Ко је имао прилику да посети место које је ових дана у жижи интересовања свих љубитеља природе, заштитника и поборника екологије и свих љубитеља правде и истине, могао је да се увери да храст који се нашао на путу напретка и прогреса, у ствари и није непремостива  сметња  путу до Чачка и путу до Европе.

Намеће се бојазан да нам није можда сметња  оно што то заветно дрво представља  и место које заузима у нашој традицији.

Сваком ко је бацио  и површан поглед на зараван на којем се налази село Савинац и заветни  храст недалеко од њега, јасно је да и лево и десно, поред њега, може да се проведе не по један, него по три цела аутопута. Колико год то сулудо звучало намеће се закључак који иде на руку поборницима теорије завере – изгледа да хоћемо  да нас обескорене. Хоће да убију сведока нашег постојања и нашег трајања. Сведока наше борбе и нашег опстанка.

Опет, по ко зна који пут доведени смо у позицију да бирамо између оног што нам се обећава  и оног  што су наши преци давно изабрали. И Свети Сава, и Свети цар Лазар.

Зар пред нас, недавно, није постављен сличан избор.

Европа или Косово.

Наши избори су увек судбински и као и сваки пут ми се поделимо.

Поделе су нас у прошлом веку коштале преко три и по милиона глава.

Надао сам се до недавно да нас је искуство нешто научило.

На жалост није. Ми смо изгледа, као у оном филму, убили нашу учитељицу. Неки су је пре тога и обљубили. На силу.

Руку на срце преговарачи и уговарачи наше будућности донели су соломонско решење – и Европа и Косово.

Храст је у нашој историји и нашој традицији веома значајан. Наши преци су га, поведени Светим Савом, унели  у хришћанство.

Они који следе традицију и обичаје својих предака  сваке године   уношењем храста у своје домове дочекују највећи хришћански празник.

Запитао бих  све који се у име напретка не осврћу на прошлост – како ћемо идуће Божиће дочекивати ако се заветног храста одрекнемо?

Азербејџанци који граде деоницу пута кроз таковски крај су застали пред старином. Устукнули пред седамстолетником.

Нема новца којим би их наговорили да му науде.

Они нам очитавај лекцију поштовања традиције и дају пример лепог понашања. А ми га бранимо. Од нас.

Понудили су нам се Швеђани, и Енглези, и наши рођаци Ирци, и наша браћа Козаци, да дођу, да нам помогну да га сачувамо. Срамота ме је да их позовем. Срамота ме јер се може  десити да, долазећи, затекну неке који се пред нашом светињом напијају и забављају. Саморекламирају и самопромоишу. Срамота ме је да их позовем јер се може десити да дођу. Бану они а нас тамо не нађу. Или нас затекну  понапијане,  позаспиване.

Зато вас преклињем и молим- пробудите се и реците НЕ неразуму.

Ово није завера против нас - ово је глупост против здравог разума. Ако би  и ово допустили, више се не би питали ни за наше ливаде, ни за наша срца, ни за нашу децу. Изгубили би  све и остали  сами. Без ичег иза и без ичег испред.

Зато вас преклињем за само две речи, јасне и гласне–НЕ ДАМО.

Доста више, ако за Бога знате!

Овај храст  је сведок свих наших подела. Подела дугих седам векова. Пробудимо се и претворимо га у  узрок  нашег уједињавања.

Сачувамо ли њега сачуваћемо и нашу душу, и нашу традицију и наше обичаје. Постојаћемо ако истрајемо.

И још једном вас Богом кумим, молим и преклињем:

И ХРАСТ И АУТОПУТ.

Будо Брајовић, Задруга Добрих Домаћина, Топола