„Иду, иду страшни таласи свеопштег потопа, који је истребио род људски, иду таласи лажи и таме, окружавају са свих страна, спремни да потопе васељену, да истребе веру у Христа, да разруше на земљи Његово Царство, да изопаче карактере, да отупе, унизе свест, да успоставе власт злобног владара света".

Свети Игњатије Брјанчанинов

+ + +

Господ сам ставља нам у дужност да пажљиво посматрамо догађаје који се збивају и да их упоређујемо са претсказаним судом Божјим. А од смокве научите поуку: Када се гране њене већ подмладе и олистају, знате да је близу лето. Тако и ви кад видите све ово знајте да је близу пред вратима (Мт. 24, 32-33). А за непажњу према знаковима времена Господ је строго осудио Јудеје: Лицемери, лице неба и земље умете распознавати, а време ово како не распознајете? А зашто и сами од себе не судите оно што је праведно? (Лк. 12, 56-57).

Током целе историје хришћанске Цркве, дејствује и бори се против ње тајна безакоња (2 Сол. 2, 7), која се стара да наведе људе на отпад од спасења, које нам је спремио Син Божји. Иако је њен главни узрочник ђаво, он ипак ради кроз синове противљења (Еф. 2, 2), који и јесу пратиоци и извршиоци његове зле воље на земљи. „Тајна безакоња", о којој се активно труди „кнез таме", пролази пут извесног развоја, по мери слабљења противљења њој верних, ширећи се све више и више, те у време последње епохе достиже свој врхунац - Апостасију, која уклања све препреке за појаву Антихриста и завршава се с њим.

«По учењу апостола „тајна безакоња" јесте то што припрема појаву Антихриста... Ако би од почетка рада „тајне безакоња" и појаве Антихриста протекло неколико хиљада година, то не смета „тајни безакоња" да буде услов или узрок или један од узрока појаве Антихриста.» (Проф. Бјелајев, О безбожју и Антихристу, том 1, стр. 620).

О близини времена појаве Антихриста и неизбежног с њим краја света најјасније може да сведочи последња епоха апостасије, која се одликује многим знаковима, наведеним у Св. Писму.

Грчка реч апостасија значи отпад од Бога (в. 1 Тим. 4, 1; Д. ап. 21, 21; 2 Днев. 29, 19; Јерем. 2, 19). Али употребљена с одређеним чланом, она означава не сваки уопште отпад, него отпад особити по својој сили и по својој великој раширености, отпад велики, који је достигао крајњи степен свога развоја. Апостасија је последња етапа развоја „тајне безакоња", која истура Антихриста и носи на себи његову мрачну сенку. У Св. Писму указују се три разне форме појаве Апостасије: 1) отпад од истинитог учења и од хришћанског морала, 2) отпад од нормалне и Богом благословене државе и 3) отпад од истините Цркве Христове при задржавању њеног спољашњег облика. Потпуна тројака Апостасија чини долазак Антихриста неизбежним. Да вас нико не превари ни на који начин; јер неће доћи док најпре не дође отпадништво и не појави се човек безакоња, син погибли. (2 Сол. 2, 3).

Описаћемо засебно сваку од ове три форме Апостасије.

А) ПРОРОЧКА ИЛИ УЧИТЕЉСКА АПОСТАСИЈА

Јер ће доћи време када здраве науке неће подносити, него ће пo својим жељама окупити себи учитеље да их чешу по ушима. (2 Тим. 4, 3)

И многи ће поћи за њиховим нечистотама, због којих ће похулити на Пут истине... искориштаваће вас варљивим речима. (2 Пт. 2-3)

Неће се мој дух довека прети с људима, јер су тело. (1 Књ. Мојс. 6, 3)

Битност „пророчке" или учитељске Апостасије састоји се у изопачењу „здраве науке" или постепеном удаљавању сваке учитељске и васпитне делатности од истинског хришћанства, пуњење човечијег сазнања свакаквим лажима, а срца тежњом искључиво за чулним уживањима.

Према изреци Св. Отаца -  „Једна лажна мисао може да баци човекау ад". А какве тек страшне потресе може да проузрокује замена јединствено здравог и спасоносног морала разним произвољним учењима, која објављују здравље тамо где је болест и повреда, где је дубоки морални пад.

Поплава свемогућих лажних наука треба да преплави сву земљу слично светском потопу. Такве науке свуда ће се раширити и нудиће човеку гордо и лажно сазнање о могућности неограниченог развитка својих сила, могућности изградње социјалног живота без Бога, без подвига самоодрицања.

Хришћански морал могућ је само на основи смиреног сазнања своје личне и општечовечанске грешности, сазнања дубоке повреде грехом свих наших природних способности и могућности нашег исцељења само помоћу Божје благодати коју нам је даровао Спаситељ. Хришћански морал учи нас страху Божјем и захтева подвиг. А за нови безрелигиозни морал Христос постаје непотребан. Шта ћe Спаситељ онима који не верују у своју тешку духовну повреду и не осећају потребу за Божјом помоћи. Све те лажне науке само ће ласкати самољубљу и гордости човека и потпуно заглушивати страх Божји, и веру у суд Божји и загробни живот.

Кад су фарисеји отишли од Господа, тада је Он казао ученицима Својим да ће знак близине краја света и Његовог другог доласка бити необични материјални развитак. И како беше у дане Нојеве онако ће бити и у дане Сина Човечјега (данима Сина Човечјега названо је оно време које ће предходити доласку Његовом), - јеђаху, пијаху, жењаху се, удаваху се до онога дана кад Ноје уђе у ковчег, и дође потоп и погуби све. Слично као што беше у дане Лотове: јеђаху, пијаху, куповаху, продаваху, сађаху, зидаху. (Лк. 17, 26-28).

Таква широка поплава практичног материјализма толико је подесна за ђавола и његову борбу против Бога, да ће се он нарочито постарати да је „употреби у последње дане света зa потпуно одвраћање целог счста од Бога. Употребиће ђаво овај начин борбе и употребиће са огромним уепехом“ (Еп. Игњатије Брјанчанинов, т. 5 стр. 330).

Према учењу Св. Отаца, ђаво, који је осуђен по пресуди Божјој да пуже по земљи (на трбуху да се вучеш и прах да једеш до свога века 1. Књ. Мојс. 3, 14): употребиће сву силу да би се и човек искључиво старао о изградњи своје земаљске среће, предавао се насладама, потпуно заборављајући на Бога и будући живот. „Ђаво, каже Св. Јован Златоусти, напада нас одоздо и ... побеђује нас управо стога, што се ми сами не старамо да се подигнемо тамо, где нас он не би могао ранити. Јер он се не може подићи високо, него се вуче по земљи и зато је змија његова слика. Шта значи нападати одоздо? Значи побеђивати помоћу земаљског, помоћу наслада, богатства и свега материјатог. Зато ако ђаво види некога ко се уздиже према небу, не може да га нападне, а ако и нападне, одмах сам пада зато што нема ногу ... Немај ништа заједничко са земљом, - тада неће бити потребан ни труд. Ђаво не уме да се бори отворено, већ као змија скрива се у трње, тако он највише искушава преваром богатства" (Беседа 8. на Посланицу Римљанима).

Овај светоотачки савет не значи осуду сваког старања о земаљском, осуду сваког рада за своје издржавање. Грех и опасност није у раду, него у искључивом старању човека једино о чемаљским добрима. без икаквог ста- рања о духовном. Не значи ни то да се искушењима подвргавају једино богати, јер она су својствена у истој мери и најсиромашнијим. При потпуном сиромаштву, човека може обузети непобедива тежња за богатством, која се може развити у болесну страст, која неће да зна ни за какве препреке за своје задовољење и готова је на све злочине.

Разуме се да у таквој души при таквој њеној страсти према материјалном благу Бог не може да живи. Потребно је да се зна да страст према материјалном благу не одриче толико Бога у срцу човековом колико га изгони. „Сваки човек који се потпуно предао на изградњу своје земаљске среће несхватљиво и неприметно и за себе самог развија своју палу природу; своју нематеријалну душу као да претвара у материјалну (...) постаје сав грех, сав тело", где већ нема места за Бога (Еп. Игњатије Брјанчанинов, т. 4, стр. 273). Неће се дух мој до века прети с  људима, јер су тело. (1 Мојс. 6, 3).

,,Људи ћe заборавити Бога, заборавиће небо, заборавиће вечност и у обмани својој прилепиће се за земљу да обезбеде себи непролазну срећу " (Еп. Игњатије Брјанчанинов, т. 4, стр. 271, 272).

Лажним моралом заглушиће страх Божији, а услед предавања страстима и чулном животу појавиће се чудовишни разврат и свакојаки пороци. Содомски греси и саблазни толико ће се умножити да ће одвући на пут греха безбројно мноштво људи. Слику моралног разврата човечанства у време Апостасије Св. ап. Павле описује овако: Али ово знај да ће у последње дане настати тешка времена. Јер ће људи бити самољубиви, среброљубиви, хвалисави, гордељиви, хулници, непослушни родитељима. неблагодарни, непобожни, безосећајни, непомирљиви, клеветници, неуздржљиви, сурови, не-доброљубиви, издајници, напрасити, надувени, више сластољубиви него богољубиви. Који имају изглед побожности, а силе њезине су се одрекли. И клони се ових. (2 Тим. 3, 1-5).

Владајућим тоном живота постаће нечувена и свеопшта злоба. Према Јеванђељу - љубав ће међу људима потпуно усахнути. Међусобни односи људи биће лишени сваког поверења и препуни подмуклости. И тада ће се многи саблазнити. и издаће један другога и омрзнуће један другога. (Мт. 24. 10). Злоба ће обузети људе неописивом силом и распростираће се свуда - у свима слојевима друштва и чак у најужим круговима породице. И предаће брат брата на смрт u отац дете, u устаће деца на родитеље и побиће их. (Мк. 13, 12).

„Када се приближи крај овога века, писао је Лактанције, тада ћe се неизоставно изменити стање људских дела и услед надируће неправде - постајаће гора, тако да садашње наше време, кад су неправда и злоба узрасли до највишег степена, у сравњењу са тим временом неизлечивог зла сматраће се срећним и готово златним веком. Зато што ће правда тада бити толико ретка, а безбожје, грамзивост, страсти и разврат толико ћe се умножити да ако и буду неки добри, они ће постати плен злочинаца и разбојници ће их опљачкати. Једино ће зли бити богати, а добри ћe бити подвргнути свакојаким увредама и пашће у сиромаштво“ (Божанствене поуке, Књ. 7, гл. 15).

Али макар колико да људи утону у зло, они никад неће хтети да отворено признају да су следбеници зла. Они ћe стално тежити да покажу себе са спољашње стране добрима. И уколико више људи буду дозвољавали себи безакоње, утолико ће се више старати да оправдају себе лажним учењем и прикрију се лепом маском (Лк. 16, 15). Упоредо са злобом, рашириће се у огромним размерама лаж и лицемерје. Таква лицемерна и привидна врлина за показивање потпуно ће истиснути потребу за истинском праведношћу.

Живот оних ретких побожних и добрих људи у време Апостасије - усред трнјумфовања практичног материјализма, свеопште злобе, подлости и  лицемерја - постаће „мучеништвом, слично мучењу Лота у Содому“. Али верујући човек треба да памти да ћe и најмањи напор противљења разорном духу века, имати вредност пред Богом. На мерилима Божијим биће измерени и немоћ наша, и средства наша, и прилике и време.

Наше време као почетак учитељске и моралне апостасије

„Иду, иду страшни таласи свеопштег потопа, који је истребио род људски, иду таласи лажи и таме, окружавају са свих страна, спремни да потопе васељену, да истребе веру у Христа, да разруше на земљи Његово Царство, да изопаче карактере, да отупе, унизе свест, да успоставе власт злобног владара света". Тако је видео само прве, почетне знакове наступајуће Апостасије Еп. Игњатије Брјанчанинов (т. 1, стр. 407).

Исто тако је говорио и Владимир Соловјев: „Кад су раније постојала таква усавршена средства за распростирање лажи и сваког зла као сад? Када је била таква општа доступност свемогућих саблазни као сад?" (т. 4).

Први знак моралне Апостасије, као што смо рекли, јесте широко распростирање практичног материјализма. Ако пажљиво посматрамо савремени живот, видећемо његову потпуну власт, која сасвим одбацује духовна питања и тежње. Све силе ума и срца човекова заузете су сад искључиво проналажењем и усавршавањем у области техничке културе. Њени изванредни успеси још више привлаче себи свеопшту пажњу. Новине су испуњене вестима о рекордима у авијацији, у аутомобилској брзини, у грађењу огромних брзих бродова, о пуштању сателита итд. Но упоредо са овим техничким прогресом запажа се потпуно назадовање духовне културе. „Ми смо, каже проф. Спекторски, почели да преживљавамо једну од највећих светских криза... Зар не пропадамо, зар се не спуштамо и не враћамо дивљаштву и варварству, зар не присуствујемо смрти и сахрањивању културе?" Човек је заборавио Бога, заборавио вечност, „Он је заменио, према речима Бекона, цар-ство Божје зa царство човека" (...) „Никад још људи нису били достигли таквог савршенства у свим областима технике. Но заједно с тим никад није било таквог сирамаштва идеологије" (Хришћанство и култура, стр. 5.9, 10-11).

Одвајање од хришћанства стоји као печат на свој савременој култури: „Позитивна философија сасвим је прогнала етику и свако морално оцењивање. Марксизам је претворио етику у потпуно несамостални додатак економије, а социолошка биологија у функцију органског живота " (Проф. Спекторски, тамо стр. 114).

«Падом религиозног осећања друштво је изгубило своју животодавну и организациону душу. Одвајањем од узвишених религиозних идеала, којим се одувек хранило истинско стваралаштво, умртвило се научно знање, у чијем основу, „чак и најтачнијем, пo речима Шпенглера, начази се религиозно веровање", и унизила се и опустошила уметност, „сводећи је са звезданих висина на земљу"» (Митрополит Атанасије, Хлеб Небесни).

Совјетска власт не чека постепени морални распад него сама енергично и жестоко искорењује хришћански утицај и васпитава нову личност на безбожно-материјалистичком основу. Совјетска власт дала је нови „класни" морал, ново право, потпуно супротно не само високој хришћанској, него и елементарно општечовечанској етици. Талентовани писац А. М. Пеников оштроумно је запазио да треба само преврнути десет Божјих заповести да се добије тачан поредак совјетских врлина, а саме заповести представљају у совјета кривично лажљива дела.

Под утицајем совјетске светске пропаганде, која распаљује класну непомирљивост, по целом свету раширила се поплава злобе. Пресечена је морална веза међу људима. Место ње истиче се заједница материјалних интереса једне групе и беспоштедна борба с другим групама.

Није много боље ни у тзв. „Слободном свету". Општи отпад од хришћанства доноси са собом потпуну аморалност друштва. На наше очи руши се последњи бедем друштва - породица. Омладина се васпитава програмима биоскопа и телевизије. Често се чују речи чак одговорних друштвених радника и школских васпитача о „слободној љубави" без икаквих ограничења слободе било верским прописима или друштвеним обзирима.

Страшни пораст свакојаких злочина, пљачки, убистава. силовања, свакодневно оглашаваних у свим светским новинама, нису ни издалека потпуна илустрација савремених људи, јер о многим злочинима престали су да пишу, пошто су они постали обична појава, која не изазива интерес... Многе банде злочинаца (гангстера), не само одраслих него и малолетника, у многим местима толико су силне да претстављају као државу у држави.

Лаж и лицемерје јесу сапутници порока и сваког другог зла. Лаж чврсто држи штампу. Никад истина није била тако унижена као сад. Чак савремена наука, која је увек била слободна од свих тенденција, сад није слободна и не сме говорити истину. Историјска наука стара се да изврне стварне факте, дајући им погрешно објашњење и скривајући највећи у историји злочин убиство Царске Русије(...) Историчари „велике француске револуције" путем прећуткивања, превара и лажи сакрили су стварни узрок овог страшног догађаја, који je разорио западни хришћански свет и уздигли гa на пиједестал лепоте и величине. Прећутавши о правим кривцима ове крваве трагедије француског народа, убедили су цео свет да је француска револуција донела велику срећу не само француском народу, него и целом човечанству. Таква иста отворена лаж појачано се шири односно пређашњег уређења у Русији. У каквом се само лажном осветљењу представља интернационална совјетска држава с циљем да се привуку симпатије к њој свих радника у свима државама да би се изазвала светска револуција.

Ипак, у „целом културном човечанству постоји предосећај катастрофе која се приближава. Но као и у време потопа, сви продужавају да једу, пију и веселе се док не дође несрећа. Развој технике помаже савременим људима да убрзају темпо живота, да заглуше унутрашњи бол, који притискује њихово срце. Мучено тешким предосећајима, човечанство неће да се заустави и замисли над својом судбином. Оно као да настоји да побегне само од себе или, тачније речено, од тога бездна небића, који већ почиње да га привлачи себи. Одрекавши се од Христа, савремена култура сама је себе осудила на пропаст." (Митроп. Атанасије, Хлеб Небесни, 1936 г.).

Наставиће се...

_________

* Текст под насловом "Епоха Апостасије", који доносимо у наставцима, јесте скраћена верзија књиге протојереја Бориса Молчанова "Епоха Апостасије", написане 1960. године. - нап. "Борба за веру"