манастире.

+++

         Трептали су пред патријархом Никоном чак и господареви људи. Обратимо пажњу на то, да се десила подела на патријархове и господареве људе...

         Свети Макарије Московски пише у свом опширном делу, у Историји Цркве, "Шта су они морали осећати кад се Никон учинио себе другим великим государем", - што је исто са "великим господином".

         Почео је да даје своје наредбе и указе, терао их да стоје пред њим, покорно да слушају његову вољу. Јавно их обличавајаћи за ово или оно, не штедећи им ни имена ни части. Јесу ли могли они да не употребе све своје силе да свргну, да свргну Никона ?

         Ево шта је говорио прост народ: "Патријарх је окружио себе недоступном величином. Заволео је да стоји високо и да ходи широко - жалише се они".

         Народ је указивао цару да се патријарх понаша неприлично, посеже за правима и целином царске власти. Господар је и без жалиоца видео како се изменио према њему лично његов стари друг Никон. Алексеј Михаилович је био необично мудар и веома добар Цар. Он је као истински отац волео и уважавао свој народ. Волео је он и Никона.

         И зато, у почетку, су њихови односи постепено почели да се хладе, а затим, то хлађење се излило и на дела. Цар је укинуо нека овлаштења Великог господина а потом је поставио погорђеног патријарха на место. Почео је да одређује свештенике и игумане без сагласности са Никоном, што и јесте била директна царска обавеза као главе земне, воинствујуће Цркве.

         У почетку он је сматрао да ће му Никон као блиски друг помоћи у том делу. Он се поверио човеку, на ког, чинило се - је могао да се ослони. Јер Никон је био веома снажна личност, сасвим способан да влада делима управљања у Цркви. Но он, слуга господарев, тојест његов поданик, је умислио, да он јесте глава Цркве. И саздао је фактички државу у држави. Свој некакав, независни "ватикан".

          А у јулу 1658 године, тојест после 4 године трпљење господара је попустило. Алексеј Михаилович је отворено поручио патријарху  да "прекида сваки личну дружбу са њим" и наредио да му се пренесе, да му "забрањује да се надаље назива  „великим государем".

         На тај начин, браћо и сестре, папски принцип, "од савета ка наредби" почео је од Никона. Који поче да сматра себе папом московским, великим господином целе Русије. Сам папски дух, проникао је у њега кроз гордост, а сатана је оставио на тој титули звој злобни печат.

         Зашто папу римског некага називају антихристом ?

         О томе налазимо код светитеља Игњатија Бријанчањинова - зато што је он наместник који седи на месту земног Христа.  А Христос земни, или Христос на земљи - то је наш Самодржавни господар. И тако ми њега и називамо, "богопомазаник" - Христос Господњи.

http://www.sprusk.spb.ru/index.php?page_id=1

Извор: http://pravoslavlje.ucoz.org

Последњи пут ажурирано ( субота, 07 децембар 2013 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 25 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.