Изгледа да смо спали на то да не можемо да се више поуздамо ни у реч Информативне службе Српске Православне Цркве. Прећуткују се кључне, суштинске ствари, тако да се фактички прећуткује и пуна истина. Поврх тога, улажу се огромни напори да се наметну „правилна тумачења“ одређених изјава. Постоји савремена реч за ту појаву: спиновање, изворно енглеска реч, која означава „тумачење (изјаве или догађаја, на пример), поготово ради утицања на јавно мњење“.[1] Тема за размишљање је свакако да ли је то начин комуницирања са јавношћу који је прикладан служби институције која треба да представља светионик моралних и етичких вредности у друштву.

Последњи пример ове врсте општења са јавношћу од стране Инфо службе СПЦдесио се на самомпочеткупосете Патријарха српског Русији и Руској Православној Цркви 17. јула 2013. Танјугова вест, у којој је констатовано да је српски патријархупутио „критику властима у Србији“,[2] изазвала је муњевиту реакцију „из Кабинета Патријарха српског“, и то без потписа. Речено је да је Његова Светост Патријарх „изненађен лажном информацијомкоју су данас објавили неки медији у Србији да је у разговору са својим домаћином изрекао критике и оптужбе на рачун државног руководства Србије“.[3] Штавише, истакнуто је следеће: „Једна од централних тема, свакако, била је везана за проблем Косова и Метохије. Притом је Патријарх српски господин Иринеј замолио свог домаћина да подржи став Српске Православне Цркве о очувању Косова и Метохије у саставу Србије. Све друго представља конструкцију одређених политичких, медијских, а можда и парацрквених кругова, који из својих интереса не бирају средства да пошто-пото испровоцирају сукоб Цркве и државе Србије“. На крају саопштењасе од медија „који су објавили ову лажну вест, поводећи се за лажљивим извором или изворима“, затражило да објаве и „овај деманти из прве руке“.

Може се одмах приметити да је ово изузетно јака терминологија, која се не среће баш често. Реч „лаж“ коришћена је чак три пута у релативно кратком саопштењу за јавност. Уследио је, међутим,врло брзо одговор државне агенције Танјуг, где су цитиране речи Патријарха Иринеја: „Наше садашње руководство је под приличним утицајем Запада. Црква чини све да њихову свест веже за моћну руску историју и за руску цркву“.[4] То су идентичне речи које су цитиране и у изворној Танјуговој вести – које, што је у најмању рукуизненађујуће, нису наведене у извештајима о посети на сајту Српске Православне Цркве. Исти је случај – непреношење изјаве на сајту СПЦ – и са одговором руског патријарха: „Ми са жаљем констатујемо да руководство државе Србије нема снагу да буде на истим ставовима и сматрамо да руководство Србије треба да ослушкује ставове СПЦ, а не да га игнорише“.

Очигледно је да се, ко год стоји иза потписа „из Кабинета Патријарха српског“, ухватио за Танјугову оцену да се ради „критици властима у Србији“ и покушао, спорећи се са квалификацијом „критика“, да „спинује“ и сам догађај, тј. да покуша да наметне другачије тумачење разговора између српског и руског патријарха. Јер, очигледно је да речи Патријарха Иринеја нису биле ограничене само на то да је „замолио свог домаћина да подржи став Српске Православне Цркве о очувању Косова и Метохије у саставу Србије“. Уствари, можда „спиновање“ није довољно јак термин, и можда је овде прикладнија врста терминологије коришћена у наведеном демантију „из Кабинета“. Како другачије схватити прећуткивање пуног садржаја изјаве српског патријарха о једној изузетно важној теми? Још невероватније,није само прећутан српски, већ и руски патријарх.

Једино што је овде условно добро је то што се, ко год стоји иза демантија „из Кабинета“, ипак није осмелио да оспори Танјугову квалификацију да је Патријарх Кирил II „такође критиковао политичко руководство Србије“. Отежавајућа околност за овај трачак светлости је то да се намеће закључак да Танјугова квалификација везана за изјаву Патријарха Кирила није оспорена најпре зато што би се иста онда морала и цитирати. И, док би се за изјаву српског патријарха још могло расправљати да ли представља „критику“ или „оцену“, изјава руског патријарха, ма колико блага и дипломатска, несумњиво садржи и критички тон на рачун београдских власти. У сваком случају, Информативна служба СПЦ цензурисала је оба патријарха – иако су њихове изјаве од несумњивог интересовања за црквену јавност обе земље, што је јасно схваћено од стране Московске Патријаршије, чији је сајт објавио и видео запис тог сусрета, где се све речи могу јасно чути, како истиче Танјуг.

Нажалост, овде није крај приче, јер се у целу контроверзу умешао и Епископ јегарски Порфирије, и то преко дневног листа Информер, под насловом „Свако ко свађа Цркву и државу мисли зло Србији“, што је одмах пренео и сајт СПЦ.[5] И сам Владика Порфирије се овде усредсредио на оспоравање тога да се радило о „критици“ упућеној београдским властима од стране српског патријарха: „Очигледно је да, у разговору са руским патријархом, наш патријарх није критиковао власт у Србији, него је једноставно поновио оно што сви знамо и осећамо, а то је да се наше државно руководство, и то не само актуелно, налази под континуираним притиском западних сила у погледу решавања статуса јужне српске покрајине“. На страну опет то да ли је реч о критици,оцени или нечем трећем, овде се може поставити питање и исправности тумачења патријархових речи од стране Епископа јегарског. Патријарх Иринеј користи реч „утицај“, док Владика Порфирије користи реч „притисак“, што није исто. Прва више има конотацију добровољности, док друга више асоцира на присилу. Другим речима, могло би се рећи да је Патријарх Иринеј пре мислио на то да су данашње београдске власти подлегле утицају западних сила, и да су се добровољно окренуле њима, док би се, према тумачењу Владике Порфирија, могло доћи до закључкада западне силе притискају београдске власти да учине оно што оне иначе не би хтеле. Тако би се, нпр. за Мила Ђукановића премогло рећи да је „под приличним утицајем Запада“, док се, рецимо, за Милорада Додика пре може рећи да се „налази под континуираним притиском западних сила“. Дакле, има основа за оспоравање тумачења патријархових речи од странеВладикеПорфирија.

Свакако спорнија је, међутим, владичина квалификација да неко „свађа“ Цркву и државу, или „измишља сукоб“ између њих. Јер, чак и да је стварно била реч о критици – да ли свака критика аутоматски значи и сукоб или свађу? Јер, ако је тако, не би више било могуће јавно испољавање било каквих разлика у мишљењу.

Уосталом, није ли се сама СПЦ, преко саопштења Светог Архијерејског Синода од 22. априла2013.већ изрекла далеко јаче речи критике на рачун тзв. Бриселског споразума, парафираног од стране београдских власти: „Како изгледа, посреди је пре чиста предаја него ли макар каква-таква продаја наше сопствене вековне и, у духовном и историјском смислу, најважније територије“.[6] Узгред,Синодсе тада, опет јасним речима, осврнуо и на недавну посету Ивице Дачића Русији: „Такође се питамо шта је наша висока државна делегација тражила у Москви пре неколико дана ако је већ била спремна да прихвати 'максимум могућег', који је ипак мањи од 'минимума пожељног' са становишта елементарног државног и националног интереса Србије“. Другим речима, Свети Синод је био тај који је тада јасно алудирао на то да је београдски премијер причао једно у Москви а онда пристао на друго у западним престоницама. Дакле, много пре се београдским властима може импутирати намера да „поремете традиционално братске односе и поверење између српског и руског народа“[7] него онима који су пренели вест да је српски патријарх критиковао београдске власти.А исто се с правом може рећи и на рачун оних у Инфо служби СПЦ који су цензурисали речи руског патријарха.

Но, вратимо се још за тренутак Владици Порфирију. Јер, тешко да се може избећи осврт и на део његове изјаве у којојтврди да се „Црква и држава боре за очување нашег идентитета“. После силних изругивања Небеској Србији, кривотворења Видовдана, покушаја наметањанеких наводних„веберовских“ вредностиСрбимаи, на крају, пристанка на немачки услов број 6: „Континуиран утицај Београда на Србе на северу Косова у циљу остварења активне сарадње са Еулексом и Кфором и промена свести“[8]– о каквој се топосвећености београдских власти борби „за очување нашег идентитета“уопште може више говорити?

Намеће се закључак да је деловање одређених кругова у Патријаршији усредсређено не на то да се очува некакво „јединство“ Цркве и државе – већ да се отупи или релативизује свака суштинска критика упућена из редова јерархије на рачун садашњег државног врха. Већ смо имали искуства са чувеним писмом које је Патријарх српски упутио председнику Србије још 30. новембра 2012, а које је угледало светлост дана тек на пролеће 2013,[9] иако се радило о ствари од прворазредног националног и црквеног значаја. Такође, били смо сведоци и заједничког појављивања испред ПатријаршијеЕпископа бачког Иринеја и првог потпредседника Владе Србије, Александра Вучића, током заседања мајског Сабора СПЦ, када је, релативизујући претходни став Синода о тзв. Бриселском споразуму,„Иринеј бачки открио да Вучић на Сабору о Бриселском споразуму није говорио у суперлативима, али да је помогао да у Цркви схвате амбијент и димензије онога што тим споразумом ипак као држава и народ обезбеђујемо за будућност и опстанак нашег народа, а што раније нисмо имали и што не бисмо могли да имамо без тог споразума“.[10] Иначе, наслов вести о Вучићевој посети Патријаршији на сајту СПЦ гласи: „Заједнички рад за добро народа“.[11] Колико је тај рад „добар“ за народ најпре треба питати Србе са севера КиМ, које власт на све начине покушава на преда управиТачијевог терористичког режима. У исто време, мора се питати део највише црквене јерархије која подржава власт и следеће:да ли је очигледно кршење Устава “добро” и за народ и за државу – и није ли подршка власти која крши устав на који је положила заклетву заправо најдиректније мешање у политику, овог пута у виду подршке кршењу највишег правног акта у земљи?Да не говоримо о томе да то представља и подршку чињењу тешких кривичних дела против државе и народа – за које нико не може да буде амнестиран.

Унутар дела највише црквене јерархије се очигледно води битка за црквену, па тако и ширу јавност. Властима је очигледно стало да, док до краја не изведу своју „предају“ најважније српске територије влада што већа тишина. А делу црквене јерархије је очигледно пало у задатак да им у томе помогну. Но, чак и ако они сасвим ућуте, или покушају да ућуткају друге, камење ће повикати.Мимо било каквог “портпарола”.

_________________

[1]http://www.thefreedictionary.com/spin

[2]http://www.nspm.rs/hronika/patrijarh-irinej-i-srpska-crkvena-delegacija-doputovali-u-moskvu-u-zvanicnu-posetu-rpc.html

[3]http://spc.rs/sr/demanti_iz_kabineta_patrijarha_srpskog

[4]http://www.nspm.rs/hronika/tanjug-patrijarh-jeste-kritikovao-drzavno-rukovodstvo.html

[5]http://spc.rs/sr/izjava_episkopa_jegarskog_porfirija_svako_ko_svadja_crkvu_drzhavu_misli_zlo_srbiji

[6]http://www.spc.rs/sr/saopshtenje_za_javnost_svetog_arhijerejskog_sinoda_srpske_pravoslavne_crkve

[7]http://spc.rs/sr/demanti_iz_kabineta_patrijarha_srpskog

[8]http://www.politika.rs/rubrike/tema-dana/Sedam-zahteva-Nemacke.sr.html

[9]http://www.nikadgranica.org/wp-content/uploads/2013/04/pismo.pdf

[10]http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Drzava-moze-racunati-na-podrsku-SPC.sr.html

[11]http://spc.rs/sr/zajednichki_rad_za_dobro_naroda

 Фото: "Срби на окуп"

http://srb.fondsk.ru/news/2013/07/24/info-spinovane-u-spc.html