Михаил Теплов

ИСТОРИЈСКИ ДОГАЂАЈ ЗА ЕКУМЕНИСТИЧКИ ПОКРЕТ

Присуство константинопољског патријарха на устоличењу новог папе симболише јединство у антихристу јеретичке интернационале

Црквено-историјска наука истражује црквене догађаје одређених Помесних Цркава, а понекад и најважније догађаје Васељенске Цркве у целини.

Историјским догађајима у одређеном народу Цркве Христове, сматрају се такве појаве као што су периоди развоја њене апостолске мисије, помесни и архијерејски Сабори, живот светих Божијих угодника, прослављених у тој Цркви. Историјским догађајима могу се назвати и крупни трагични моменти у историји Цркве: гоњења, расколи, отпадања у јерес итд. Једном речју, сви значајни, крупни догађаји, везани за живот истините Цркве Христове, јесу историјски догађаји.

Но, и сатана, а такође и његови следбеници, имају своју „историју“ и своје „историјске догађаје“. На пример, Римска Помесна Црква отпала је од Цркве Христове 1054. године, поставши латинска јеретичка конфесија. Она је престала да постоји као Црква Христова и умрла је духовно – благодат Светога Духа се повукла из ње. Но, физички она је још жива. Постоје људи јеретици који исповедају ту јерес. Они имају своје молионице, своје „пастире“ – жупнике,  а такође и свог „патријарха“ – римског папу. Све је као у Цркви Христовој, само без Христа и Његовог Духа Светога. Они имају и своју историју, помрачену крсташким походима, индулгенцијама и инквизицијом, а такође и развратом „непогрешивих“ папа и блудничењем  жупника. Али, наравно, такви догађаји се обично у историји не бележе, већ се настоји да се они што пре забораве. Међутим, ако је немогуће да се ти догађаји прикрију, онда се они украшавају и приказују у лажном светлу. Црно се проглашава за бело, а бело за црно. Зло се проглашава за добро, а добро за зло.

Такав је поредак и у екуменистичкој историји. Та јерес одлучује човека од благодати Духа Светога и низводи га у област кнеза овога века. Екумениста је духовни мртвац, који, међутим, другим људима изгледа као жив, зато што  хода, гледа, слуша, разговара, једе итд. И екуменисти, такође, имају своју историју. Укратко речено о њеној суштини, - то је историја њихове издаје Православља и њиховог одступања од Христа.

Недавно се у историји екуменизма десио још један догађај, који је собом пројавио потпуно погружавање светских екумениста у дубине сатанине.

Грчке агенције црквених новости „Ромфеа“ и „Амен“, известиле су да је познати екумениста, константинопољски патријарх Вартоломеј (Архондонис), присуствовао 19. марта на инаугурацији римског понтифа папе Фрање у Ватикану.

У пратњи патријарха Вартоломеја био је ветеран екуменистичког покрета митрополит пергамски Јован (Зизјулас), а такође и мање познати екуменисти митрополит аргентински Тарасије и италијански Генадије.

Константинопољска патријаршија трврди да тај гест симболише јединство свих хришћана.

Грчки медији су тај догађај назвали „историјским“, јер је Константинопољски патријарх присуствовао инаугурацији једног римског понтифа први пут после велике шизме 1054. године.

 Можда је и тако. Можда је то заиста историјски догађај, само не у историји Цркве Христове, већ у историји екуменистичке издаје Православља. И јесте симбол, само не симбол јединства хришћана целог света, већ јединства у антихристу јеретичке интернационале.  За истинску црквену историју, тај догађај нема никакав значај. Једноставно, то је само још један корак патријарха Вартоломеја на лествици која на путу јереси њега и оне који га следе води у адски бездан.

Извор: http://www.christian-spirit.ru