отац лазар милин

Писмо човеку кога су збунили ЈЕХОВИСТИ

Најпре неколико речи о веронауци

Драги Станоје,

Писмо које ти пишем јесте директна последица неучења веронауке. Од како је веронаука престала да буде обавезан или бар дозвољен предмет у југословенским школама, од тада је она међу православним Србима постала не само избачен и у школској згради забрањен предмет, него је код деце неверујућих родитеља постала презрен, па чак и исмејан предмет, а код деце верујућих родитеља, најблаже речено, заборављен предмет. Донесу тако родитељи, из врло различитих разлога, дете да се крсти и онда га у погледу верског васпитања препусте самог себи, или атеистичкој школи, или каквом случајном сусрету са каквим побожним православцем или са каквим секташем, и то је све! Као да ће она вода у којој се дете крстило сама од себе улити детету у душу све што је неопходно за познавање своје вере! А о веронауци и не сањају, иако државне власти веронауку законом дозвољавају, црквени учитељи стално позивају, а Бог наређује. Ништа од свега тога! Бар код нас православних Срба. Други сви иду и у цркву и на веронауку. Нити се због тога кога боје, нити се од кога стиде, нити им ико прети. Само су православни родитељи и православни ђаци ставили катанац на своје верско просвећивање. Због чега све то? Страх? Стид? Лењост? Комодитет? — Не знам ни сам шта је, тек тако је то.

 А последица свега тога? Па видиш и сам какве су. Видиш их на себи лично. Постали смо ми православни плен свих могућих верских и антиверских пропаганди. Која год верска секта, а има их код нас преко четрдесет, чак тамо до сатаниста и разних индијских секата које препоручују самоубиство (недавно је у Београду једна млада студенткиња, јединица врло честитих родитеља, залуђена неком азијском сектом, извршила самоубиство), зажели да наће својих присталица, прозелита, следбеника, залуђених поклоника, само нека дође међу православне Србе, и успех је загарантован. Наћи ће их колико год жели. (Исто тако свака философија, ма и најплића ма и најбесмисленија, ма и најштетнија по својим политичким и културним последицама за српски народ, само нека се убаци мећу православне Србе, ево јој фанатичних следбеника пуна кола! Исто тако свака „мода" у одевању, у музици, у понашању, у култури уопште, макар била циркуски, кловновски, смешна и сатански ружна и опасна, успева у српском народу бујније него отровне печурке у риту).                                                                                        

Због чега је све то тако? Ах, ко би могао набројати све разлоге! Али, један од главних, можда и најглавнији, јесте непознавање православне вере, као последица одсуства веронауке. Вера многих и многих православних Срба спава дубоким сном, мртвим сном. И кад на такве православце наиђе какав било секташ који се упреподоби, па се благо, слатко и симпатично насмеши, и почне му читати из Библије оних неколико цитата које је једино научио, а лукаво и вешто скрене тему разговора баш на те библијске цитате, онда је заспали православац готов. Не познавајући своју православну веру, није кадар да брани од напасника ни њу не себе. Уместо да каже: „Ја нисам теолог па те ствари не знам и нећу о њима да дискутујем, као што не могу да дискутујем о астрономији и кибернетици, а теби, пријатељу, ако је стало до теолошких дискусија, ено ти Теолошког факултета и многих богословија па иди тамо и измери своје знање"; или да му каже још једноставније оним Христовим речима: „Иди од мене, сатано", (Мт. 4: 10); или да на његову насртљивост одговори једним одлучним, строгим и достојанственим „НЕ" — дакле, уместо свега тога, он као хипнотисан, постаје плен секташа, уобрази да зна Св. писмо па да може и друге поучавати.

На тај и такав начин многи и многи су отпали од православља. И ти си био једној таквој опасности. Можда си још увек. И ко зна да ли ће те ово моје је писмо затећи у православљу, или си можда већ подлегао као мед слатким а као отров лукавим речима јеховисте, чија је вера чија је вера док је живео у Лазаревцу спавала мртвим сном, а кад је дошао у Аустрију онда се ''пробудио'', ''сазнао'' ''истину'' из ''Куле стражаре" па дошао и тебе да спасе . Добро си урадио што си ми се писмом обратио за савет, а врло рђаво ћеш урадити ако си, осећајући се притешњеним његовим цитатима на које ниси умео да одговориш, подлегао његовом  наваљивању па примио нову ''јединоспасавајућу'' веру.

О Светом писму и Св. предању

Шта ти је то све секташ напричао? Рекао ти је пре свега да је Св. писмо „реч Божја". И ти си то схватио као и он, буквално. То јест, по таквом схватању излази као да је Бог лично и својеручно написао Св. писмо, или бар да је некоме од људи издиктирао целу садржину Св.писма.

А да ли је то тако? Да ли Св. писмо тако шта тврди о себи? Ако тврди, нека ти твој секташ покаже где то пише у Св.писму! Узалуд ћете тражити такву тврдњу. Напротив! У Св. писму има још како много људског говора, далеко више него директних саопштења. Ево ти само неколико примера:

''Смилуј се на ме Боже, по великој милости својој и по доброти својој очисти безакоње моје. Опери ме добро од безакоња мојега и од гријеха мојега очисти ме. Јер ја знам пријеступе своје, и гријех је мој једнако преда мном" (Пс. 51:1-3).

Зар те речи Бог изговара, а не човек?! А сличних места имаш безбројно много у   Св.писму, где човек говори Богу, или о Богу, или о васиони и земљи, или о историјским догађајима, или о животној мудрости итд.

Према томе и ти и секташ почели сте од погрешне вере да је цело Свето писмо у буквалном смислу речи диктат Божји или саопштење Божје. То није тачно. Св. писмо ј е с т е реч Божја, али у једном друкчијем, ширем смислу. Не у смислу диктата, него у смислу инспирације, то јест у смислу Божјег надахнућа.           

Сваки песник, сваки композитор, сваки књижевник, сваки научник, и уопште сваки писац пише кад има извесно надахнуће или инспирацију за писање. То надахнуће или инспирацију имали су и људи који су писали Библију. Разлика измећу њих и осталих писаца је само у томе, што је инспирација осталих писаца потицала од њихове учености и обдарености, од талента, а инспирација библијских писаца потиче од Духа Светог (2. Петр. 1: 20—21; 2. Тим. 3 15—17).         2) Још ти је јеховист рекао да је Св.писмо једини извор хришћанске вере. Ако је тако, онда та тврдња треба да се налази у Св. писму, то јест Св. писмо треба да посведочи ту тврдњу. А да ли ти је секташ показао где то пише у Св. писму да је оно једини извор хришћанске вере?

Мој Станоје! Таква  реченица не постоји нигде у Св. писму, и да си од свога сабеседника потражио да ти каже где то у Св. писму пише да је оно једини извор вере и да ван његанема да видиш како би се он узшепртљио! Таква тврдња потиче од Лутера, и она је постала основ целог протестантизма и свих секата које су се појавиле из крила реформације. Међутим, ни Лутер, ни Калвин, ни Цвингли, нити ико од протестаната и од секташа све до твога Лазаревчанина, није пронашао такву тврдњу у Св. писму. Према томе, сам темељ, основно правило, њиховог веровања не почива на Св. писму!

Покрај Св. писма исто је тако важан извор вере и Св. предање. Зна се да Спаситељ није ништа написао, него је своју науку предавао усмено и она се извесно време само усменим предавањем и одржавала. Тек касније су је записали Његови ученици, било у Еванђељу, било у Посланицама, било у Делима апостола или у Јовановом октривењу. Тако је постало Св. писмо Новог завета.

Према томе, Св. писмо је још како зависно од Св.предања. Прво по садржају, а друго и по својој појави у историји. Јер, тек на основу Св. предања које је још од доба Христа и апостола постојало у Цркви, на основу, дакле, тога предања знамо коју књигу треба сматрати Светим писмом.

Осим тога Св. предање је опширније од Св. писма. Јер, све што је у Св. писму записано, то је било Св. предање. Али има много шта што није записано у Св. писму (Јн. 21: 25), али се очувало у Св. предању, у свакидашњем практичном животу цркве, о чему сведоче списи старих црквених писаца и св. отаца.

Зато ап. Павле, иако је писао разне посланице разним помесним црквама и личностима, не пропушта да нагласи и важност Св. предања. Солуњанима он пише: „Стојте онда чврсто, браћо, и држите предања која научисте било нашом речју било нашом посланицом" (2. Сол. 2: 15). „Налажемо вам, браћо, у име Господа нашега Исуса Христа, да се одвојите од свакога брата који живи неуредно, а не по предању које су примили од нас" (2. Сол. 3). А своме ученику Тимотеју пише; „О Тимотеје! Сачувај што ти је предано" (1. Тим. 6) „и што си чуо од мене пред многим сведоцима, оно предај вјернијем људима, који ће бити кадри и друге поучити" (2. Тим. 2: 2).

Тако, дакле, видиш Станоје, Св. писмо не само што не потврћује секташки принцип да је Св. писмо једини извор и правило вере, него напротив, оно тврди да покрај њега постоји и Св. предање које се чува у Цркви — тачније у Православној Цркви, јер она је та најстарија црква која постоји од Христа и апостола до данас.

Осим тога није тачно да секташи своје учење заснивају баш само на Св. писму, као што причају. Коју год секташку књигу узмеш у руке, видећеш да се они покрај Св. писма позивају и на разне друге небиблијске књиге које придодају уз Библију као тобожње ново Божје откривење. Мормонска секта додаје Библији књигу Мормон и живот свога оснивача Јозефа Шмита, суботари списе и „откривења" Јелене Вајт, јеховисти списе својих проповедника, а често се позивају и на разне нетеолошке, углавном антихришћанске писце, што се види из разних њихових брошура, и тако редом. Ни говора о томе да се задржавају само на Библији, као што се хвале. И још нешто више! Не само што Библији додају и друге књиге, него се не држи ни свега оног што у Библији пише. Јер, кад би јеховисти испуњавали све оно што је Јехова у Старом завету наредио, морали би се обрезати (1. Мојс. 17: 13), морали би празновати све старозаветне јеврејске празнике (3.Мојс. 23: 1—14), морали би поубијати све оне људе који те заповести не држе, јер то заповеда Јехова! (3. Мојс. 23: 29—31;2. Мојс 31: 14—15; 25: 2; 1. Мојс. 17: 9—13).

Замисли само колика би се клања и убијања морала спровести, ако би тај твој Лазаревчанин, или ко било од јеховиста— који се хвале да испуњавају све Јеховине заповести, заиста све то испунили!!!

Према томе, видиш и сам, Станоје, да те је твој Лазаревчанин јеховист, покрај свег свог симпатичног изгледа, ипак преварио у односу на Св. писмо.

О људској души

Твој сабеседник јеховист рекао ти је још једну новост која те је запрепастила. Човек нема никакву духовну душу и према томе не постоји никакав загробни живот, нити казна грешника и награда праведника. То ће се по његовој вери десити тек на дан другог доласка Христовог, и то тако, што ће грешници бити уништени, а праведници ће 1.000 година живети у земаљском Христовом царству. Тако каже тај јеховист, понављајући учење свих јеховиста, суботара и многих других секата.

А чуј шта каже о томе Свето писмо! „И онемоћав умрије Аврам у доброј старости, сит живота, и би прибран к роду својему'' (1. Мојс. 25: 8). „По том рече (Јаков): кад се приберем к роду својему, погребите ме код отаца мојих у пећини која је на њиви Ефрона Хетејина" ,.. „кад изговори Јаков заповијести синовима својим, диже ноге своје на постељу, и умрије, и би прибран к роду својему" (1. Мојс. 49: 29—33).  Смрт, дакле, није уништење него „прибирање к роду својему". А то значи одлазак душе тамо где су њени преци.

Удовица у Сарепти Сидонској имаћаше јединца сина који је био умро. А пророк Илија моли се Господу да поврати живот удовичином јединцу. Његова молитва је овако гласила: „Господе Боже мој, нека се врати у дијете душа његова". И Господ услиши глас Илијин, те се поврати у дијете душа његова и оживје" (1. Цар. 17:21—22). Ако нема душе после смрти, како се могла вратити у дететово тело?

„И врати се прах у земљу како је био, а дух се врати Богу који га је дао" (Проп. 12: 7) — каже Св. писмо о судбини човека после смрти.

Спаситељ овакво говори својим ученицима: „Не бојте се оних који убијају тело, а душе не могу убити. Него се више бојте онога који може и душу и тело да упропасти у паклу" (Мт. 10: 28). Дакле, постоји душа после смрти тела!

Причом о богаташу и Лазару (Лк. 16: 19—31) Спаситељ нам је открио загробну судбину људи: грешници иду тамо где се мучи, а праведници у блажени живот. За разлику од свих других Спаситељевих прича, овде се спомиње баш конкретна личност којој је име Лазар, па тиме цела ова прича добија баш своју стварну основу. Уосталом Св. писмо нигде не каже да је то само прича, као што каже за остале приче.

Приликом Преображења на Гори Тавору са Спаситељем су разговарали Мојсије и Илија. Ако после смрти нема ничега, како је Мојсије могао говорити са Спаситељем, када је давно умро?

На Голготи један од разбојника који бејаху распети заједно са Спаситељем добио је због покајања овакво обећање од Спаситеља: „Заиста, кажем ти: данас ћеш са мном бити у рају" (Лк. 23: 43). Јасно је: разбојник ће бити са Христом у рају истог дана кад му је то обећао, а не тек о другом доласку Христа.

Апостол Павле, пун вере у бесмртност душе, пише филипљанима: „Мучим се на две стране: имам жељу да умрем и да будем са Христом, што је куд и камо боље; али остати у телу — то је потребније ради вас" (Филип. 1:24).

Апостол Петар, свакако поучен од Христа, каже да је Христос за време своје телесне смрти проповедао своје Еванђеље старозаветним покојницима у духовном свету. Ево тога сведочанства: ''Јер је и Христос једном умро за грехе наше, праведник за неправеднике, да нас приведе Богу, тело су му, додуше, убили али је духом оживљен; њим је сишао и преповедао духовима који су били у тамници, који су некад били непослушни кад је Божија стрпљивост чекала у Нојево време док се градио ковчег, у ком се мало њих, то јест осам душа спасло кроз воду" (1. Петр. 3: 18—20). „Зато је наиме, и мртвима објављено еванђеље, да на људски начин буду осуђени у погледу тела, а да духом по Богу живе" (1. Петр. 4: 6). Ако после смрти нема душе, како им се могло проповедати Еванђеље?!

Најзад, апостол Јован у Откривењу, у визији, сведочи: ''Кад се отвори пети печат, видех под жтрвеником душе закланих због Божје речи и због сведочанства које имаху. И повикаше снажним гласом говорећи: Докле, свети и истинити Господару, нећеш судити и осветити нашу крв на онима што станују на земљи?" (Откр. 6: 9—10).

Ето, Станоје, тако Св. писмо, тако реч Божја, говори, о човеку, о његовој души, о загробном животу, о рају и паклу. Па ако ти твој јеховист још једном буде говорио супротно томе, онда знај да он те ствари или не зна, или директно лаже у име Св. писма којем он, тобож, верује. Друкчије не може бити!

Други долазак Христов

         Што се тиче другог доласка Христовог, то је истина која је ван сваке сумње, јер је то много пута поновљено обећање Христово. Ми православни ту истину знамо и исповедамо од самог Христовог обећања, дакле далеко пре него што се појавила секта јеховиста. Ти знаш да на свакој Литургији читамо символ вере чији седми члан гласи: „И који ће опет доћи у слави, да суди живима и мртвима, и Његовом царству неће бити краја". Кад ће то бити? Не знамо! То нико од људи не зна. То не знају ни анћели небески (Мт. 24: 36), јер то је „Отац одредио својом влашћу" (Дел. ап. 1: 7). Наше је да у тај долазак верујемо и да га очекујемо, да будемо спремни.

         Прича твога јеховисте, као и других секташа хилијаста, да ће Христос основати неко земаљско царство које ће трајати хиљаду година, у коме ће бити савршено социјално уређење, спада у бајке за децу. Тако раде сви политички паролаши да би придобили масе. Христос нити је тако шта чинио, нити је тако шта икоме обећавао. Напротив! Он својим следбеницима не само што не обећава златна брда овде на земљи, него им прориче врло трагичну судбину (Мт.  10: 16—22), И што ближе Његовом другом доласку, ситуација ће бити све гора, укључујући и изванредне природне, елементарне непогоде, затим силне ратове и револуције,  па  страшно  гоњење Цркве, па појаву многобројних секата које ће се представљати за праву Цркву Христову, за пророке Божје (Тим. 4: 1; 2. Тим. 3: 19; Мт. 24). Најзад ће доћи и антихрист чији долазак припремају баш те секте које војују против Цркве. А кад Христос дође у својој слави небеској са анђелима небеским, тада ће васкрснути сви и покојници, и праведни и грешни, да би добили свој коначни суд. Праведници у живот вечни, а грешници у муку вечну (Мт. 25: 46).

Тако сведочи сам Спаситељ. Јер, ако ће грешници бити уништени, онда нема никаква разлога ни да васкрсавају, јер је њих смрт већ уништила, пошто им се тело распало, а душе по секташком учењу ни иначе нема.

А да Христос није имао никакву намеру да оснива неко своје земаљско царство, сведочи чињеница да је пред Пилатом изричито рекао: „Царство моје није од овога света" (Јн. 18; 36). А пре тога „Исус сазнавши да намеравају да дођу и да га одвуку да би га прогласили царем, повуче се опет сам у гору" (Јн. 6; 15). Ето, такав је био став Спаситељев према земаљском царовању. Христос јесте цар, али не земаљски него небески. И кад доће Његово небеско царство којем неће бити краја, тада ће то бити „живот будућег века", као што читамо у 12. члану Символа вере.

А прича коју си чуо од секташа о хиљадугодишњем земаљском царству Христовом није заснована на Христовом прорицању ни обећању, него на секташкој фантазији и кривом тумачењу Св. писма. Дакле, и ту те је твој Лазаревчанин преварио. И тебе и себе; као што су јеховистички и адвентистички проповедници више пута преварили и себе и своје слушаоце тачним одређивањем датума кад ће Христос доћи. Замисли само колика гордост: читају у Св. писму да тај дан не зна нико осим Оца небеског, а овамо проричу и одређују датум! Па још кажу да верују само Св. Писму.

Христос је распет на крсту

А шта оно још рече твој јеховист, да Христос није уопште распет на крсту, него је обешен о дрво?! И ти то све слушао! Па што га ниси упитао да ти каже о које дрво су Га обесили кад  већ све зна. Но, пусти га нек прича шта хоће, а ти чуј шта кажу еванђелисти. Они су о томе свакако били боље обавештени — јер су Матеј и Јован својим очима гледали — а он из Лазаревца то не би могао видети чак ни да је живео у то доба, а камо ли што живи 20 векова после догађаја.

Сви еванђелисти тврде да је Христос био разапет (Мт. 27; 22—26; Мр. 15: 13—15; Лк. 23: 21—23; Јн. 19: 6,10,15). Прочитај, Станоје, те речи еванћелске и себи и јеховисти па ћеш видети да еванђелисти тврде да је Христос распет, а не просто обешен. Дабоме, у ширем смислу речи и онај који је распет такође је обешен, али не са омчом око врата, него разапетих руку, што је било знатно тежа, а и крајње срамотна смрт по ондашњим схватањима. А ако је био распет, јасно је да је то морало бити на крсту, а не на обичном којем било дрвету, као што тврди твој јеховист. А да је баш заиста био крст, то опет сведоче сви еванђелисти.

Када је Спаситељ ишао на распеће носећи свој крст, срете целу ту групу која је ишла на Голготу, неки Симон из Кирине, који се враћао из поља, и „натјераше га да понесе крст" (Мт. 27: 32). Они који су Му се ругали док је висио на дрвеном крсту, рекоше му: „Ако си син Божји, сиђи с крста" (Мт. 27: 40). То исто су понављали и главари свештенички и књижници: „Ако је цар Израиљев нека сиђе с крста па ћемо га вјеровати" (Мт. 27: 42). То исто сведочанство можеш наћи у еванђељу по Марку гл. 15, ст. 20—21; 30—32. Такође можеш наћи и сведочанство еванђелиста Луке у гл. 23, ст. 26. Еванђелист Јован, који је и стајао под Христовим крстом овако сведочи: „И носећи крст свој изиђе на мјесто које се зове ко-стурница, а јеврејски Голгота". „Пилат пак написа и натпис и метну на крст". Даље сведочи еванђелист Јован: „А стајаху код крста Мати Исусова, и сестра матере његове Марија Клеопова и Марија Магдалина" (Јн. 19, ст. 17; 19: 25).

Да је Христос био просто обешен о дрво како мисли твој сабеседник јеховист, Његова смрт би наступила моментално и нико не би имао прилике да Му се руга. Међутим, Њега су распели на дрвени крст због тога да би Га што више осрамотили, и да би се што више мучио. То је била уједно сурова и срамотна смрт.

Речи апостола Петра упућене јеврејским старешинама „Бог отаца наших васкрсао је Исуса кога сте ви обесили на дрво и убили" (Дел. ап. 5:30) констатују само чињеницу да су јеврејске старешине усмртиле Исуса вешањем на дрво, без подробног објашњења какво је било то дрво да ли крсно или неко друго, и какво је било то вешање, да ли распећем или обично. Но пошто на толико места Св. писма имамо несумњиво објашњење како је текло то „вешање" и о каквом је дрвету реч, пошто и сам Петар тврди да су Јевреји Христа приковали (Дел. ап. 2:23) и распели (Дел. ап: 2:36), онда је ту реч несумњиво о смрти на крсту, као што то и изричито пише у преводу „Новог завета" од др Емилијана Чарнића.

 Поштовање крста

Читаву ту нееванђелску причу да Христос није распет на крсту, научио је твој јеховист од својих учитеља који су то лукаво измислили, да би оспорили значај крста за хришћане. О томе сведочи и њихово тврђење да је крст многобожачки знак што пише у њиховим књигама и брошурама.

То тврђење свакако нису могли наћи у Св. писму, него у понеким антихришћанским књигама. Да ли су и разни многобошци имали знак крста, и како су се односили према њему, то се нас хришћана нимало не тиче нити нас на шта обавезује. Као што нас ни на шта не обавезује чињеница што и данас видимо разне хипике који онако прљави, чупави и ритави носе уза се свакакве наките па и разне крстове. Но њихов став и однос према крсту је сасвим друкчији него наш хришћански. Ми крст поштујемо не као какву сујеверну амајлију, него као светињу која нас подсећа на Христово страдање и смрт и васкрсење које је све било услов и извор нашег вечног спасења.

За такво једно понашање није потребно да ми ико изда икакву заповест, оно по природи ствари истиче само по себи из побожног срца. А да крст Христов има силу над демонима, над злим мислима, над грешним расположењима, то се зна из искуства. Кад бесомучне људе доведу у цркву пред знак крста, они се грче и бесне као и бесомучници пред личношћу Христовом, о чему нам сведоче Еванђеља (Мр. 9: 20; Лк. 9: 42; Лк. 8: 28).

А ако јеховист заједно са свима осталим секташима тражи баш библијску потврду да крст Христов има силу, онда нека чује шта каже ап. Павле: „Реч о крсту је лудост онима који пропадају, а нама који се спасавамо — сила Божија" (1. Кор. 1: 18).

Видиш, Станоје, тако Св. писмо и искуство говоре о крсту Божјем. Зато у српском православном народу и постоји изрека: „Бежи као ђаво од крста".

Спаситељ обећава да ће се непосредно пред Његов други долазак појавити на небу „знак Сина Човечијег". (Мт. 24: 30), Који је то „знак Сина Човечјег", ако не знак крста?! Из историје Цркве знамо да је тако. Цар Константин је пред одлучну битку са Максенцијем видео на небу светао знак крста испод кога је била светлом написано: „Овим побећуј!“. То је видела и његова војска. Те ноћи јави му се у сну Спаситељ и објасни му смисао виђеног знака. Цар је послушао визију и ноћну поуку, ставио знак крста на заставе своје војске, и заиста је победио Максенција, а хришћанима дао слободу.

Тебе је међутим највише збунило лукаво питање које си чуо од јеховисте, а које су још некад назарени постављали православнима и које се и данас може наћи у секташким брошурама. Наиме, крст је средство којим је усмрћен Син Божји. Зар постоји икоји отац којем би било драго уже којим је обешен његов син, или нож који му је сина убио? Према томе, крст не може бити драг и мио Богу. Зато они одбацују крст као и сви други нехришћани. Занети том својом логиком они не примећују да су се одрекли силе Божје која по мало пре наведеном сведочанству Св. писма почива у крсту Христовом. И при свем том тврде да верују Св. писму!

Али, хајде, Станоје, баш да видимо колика је вредност тог секташевог лукавог примера са ножем. Заиста нико не би указивао никакву љубав ни поштовање ножу којим му је неко убио сина. То је и психолошки и логички сасвим тачно. Но, останимо при истом примеру. Шта ће бити са ножем којим је неко исекао сву ужад којима су били везани вековни робови, сужњи. Да ли би и тај нож био предмет мржње, грозоте и одбацивања?! Зар не би било и логички и психолошки природно да га ослобођени сужњи чувају као заиста драгу успомену. А крст Христов је баш то! Да је Христос завршио своје постојање у гробу на Голготи, и да је Његова смрт била само природна победа над једним немоћним човеком, победа извојевана крстом, тада би крст заиста био сличан ножу којим нам је неко заклао најмилијег пријатеља. Али Христова крсна смрт  није  била  никаква  слепа  случајност. Христова смрт не представља дефинитивну победу смрти над људском природом. Далеко од тога! Христова крсна смрт је била драговољна жртва за откупљење људског рода и неопходан услов за васкрсење као дефинитивну победу над смрћу. Према томе, крст је послужио као средство нашег спасења. Њиме су као каквим ножем — да продужимо поређење — посечена ужад којима су сужњи у аду били везани. Зато ми на сваком васкрсном јутрењу читамо после васкрсног еванћења: „...јер, ето, кроз крст дође радост целом свету". И то тако заиста и јесте.

Крст је заиста „сила Божја“, како каже Св. писмо (1. Кор. 1: 18). Када је у Јерусалиму у доба цара Константина пронађен крст на којем је био распет Христос, онда је он препознат по сили Божјој која се појавила и оживела мртваца на којег су га положили. Тако каже историја.

Ето, због свега тога је крст знак у којем је изражено читаво Еванђеље Христово, читава хришћанска вера и хришћанска историја. Свака религиозна заједница има извесне видљиве знаке који су њени символи: Јевреји звезду, муслимани полумесец, многобошци разне фетише, и као што свака политичка организација има своје символе који је представљају, и као што свака држава има своју заставу која је символички представља (кад видим српску тробојку, видео сам у извесном смислу речи Србију) тако је и крст символ хришћанства. С том разликом што он није само символ, као што су претходно набројани символи, него је по тврђењу Св. писма, којем секташи тобож верују, уједно и сила Божја. А зна се, онај који би пљунуо на заставу своје државе, чак ако и не би био судски кажњен, био би назван издајником. А шта да кажеш о онима који се праве хришћанима, а пљују на крст Христов упоређујући га са обичним разбојничким ножем и револвером?!

Станоје! Ако умеш мислити, промисли добро о томе свему и покушај да сагледаш ко је то дошао да те „просвећује" и „спасава"!

О крсној слави

Има још једна велика светиња, светиња нарочито за нас православне Србе, коју твој сабеседник секташ није оставио на миру. То је крсна слава. Конкретно, у његовом случају, Св. Јован Крститељ. Тражи ти секташ да му покажеш из Библије неки цитат којим се наређује слављење крсног имена, па ће се он онда „вратити у православље" и славити Св. Јована, као што то још увек чини његов отац и браћа. Па пошто ти ниси могао да му покажеш такву заповест из Библије, остало је да он има право што одбацује Славу и да је према томе слављење крсног имена грех пред Богом!

Требало је да ти од њега тражиш нека он покаже у целој Библији макар једну забрану којом се забрањује слављење крсног имена, макар једну реченицу која би тврдила да је слављење крсне славе грех пред Богом. Такву једну забрану и такав један грозан суд нико на свету не може пронаћи у целој Библији. Према томе кад секташ теби говори да је слављење крсног имена грех, и да је то нешто противно Богу, он то не чини на основу Библије, него на основу свога личног схватања. А његово лично схватање нас ни на шта не обавезује, поготово ако је нелогично и ако је у противности са самим духом Еванћеља. А оно је управо баш такво.

Размотримо мало то његово схватање. Шта значи крстити се? То значи постати хришћанин. То даље значи постати делић тајанственог тела Христовог или Цркве Христове. То даље значи бити наследник царства Христова. То даље значи прећи из смрти у живот (Рим. 6: 4—14; Кол. 2: 12), то значи „обући се у Христа", као што се и пева приликом крштења „Јелици во Христа крестистесја, во Христа облекостесја" („сви ви који сте у Христу крштени — у Христа сте се обукли" Гал. 3: 27).

Е, па кад је то тако, зар онда дан крштења није велики дан? Зар за поједине људе и породице има неки већи и радоснији и свечанији дан? А гле, дан наше крсне славе, то је дан кад су наши преци прешли у хришћанство и то оставили у аманет својим потомцима поступивши по речима Св. писма „уздаћу се у Господа ја и деца коју ми даде Бог" (Ис. 8. 18; Јевр. 2: 13). Други славе телесне рођендане. Ми православни Срби славимо дан к р ш т е њ а  н а ш и х  п р е д а  к а  као духовни роћендан. Зар ту има ишта нееванђелско, ишта антибиблијско? Напротив, то је у пуном складу са Библијом.

Или можда твој секташ мисли да Св. Јован Крститељ није достојан нашег поштовања и слављења. Он, као и сви други секташи, подмеће нама многобоштво, тврдећи да ми обожавамо Св. Јована Крститеља и друге светитеље. Па зар ти, Станоје, не видиш колико је то безобразно   секташко   п о д м е т а њ е   нама нечега што нам не пада ни на крај памети.Зар они мисле да смо ми православни толико глупи да не знамо чак ни то да је само Бог Бог, а да је светитељ човек светога живота?! Да ли је теби, Станоје, икоји православни свештеник рекао да је Св. Јован Бог, или да су Света Петка, Свети Сава и остали светитељи богови? Никад нигде то није било речено. А секташи нам баш то   п о д м е ћ у.   Не дај се, Станоје, варати од којекога!

Али ако не смемо и нећемо да указујемо светитељима божанско поштовањс, или обожавање које припада само Богу, то не значи да не треба да им указујемо светитељско поштовање, доследно речима Христовим: „Ко прима пророка у име пророчко, примиће награду пророчку" (Мт. 10: 41). И ако Св. писмо заповеда да треба да се сећамо оних који су нам проповедали реч Божју (Јевр. 13: 7) а међу њима без икакве сумње спада и св. Јован Крститељ, и пророк Свевишњега (Лк. 1:76), и ако Св. писмо каже да молитва праведнога може много помоћи (Јак. 5: 16), и ако је сам Спаситељ рекао за св. Јована да је он највећи мећу рођенима од жена (Мт. 11: 11), зар није онда потпуно логично, потпуно у складу са Библијом указивати молитвено поштовање свима светитељима, а посебно св. Јовану пророку и крститељу и претечи Христовом?!

И још нешто више, то поштовање које указујемо светитељима, преко њих указујемо и самоме Богу. Јер, када. гледамо величанствену васиону, или земаљску природу па нам уздрхти срце од побожности, ми тада прослављамо на звезде ни биљке нити уопште природу, него Бога створитеља чије се величанство делимично одражава кроз величанство природе. Тако исто кад славимо светитеље, ми тиме прослављамо и Бога као извор сваке светости, јер без Божје благодати нико не може постати светитељ. Она је та сила која чак и грешника може да обрати у светитеља.

А наша крсна слава покрај свога еванђелског значаја заправо је један од многих начина којима указујемо поштовање светитељима у складу са напред наведеним речима Св. писма. Ако твој секташ из Лазаревца сматра себе већим од икојег Божјег светитеља, а посебно већим од св. Јована, онда нека се јави Спаситељу са рекламацијом и протестом зашто Христос св. Јована проглашује највећим мећу рођенима од жена, кад, ето, има неко ко је већи и од св. Јована, па не мора да га побожно слави нити да му указује икакво поштовање. Он је за њега „друг Јован".

О   посту

Твој секташ ти је још рекао да пост нема никакве вредности ни пред Богом, ни пред човеком. За такву тврдњу он се позаво на речи Св. писма које се не односи на пост него на Јеховину деобу јела на чиста и нечиста, на идолске жртве и на прање руку пре јела (Мт. 15: 1—11 1. Кор. 10:25—30; Тит. 1: 15).

Што се пак тиче поста и његове вредности за морално уздизање човека, знамо сасвим сигурно да су пророци у Старом завету постигли, да је Христос постио и да су апостоли такође постили (Пс. 35: 13; 109: 24) Јер. 36: 6; Ис. 58: 3—8; Дан. 9:3; Јоиљ. 2: 15; Зах. 8: 19; Мт. 4: 2; Дел. ап. 13: 3; 14: 23). Да нису сматрали пост корисним и потребним, свакако не би постили. Додајмо томе: ако је пост био потребан и користан чак самом Спаситељу који је био без греха, то колико је потребнији нама који сваки час падамо у грехе свих врста!

Спаситељ нам даје упутство како треба да постимо (Мт. 6: 16—18) и чак обећава небеску награду за правилан пост! А за изгоњење злих духова препоручује не само молитву, него и пост (Мт. 17: 21). Дакле, бирај, Станоје, хоћеш ли слушати Христа и Св. писмо, или секташе!

Рад и награда свештеника

Али, са највећим жаром секташ ти је причао против попова који, ето, „баш ништа не раде", а узимају новац од радника који се муче радећи. Нек раде и попови! Него шта! „Ко не ради, нека и не једе" — вели Св. писмо (2. Сол. 3: 10).

Стара је то парола, Станоје, већ дотрајала и онемоћала од старости. И нису ту паролу створили само секташи, него и сви антицрквени и антирелигијски покрети из прошлог века, који су ради веће ефикасности у борби против религије прогласили попове за трутове који ништа не раде, а радницима обећали пуно уживање свих плодова њиховог мукотрпног рада, кад неће више морати ништа никоме да плаћају, понајмање „ленчугама поповима". То су преузели и секташи.

Да ли је то обећање испуњено, и да ли ће се икад испунити, то се мене не тиче. Али ме се тиче, да ли је тачно да попови ништа не раде, него само једу туђу муку и туђ хлеб.

Ако се под речју „рад" схвати само копање, орање, рад у руднику или у фабрици, онда се већина свештених лица заиста не бави тим радом, иако има још како знатан број све-штених лица која се баш и таквим баве, и која у дословном смислу речи живе од рада својих руку.

А да ли је радник само онај који копа и ради у фабрици? Да ли се тим послом баве секташки проповедници, политички радници, спортисти, глумци, професори, трговци, адвокати, судије и тако редом? Зар мислиш да осим телесног рада не постоји никакав други, на пример духовни рад који такође има своју вредност? Замисли ти Станоје свештеника који мора, рецимо из Котора да по оним црногорским врлетима оде чак у Даниловград, или у какво забачено село у брдима и увалама да причести неког болесника на самрти, или да сахрани некога чији рођаци одлучно захтевају и горе од жеље да им се то учини. Мислиш ли ти да то није никакав рад и никаква услуга? Боме јесте. И ако ће тај свештеник само једанпут, а каткад и двапут дневно морати да обави сличан посао, како може да се бави још и неким другим радом!

Зато, видиш Станоје, Св. писмо предвиђа да свештеник има морално право на материјалну награду од својих верника. (1. Кор. 9: 7—14). Чуј само неке од тих речи Св. писма:

''Ко војује о своме трошку? Или ко сади виноград и не једе род његов, или ко напаса стадо и не једе млеко од стада? Говорим ли ја то само по људски, или не говори то закон? У Мојсијевом закону, наиме, написано је: „Немој да завежеш уста волу који врше". Брине ли се Бог за волове, или говори баш за нас? Та за нас је написано — да орач треба у нади да оре и који врше треба да врше у нади да ће добити свој део. Ако вам ми посејасмо духовна добра, да ли је то нешто велико кад жањемо ваша телесна добра? Кад други имају права да учествују у вашим земаљским добрима, зашто не бисмо имали ми још и више? ... Не знате ли да се од храма хране они који врше свету службу, и да служитељи олтара с олтаром деле? Тако је и Господ наредио проповедницима еванћеља да од евађеља живе".

Ето, тако каже Св. писмо! А сада мало математике! Узми, Станоје, оловку и папир, па пиши. На једну страну напиши колико си у току 1978. године дао хонорара твоме свештенику, а колико прилога, или парохијала, или које било дажбине твојој Православној цркви. На другој страни израчунај колики је твој годишњи приход и подели га са десет. Да си пре-шао у јеховисте или адвентисте или у коју било секту, ти би био обавезан да ту десетину неизоставно даш твојој новој верској заједници — без одлагања и икаквог пардона.

Ја, дабоме, не знам колики су твоји годишњи приходи. Али претпоставимо да ти месечно зарадиш десет хиљада шилинга, ту у Аустрији. Твоја годишња зарада била би тада сто двадесет хиљада шилинга. Десетина од тога је дванаест хиљада. Тих дванаест хиљада шилинга износи око шеснаест хиљада нових динара, или милион и шест стотина хиљада старих динара! А замисли колики су тек доприноси оних чија је зарада пет пута већа од твоје! Износи на близу осам милиона старих динара!

Нађи ми, Станоје, тог православног Србина којег је његова Црква оптеретила са толиком дажбином!

Е па сад, ако се разумеш у рачуницу, а рачуница не лаже, онда можеш јасно видети колико је нетачно тврђење твога јеховистичког сабеседника да попови пљачкају народ. Из те рачунице видећеш јасно ко то гули и пљачка нашег радног човека.

Поставио си ми, Станоје, још и многа друга питања, али и сам видиш да је немогуће у једном писму одговорити одједном на свако питање. Зато ћу ти дати нека упутства. На пи-тање о иконама, наћи ћеш чланак у „Апологетској читанци" коју ти могу послати ако желиш. На питање о Светој Тројици наћи ћеш опширан одговор у оној књизи коју сам ти послао — „Научно оправдање религије, књ. III". На питање о православљу и римокатолицизму можеш наћи одговор у свакој историји Цркве, а такође и у књизи „научно оправдање религије књ. II" коју ти могу послати ако желиш.

Не знам, Станоје, да ли си под навалом насртљивог секташа до сада већ напустио Православну цркву. Ако јеси, то би био страшан и велики грех. А ако ниси, ако се још двоумиш, проучи ово писмо, подај и твоме јеховисти нека га и он проучи, па ми заједнички укажите шта је у њему нетачно.

Са жарком жељом да те благодат Духа Светог коју си примио приликом св. тајне миропомазања чува од пада у коју било јерес, срдачно те поздравља

Лазар   Милин

Православни мисионар, бр. 6 / 1979.године