header image
НАСЛОВНА СТРАНА
В. Димитријевић: Случај владике зворничко-тузланског Василија. „Очишћење“ СПЦ или медијска хајка Штампај Е-пошта
четвртак, 16 мај 2013

 ОПТУЖБЕ

Вишедеценијски владика зворничко – тузлански Василије Качавенда послат је у пензију од стране СА Синода СПЦ после, како званични извори кажу, свог захтева за пензионисање, поднетог крајем 2012. године. Усвајању овог захтева претходила је невиђена медијска кампања, не само другосрбијанских медија, који су владику оптуживали за најстрашније грехе, попут хомосексуализма, при чему су на Интернет пуштани разни аудио и видео – снимци за које се тврдило да су докази његовог неморала.

 Наравно, ако је владика Василије чинио  преступе за које је оптужен, он подлеже суду Цркве. Јер, како кажу „Основе социјалне концепције Руске Православне Цркве“, “Свето Писмо и учење Цркве јасно и недвосмислено осуђују хомосексуалне полне везе, будући да у њима виде порочно изопачење од Бога створене човекове природе./.../. Људи који су у њих уплетени немају право да буду међу црквеним клиром (Седмо правило Светог Василија Великог; Четврто правило Светог Григорија Нисијског; Тридесето правило Светог Јована Посника).“

Али, баш ово учење Цркве од Истока већ више од деценије је предмет најжешћих насртаја другосрбијанских медијских јуришника на СПЦ, која се оптужује за хомофобни фашизам што спречава не само одржавање геј парада, него и право оних који се у Цркви сматрају содомитима да склапају бракове и усвајају децу (право тако драго свим ЕУтопистима). Црква је „назадна, мрачна, конзервативна“, због чега су јер Бе 92 и „Блиц“ толико пута до сада прозивали. Одједном, у случају владике Василија Качавенде, Друга Србија постаде „заштитница“ хришћанског морала. Ако је све што се тврди о епископу Василију истина, у шта се „Блиц“ и остала жута штампа (на плавој позадини ЕУ заставе) куне, зар другосрбијанци то не би требало да поздраве као знак модернизације и препорода СПЦ, као корак ка екуменистичком братству и јединству, с обзиром на чињеницу да англиканци и шведски лутерани „благосиљају“ истополне „бракове“ и ЛГБТ особама дају да буду бискупи и бискупине, пастори и пасторине?  Зар основно правило Друге Србије не гласи: „Што си „назаднији“ (у смислу физичке оријентације тражења полног ужитка), то си напреднији (у идеолошком ЕУфилном смислу)?“

Остаје нам да поново установимо да у овом лудилу, како рече Шекспир, има методичности.

ШТА ЦРКВА ТРЕБА ДА РАДИ СА ЕПИСКОПОМ – ДОКАЗАНИМ ГРЕШНИКОМ?

Владика Василије је, бар од стране медија, уз изношење наводних „доказа“, оптужен за грех хомосексуализма. Такав се, по Предању Цркве, не пензионише, него му се суди. Ако се осуди, губи чин; ако се оправда, остаје на епархији, а суду Цркве подлежу они који су га оклеветали.Изворни канони Цркве не нуде могућност пензионисања епископа. Они епископство посматрају као доживотно служење. Такође, исти канони осуђују сваки покушај напуштања епископске службе. Они забрањују чак и епископском Сабору да одузима управу епископу над његовом епархијом. Само у два случаја може се уклонити епископ од епархијске службе: у случају смрти и тешког греха, који изазива саблазан међу паством, уклањају оставком, него кад их сама њихова  дела осуде...

Смрт и  тешки греси могу уклонити епископа са епархијске службе. Тешки греси морају се изнети пред суд Архијерејског Сабора Помесне Цркве, јер такви греси архијераја чине недостојним службе. Све до изрицања коначне пресуде, епископ је дужан да остане у свом седишту. Постављање новог епископа врши се кад  претходни епископ умре, или када буде рашчињен. Нужност црквено-судског испитивања узрока оставке изазвана је тражењем да она буде поднета добровољно, а не под притиском или претњом, чега у време црквених немира бива често, особито притиском државних власти. Уколико Сабор епископа Помесне Цркве установи да је епископ поднео оставку под притиском моћних људи, оставку неће уважити, нити ће рашчинити тог епископа, него ће се ставити у његову одбрану. Сабор мора штитити име и достојанство епископа.  „Пензионисање“, рекосмо, Канони не предвиђају. СА Синод СПЦ је, сходно оваквом канонском предању, 2003. године, говорећи о оптужбама на рачун врањског епископа Пахомија, изјавио: “Поводом оптужби моралне природе против Његовог Преосвештенства Епископа врањског г. Пахомија, Свети архијерејски Синод изражава своје жаљење што средства јавног информисања, пре било какве судске провере, тако олако прихватају и дају у јавност недоказане инсинуације као чињенице. На жалост, у последње време ово није усамљен случај: безбожна хајка, прогон и блаћење Цркве које је трајало деценијама сада као да поново оживљавају у одређеним антицрквеним круговима којима очито смета обнављање црквеног живота и враћање народа Цркви“.

Ипак, у свом саопштењу од 22. априла 2013. године, Синод просто обавештава јавност да „донео одлуку да усвоји оставку Епископа зворничко-тузланског г. Василија на службу активног епархијског архијереја“1, при чему своју одлуку не образлаже ни Канонима ни Уставом СПЦ. Постоји само један члан Устава СПЦ који регулише уклањање епископа од управе епархијом. То је 111. члан који гласи: "Епархијског Архијереја може Свети архијерејски сабор са управе уклонити или га разрешити по доказаној немоћи, или по установљеном престанку једног од услова из члана 104, као и на основу оправдане молбе за пензију."Дакле, по Уставу СПЦ, Синод нема право да разрешава епископа од управљања епархијом, већ Сабор, и то тек „по доказаној немоћи“ и на основу „оправдане молбе за пензију“. У случају владике Василија ни један ни други услов нису испуњени.

СУСПЕНЗИЈА ВЛАДИКЕ КОНСТАНТИНА

Први епископ који је пензионисан у новијој историји СПЦ(на мајском сабору епископа 2010)  био је владика рашко – призренски Артемије. У  поступку уклањања истог са управе епархијом, који су многи угледни правници, потписници апела за заштиту канонског поретка СПЦ (међу њима и акедмик Коста Чавошки) прогласили неканонским, владика је удаљен са Косова и Метохије у манастир Шишатовац, да би се ствар додатно заоштрила његовим служењем у манастиру Дубоки Поток новембра 2010, после чега га је Сабор СПЦ прогласио монахом, чему се ни он, ни велики део његовог монаштва, али и многи верници у Србији нису повиновали.

Затим је владика средњоевропски Константин суспенодован одлуком Синода СПЦ 14. децембра 2012.године.Одлука Синода гласила је: „Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, на својој седници одржаној у Патријаршији српској у Београду 14. децембра 2012. године, узео је на знање постојеће извештаје и укупну расположиву документацију о тешком стању Средњеевропске епархије Српске Православне Цркве у погледу међуљудских односа, функционисања епархијских тела, финансијско-материјалног пословања и канонскога стања уопште и, на основу тога, са жаљењем донео одлуку да поведе поступак утврђивања канонске одговорности Његовог Преосвештенства Епископа средњеевропског Г. Константина за то стање. У том циљу Свети Синод је суспендовао епископа Константина од управљања Епархијом средњеевропском до окончања поступка, а за њеног администратора у том периоду изабрао Његову Светост Патријарха српског Г. Иринеја.“2

Четири изасланика Синода и прота Милан Пејић из Хановера ушли су у Епархијски центар касно поподне истог дана када је обзнањена синодска одлука о суспензији владике Константина и запечатили га без присуства надлежног епископа.Упитан да коментарише синодску одлуку о својој суспензији, владика Константин је  рекао: „Питајте Синод. Ништа више не могу да кажем“. Смена епископа средњоевропског уследила је, наводно, због неслагања у црквеној општини Берлин. Верници су, с правом, сматрали да је Синод био дужан да изда званично саопштење како би се знала права истина. До тога није дошло.

 30. јануара 2013. године делегација Синода СПЦ стиже у Химелстир и одузима управљање епархијом владики Константину. Шта се догодило том приликом, и какве су конкретне одлуке о епископу Константину и будућем раду епархије донете, остало је непознато. На сајту епархије средњоевропске није било никаквог саопштења. Последње саопштење на том сајту постављено је 17. децембра прошле године, а односи се на седницу Синода од 14. децембра, када је одлучено да се владика Константин суспендује. На званичном сајту СПЦ такође није било никаквог саопштења. Владика Константин је последњи пут виђен у јавности на Литургији у Химелстиру, 2. фебруара 2013.3

Јавност је остала ускраћена и за информацију о томе шта се тачно догађало са владиком Константином од тренутка суспензије. Познато је, међутим, да се није јављао на доступне бројеве телефона нити је имао било какву комуникацију с јавношћу.  „Франкфуртске вести“ су из извора из поменуте епархије, дошле до информације да му је на располагање од црквених власти стављена соба од десетак квадратних метара. Било му је допуштено да користи кухињу и купатило, а ускраћен приступ епархијским канцеларијама, телефону, компјутеру и интернету. Одузето му је и право коришћења службеног возила. (Слично се десило и приликом уклањања владике Артемија са управе Епархије рашко – призренске.) Зоран Величковић, председник Црквене општине Хановер, потврдио је 8. априла 2013.“Вестима” да је владика „напустио Химелстир”. Према неким изворима, он се тренутно налази у „монашком тиховању“  у згради Патријаршије. Повратак владике Константина у Београд није био нужан,јер канони кажу да епископ који је оптужен за неки канонски преступ за време док траје црквена истрага и суђење, док год сарађује у поступку, мора да ужива пуно општење у својој епархији. Претпоставка је да је оптужба оборива, у овом случају на црквеном суђењу, па се до коначне пресуде оптужени епископ има сматрати невиним. Канони не предвиђају ни суспензију ни изолацију.

ЈОШ ОКО ВЛАДИКЕ ВАСИЛИЈА

Владика зворничко – тузлански је,у новембру прошле године,у складу са саопштењем Синода СПЦ, „званично затражио од Светог Синода Српске Православне Цркве да буде ослобођен активне службе, односно управљања повереном му Епархијом“, и то „због озбиљних здравствених тешкоћа“, и што је „Синод примио и начелно прихватио његову оставку“, - Синод га је умолио да, „упркос тешкоћама, руководи животом Епархије зворничко-тузланске до редовног заседања Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве у мају 2013. године“. И то, како је наведено, из два разлога: „Први је тај да је коначно разрешење од управљања Епархијом у надлежности Сабора, а не Синода;други пак јесте чињеница да је Свети Синод истовремено умолио Преосвећеног Епископа Василија да заврши започете градитељске и друге важне пројекте у повереној му Епархији.“ Упитан да прокоментарише своју смену, владика Василије је за лист „Данас“ изјавио: „Епископи не смеју да дају саопштења и изјаве, већ то може једино Синод, односно портпарол Српске православне цркве".

Портал „Фронтал“ из Републике Српске, у коментару на одлуку о пензионисању владике Василија, у новембру прошле године, исправно је приметио да разлози за његово пензионисање сигурно нису здравствене природе, јер је митрополит дабробосански Николај у далеко горем здравственом стању, па ипак није пензионисан. „Фронтал“ је такође навео да је „замена владике Василија већ спремна, и да је у питању актуелни намесник дабробосанске епархије владика захумско-херцеговачки Григорије“.4

Неки су тврдили да је владика Василије  прошле године на Синоду био изложен петосатном притиску, пре него што је „добровољно“ затражио од Синода да буде пензионисан. Онда је кренула медијска хајка, јер се некоме учинило да Сабор можда неће усвојити оставку владике Василија, па се чак пронео и глас да му је лекарски конзилијум издао уверење о добром здравственом стању.   

СВЕШТЕНИЧКО ПИСМО ПОДРШКЕ

Ипак, 22. априла 2013. године Синод СПЦ разрешио је управљања епархијом владику зворничко-тузланског Василија.Синод је своју одлуку, донету после медијског линча овог епископа, формулисао као „усвајање оставке на службу активног епархијског архијереја, поднету из здравствених разлога 6. новембра 2012. године.“ Свештеници, њих око 200, пре смене потписали писмо подршке епископу Василију, које је насловљено Светом архијерејског синоду, патријарху српском Иринеју и свим архијерејима СПЦ. У писму пише:“Преко средстава јавног информисања сазнали смо да је наш надлежни епископ зворничко-тузлански господин Василије поднео оставку на дужност епархијског архијереја „због болести“. Ова вест је, разуме се, међу свештенством и народом примљена са великим изненађењем и неверицом. Нама свештеницима је било познато да наш владика има неке мање здравствене проблеме, али никада није помињао да би се због тога повукао са своје епископске дужности. Као разлог навођени су његови, мање-више познати тобожњи „греси“, које његови и наши непријатељи шире и протурају већ неколико деценија.  Још док је владика био млад ђакон код блаженопочившег епископа Лонгина, о њему су почеле да се шире невероватне и фантастичне приче које су смишљане и припремане у, нама овде познатим, „кухињама“. И не само о њему./.../Насилно пензионисање владике Василија и његово уклањање са епархије, за исконструисане, злонамерне и лажне оптужбе, које су доста мање и безазленије од оних које су постојале „во времја оно“, када је од истог Светог архијерејског сабора изабран за владику, било би у најмању руку нелогично и збуњујуће и представљало би исувише одоцнелу „накнадну памет“. Кад је биран за владику тада је био млад, па се некако могло и поверовати у истинитост оптужби, јер свака „младост је лудост“. Али та генерација епископа у Сабору није упала у ту замку. Међутим, сада када је човек у осмој деценији живота, потезати и подгрејавати старе оптужбе и приписивати их старцу, збиља личи на „шминкање мртваца“ и „улепшавање бабе“.“5

МИШЉЕЊА СРБСКИХ ИНТЕЛЕКТУАЛАЦА

Угледни србски социолог, др Слободан Антонић, истакао је да је у случају владике Василија реч о својеврсној „превентивној парализи“, чији је циљ да спречи врх СПЦ да се више ангажује у борби за Косово и Метохију у Србији и против издаје свете србске земље. Антонић је такође указао на то да силе Империје неће моћи да победе док год борба траје – а она ће се водити до последње иконе.6

Правни историчар мр Зоран Чворовић, који се ангажовао у заштити канонског поретка СПЦ и у „случају Артемије“,  нема довоумица о узроку ових збивања: “И у случају владике Василија медијски линч, без права на одговор и истину, започео је из истих оних гебелсовских бункера новинарског, лексичког, моралног и естетског подземља, који су пре три године покренули офанзиву на епископа рашко-призренског Артемија. НАТО штабовима који диктирају садржај оваквих медијских пашквила и оптужница, не одговарају српски епископи који се не мире са НАТО-балканским државоликим „реалностима”. Блискост државотворном ратном руководству Републике Српске, као и неговање блиских веза са Руском црквом, сасвим су довољни разлози да се на НАТО списку за линч некооперативних српских епископа нађе и садашњи епископ зворничко-тузлански.

Међутим, НАТО и његови медији само су пуки извршиоци, а владика Василије тек једна од успутних мета на српском и свеправославном фронту, јер иза свега стоје велики светски мештри који се детектују склапањем пузли историјских паралела и вредносним смрадом њихових слободно-новинарских кампања./.../ Зато је крајњи циљ прљавог медијског дискредитовања СПЦ, рушење црквености и хришћанског морала у српском народу, јер само духовно обезличени Срби могу да постану мирни робови на пијацама светских лихвара. Суштина протестантизације огледала се у губитку светости и црквености, управо је то крањи циљ медијских кампања које се данас воде против појединих епископа СПЦ. Јер, белосветски лихвар није дошао да купи поједина архијерејска места, због чега је трајност његове подршке веома сумњива, већ душе свих нас, како би нас све заједно одвео на већ одавно спремљено корито са рошчићима. Уосталом, не продаје се Косово безвредним Дачићевим потписом, него кварењем наше унутрашње светосавске боголикости“.7

Жељко Цвијановић, познати новинар и уредник сајта „Нови стандард“,нагласио је да је реч о систематском нападу на Цркву,указао је на чињеницу да почетком 21.века медији у Србији, у служби туђина, раде против своје вере, државе и народа, и да су управо они медији који пропагирају одрицање Србије од Косова највише раде на блаћењу СПЦ.8

Биљана Ђоровић, новинарка и философ, указала је на својеврсни „менаџмент перцепције“ којим се Империја у Србији служи да би људе свела на подљудски ниво. У дубљем смислу, медијска некрофилија има за циљ да србски народ припреми на нестајање, пошто се не уклапа у Нови светски поредак.9

Историчар Вељко Ђурић и публициста Томислав Кресовић најавили су још здружених акција Ватикана и страних обавештајних служби с циљем да се СПЦ раздроби и поцепа, да од ње не остане ни камен на камену.10

Ранко Гојковић,између осталог, истиче  да су ови скандали нека врста цене која се плаћа за претерано поверење појединаца из СПЦ у екуменистичко „братство-јединство“.11

Никола Живковић, књижевник и преводилац, који је деценије провео у срцу ЕУ србофобије, Берлину, рекао је: “Армија практично више не постоји, САНУ је доласком Хајдина на чело Академије осакаћена. Остао је за Запад незавршен задатак: да се уништи Српска православна црква. То се спроводи по истом систему као што се радило са војском и са САНУ. Основни циљ информативног, психолошког рата кога Запад води против најважнијих српских институција јесте настојање да се све што је Србима свето упрља, дискредитује и компромитује. А кад је неко тако зао и неморалан, онда Вашингтон, Лондон, Ватикан и Берлин имају право да интервенишу. Словом, легитимност се тако налази у рукама не онога ко се брани, већ у рукама агресора./.../Реч је о добро смишњеној акцији да се, после Црне Горе, и Срби из Босне дисциплинују, а Република Српска укине. Да би се то постигло, ваља основати и Босанску православну цркву. Павелић је основао Хрватску православну цркву. Ти планови су, - после васкрса усташко-нацистичке државе године 1991., постали поново актуални.Последњих деценија у СПЦ примљено је велики број младих епископа. Неки од њих су се показали као недорасли задатку да воде своје епархије./.../ На удару окупаторима послушних медија нашли су се они владике који се противе увођењу «новотарија» у Цркви, који су пре за „екуменизам“ са православним црквама, него са римокатоличким и протестантским. Такав је био Артемије и очевидно да је то прави разлог да је он био смењен.  

Сада се на удару медија нашао владика зворничко-тузлански Василије. Зна се да је он велики пријатељ руског народа, да има добре везе са РПЦ, а веома слабе са Ватиканом./.../Прочитао сам готово све текстове који оптужују владику зворничко-тузланског Василија. Искази сведока против владике не изгледају ми нимало убедљиви. Упало ми је у очи да су сведоци често мењали своје исказе. Све ме то страшно подсећа на Хашки суд. Колико је само лажних, плаћених сведока разобличио Војсилав Шешељ?

Таква врста линча јесте незамислива на Западу. Београдска штампа се куне да жели да уђе у Европу, а понаша се крајње «неевропски». Није могуће ни помислити да би неки лист у Немачкој или Италији могао да пише такве гадости, без икаквих доказа, на рачун неког римокатоличког или протестантског бискупа. По свим постојећим европским нормама и законима такво писање је не само неморално већ и протузаконито. Зашто о свему ћути Синод СПЦ?“12

РАЗМИШЉАЊЕ ЗА КРАЈ

Понављамо: ако је владика Василије крив за оно за шта су га „Блиц (криг)“ и остали НАТО медији оптужили, треба да одговара пред судом Сабора архијереја СПЦ. Али, после читања Викиликсових депеша о владики Артемију, знамо да је његово уклањање са Косова и Метохије било по вољи Империје, и поспешило идење ка издаји Свете Земље од 2008. до 2013. године.Такође, после читања интервјуа новинарке „Печата“, Наташе Јовановић(уброју 255/2013) са дугогодишњим чиновником србијанског Министарства вера, доктором историјских наука, Александром Раковићем, знамо да је Вашингтон био крајње заинтересован за продубљивање црквених раскола у Македонији и Црној Гори,сејање смутње на Косову и сарадњу младих и „напредних“ епископа СПЦ са римокатолицима у Босни и Херцеговини (чему владика Василије, који је за 35 година службе, у својој епархији изградио више од две стотине храмова, и који је, за време отаџбинског рата 1992-1995, остао близак „ратном руководству“ Републике Српске, није био склон).

У историји СПЦ,пензионисања тројице епископа за три године никад није било. Какве су ванредне околности наступиле,па је тако нешто постало могуће, остаје да видимо: било чекајући неки нови „Викиликс“, било посматрајући све апокалиптичније убрзање историје у којој живимо.

 

___________

1http://www.spc.rs/sr/saopstenja_sinodska_saopstenja;

2http://www.spc.rs/sr/saopshtenje_za_javnost_6;

3http://www.vesti-online.com/Vesti/Svet/292486/Patrijarh-ostavio-zbunjene-vernike;

4 http://frontal.rs/index.php?option=btg_novosti&idnovost=27402;

5http://www.novosti.rs/vesti/planeta.300.html:430918-Biljeljina-Pismo-podrske-Kacavendi;

6http://borbazaveru.info/content/view/5694/37/;

7http://borbazaveru.info/content/view/5698/37/;

8http://borbazaveru.info/content/view/5706/37/;

9http://borbazaveru.info/content/view/5709/37/;

10http://borbazaveru.info/content/view/5708/37/;

11http://borbazaveru.info/content/view/5713/37/;

12http://borbazaveru.info/content/view/5716/37/;

 http://srb.fondsk.ru/

 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 116 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"Борба за веру" на "Рутјубу":

 
На канал ући кликом на слику или овде:
 + + +
 
"...О свим тим противприродним гресима, тим изопаченостима, старац Јефрем Аризонски саветовао је да исповедник супружнике о томе на исповести пита директно, јер их многи не сматрају изопаченошћу, па их зато и не исповедају. Они мисле да су таква огавна дела нормална, као што су такозвани орални секс и хомосексуални односи (извините што морам да кажем наглас). Све ово је апсолутно недопустиво, то је девијација."

Архимандрит Сава Светогорац

 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.