ПОЛИТИЧКА АПОСТАСИЈА

Јер тајна безакоња већ дејствује,

само док се уклони онај који сад задржава.

И тада ће се јавити безаконик...

 (2 Сол. 2, 7-8)

Из ових речи Св. Апостола види се да Апостасија отвара врата Антихристу и да ће се она састојати у уклањању онога који задржава. Изрази: „онај који задржава", „који држи", „који влада" потичу од истог грчког глагола έχο - држим, а који употребљен са разним предлозима и члановима означава или силу, која се састоји у извесном поретку државне власти или носитеља те власти, или пак саму власт која влада (Рим. 13, 1; 2 Сол. 2, 7).

Ако покушамо да објаснимо објекат задржавања или држања, наћи ћемо одговор у посланици Римљанима (13, 3-4). По мисли Св. Апостола власт „која влада" преко закона или уз помоћ мача и кажњава оне који чине зло - страхом од казне задржава умножавање зла у животу друштва. У крајњем резултату „владајућа" власт овим задржавањем раста зла истовремено задржава и долазак „човека безакоња", који ће се као „безаконик" моћи појавити тек на основу крајњег и васељенског распростирања свакојаког безакоња. То је главни и битни смисао државне власти („царског служења" - да буде власт „која држи" тј. задржава развијање и распростирање зла у народном животу. Тако и Св. ап. Петар примећује: Будите, дакле, покорни сваком реду људском, Господа ради: ако цару. као господару; ако ли намесницима, као његовим посланицима за осуду злочинцима, а за похвалу онима који добро чине. (1 Пт. 2, 13-14).

По тумачењу Св. Отаца „задржавајућа" сила јесте правни поредак римског царства (види код блаж. Јеронима, Св. Јована Златоустог, Амвросија, Тертулијана), које сагласно Св. Писму, означава последње царство на земљи. Уклањањем његове „државне" силе, појавиће се на светској арени друго царство - зверино и његов главни представник - Антихрист. То ће се догодити пред сам крај света.

Према тумачењу богослова (проф. Н. Виноградов, о. Д. Глагољев) „римско царство" не означава ни територијалне границе древне римске империје нити било каква њена спољна обележја. Под „римским царством" или тачније речено под „задржавајућом" силом римског царства они разумеју римски „државни, морално-правни поредак", римско правно уређење.

Главно обележје римског царства, његова унутрашња сила, јесте римско право и његова строга законитост. ,,Римљани су изградили потпуно, тачно и строго право, каквог није било ни у једног другог народа и испуња вали су ово право у самом животу. По сили правне законитости и пo строгости дисциплине Римљани су превазишли све народе. Захваљујући тим особинаиа, Римљани су покорили цео тада познати свет и држали покорене народе у потчињености као у гвозденим оковима " (проф. Бјелајев, О безбожју и Антихристу). Та, ето, власт основана на строгим моралним принципима, сав правни поредак и правичност подржавани том влашћу - по тумачењу Св. Јована Златоустог, и јесте то римско царство или та сила, која задржава могућност доласка Антихриста.

У томе смислу „римско царство" још се није завршило. „Задржавајућа" сила Рима после спољашње пропасти древне римске империје није престала. Она је њу на много времена преживела, прелазећи у наслеђе другим народима. Нису се узалуд трудили Римљани на изградњи и усавршавању свога права. Оно је остало као најбољи споменик римског генија и најдрагоценији допринос општој човечанској култури. Римско право, наслеђено другим народима, остало је та морална сила која чува морални поредак и у извесном смислу чак хришћанство. Тако, у време опасности у осмом веку, закони Рима спасли су хришћанство од власти Сарацена више него војска - каже Фриндлеј.

Донекле другачију варијанту у схватању „Римског царства" даје наш духовни писац епископ Теофан Затворник. По његовом мишљењу под „римским царством" треба разумети царску власт, која «имајућиу својим рукама средства да држи кретања народна и држећи се сама хришћанских начела, неће допустити народу да се удаљи од њих, него ће га задржавати. Пошто се главно дело Антихриста састоји у томе да одврати све људе од Христа, зато се он и неће појавити док постоји Царска Власт. Она му неће дати да се рашири и ометаће га да ради његов пocao. Ето, то баш и јесте оно „што задржава". А кад Царска Власт (хришћанска) пропадне и настану самоуправе (републике. демократије), тад ће Антихрист моћи слободно да ради. Сатани неће бити тешко да припреми људе у смислу одрицања Христа као што је то показао случају време француске револуције. Неће бити кога да силом каже „вето". А смирену проповед вере неће ни слушати» (Тумачења на 2. посл. Солуњанима).

С обзиром да је Царска хришћанска власт најбољи извршилац римског морално-правног поретка и најбољи одсјај његове „задржавајуће" силе, епископ Теофан овде не само да не противуречи општем богословском тумачењу, него га још више прецизира и одређује.

Управо у томе смислу, тј. не само као морално-правни поредак уопште, него и као царску управу схватили су римско царство они народи, који су после пропасти старе римске империје изразили идеју прејемства њеног духовнсг наслеђа. У осмом веку Карло Велики назвао је франачку империју „Светом Римском Империјом". Владари ове империје у почетку су чак путовали у Рим да се крунишу римском жељезном круном. И тек у 19-том веку распала се ова империја, кад је и изашао из употребе овај њен римски назив.

После пропасти Источне Римске Империје и кад су Турци 1453. године заузели престоницу истока - Цариград, све ово духовно наслеђе и значај њен за хришћански свет прешли су на Московско Царство. Московски кнезови посташе прејемницима византијских императора. Тако су мислили и сами Грци као и балкански Словени и видели у московским кнезовима јединствене заштитнике вере („који држе") и називали их наследницима императора. Тада је настала идеја о Москви као прејемници Византије и Трећем Риму: „Два Рима падоше, трећи је Москва, а четвртог неће ни бити".

Ова идеја постојала је јасно у сазнању руских царева. Чување морално-правног поретка, заштиту вере хришћанске, борбу с анархијом, заштиту престола они су сматрали својом првом и светом обавезом. Захваљујући тој идеји, Русија је на велику материјану штету више пута заштићивала православне Словене од угњетавања и муслиманског фанатизма Турака, више пута притицала је у помоћ другим државама и својом војном силом гушила код њих револуционарне устанке и побуне. Русија је чврсто држала хришћанску заставу у својим рукама и била заштитник мирног поретка против бунтовних сила, које су одавно угрожавале Европу. С обзиром на такво прејемство римског царства ми морамо да сматрамо његов крај не као престанак постојања древне римске империје, него као уништење свега духовног римског наследства: рушење престола, уништење римског правног поретка и замењивање овога новим законима и обичајима уз потпуно одстрањивање хришћанских принципа. Такав крај Римског Царства и јесте „уклањање " или узимање „онога који задржава ", и отварање слободног пута поплави зла у свету, а у исто време и царству Антихриста.

Наше време као почетак политичке апостасије

„Двадесети век биће веком последњих великих ратова, побуна и преврата (...) Стари традиционални поредак појединих народа свуда губи значај, готово свуда нестају последњи остаци монархистичких установа“.

(Владимир Соловјев, Три разговора)

Највећи мислиоци сматрају први светски рат границом између доратне и послератне епохе. Талас страшних потреса и политичких преврата прошао je по целом свету. «Старе форме државности замењене су новим; сви стари добри обичаји поколебани су. Политички живот налази сеу стању колебања и тражења нових форми живота. Бољшевички хаос у Pусији јесте само јарки израз свеопштег колебања и „мементо мори " (сећање на смрт) за цео свет (...) Епоха мира, мирног културног развијања и утврђивања личне слободе, завршила се. Ми смо захваћени некаквом силном матицом. Ми смо изгубили способност да градимо историју и налазимо се у власти њених бунтовних сила, но ми не градимо њу, него она носи нас» (С. Л. Франк, Духовне основе друштва).

„Свет још није запазио политичке последице које је донео светски рат. Једном од два политичка принципа на којима се заснива цео друштвени поредак Европе принципу монархизма, задала је руска револуција страшан ударац, а други ударац задала му је 1918. година кад је срушена империја Хабзбурга и Хохенцолерна. Пад монархичког принципа у Европи јесте догађај од највеће важности ... Монархистички принцип је мртав" (Г. Фереро, Пропаст античке цивилизације).

Руска револуција уништила је главног заштитника светског поретка - Руску православну монархију и данас припрема све мере за извођење светске револуције. По многим државама извршени су метежи и револуције, које су уништиле задржавајући поредак „Римског Царства" и уместо њега успоставиле нови поредак, који не само да не задржава умножавање безакоња, него и сам активно учествује у њему и у уклањању свих препрека за појаву Антихриста.

Наставиће се...