header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Милан Дамњанац: Патријархов позив Србима на КиМ или слика нашег пада Штампај Е-пошта
уторак, 15 октобар 2013

          Уместо да Црква подржи свој страдални народ, она учествује у његовом обмањивању

Нико не каже да је ситуација на Космету једноставна нити да је лако схватити проблеме Срба који тамо још увек живе и да им се могу делити лекције. Међутим, сами Срби са Космета најбоље знају опасности и дилеме са којима се суочавају и најбоље осећају шта јесте и шта није исправно, пошто се сваки избор директно односи на њих, њихове породице и њихове животе.

 Недвосмислена жеља косметских Срба да остану део државе Србије као и државног врха Србије да им то не дозволи произвели су парадоксалну ситуацију да, како рече Матија Бећковић, једна држава која не признаје другу државу позива своје грађане да изађу на изборе те и такве државе, сепаратистичке творевине, коју успут не признаје.

Уместо да Српска православна црква подржи свој страдални народ на Космету тиме што ће апеловати на народ у остатку Србије и на српску власт да не чини то што чини, она учествује у том обмањивању јавности и несрећних косметских Срба којих су се одрекле све српске институције и које их третирају, чини се, чак и горе него што су третирале народ у Републици Српској Крајини. Српски патријарх и Црква овим показују колико су се заиста променили после смрти Патријарха Павла и колико јесу или нису заиста институција на коју се Срби могу ослонити. Тај парадокс да српски патријарх позива Србе, који немају чак ни право на слободно кретање и живот, да учествују на изборима туђе државе, а не на својим, а да притом нису отишли са својих имања и огњишта, ту уснили, и пробудили се у другој држави – све то представља морални и национални суноврат СПЦ од које ће се она тешко опоравити.

КАКО ЈЕ ГОВОРИО ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ

Нарушен углед Цркве ће имати озбиљне последице и по идентитет Срба али и по саму Цркву. За крај, ваља цитирати речи Патријарха Павла на исту тему изречених пре пар година: “Подсећам вас успут и на то да су косовско-метохијски Албанци до пре само неколико година, притом живећи у неупоредиво бољим условима него њихови српски суседи данас, не само одбијали да учествују на изборима него и бојкотовали све органе власти, читав државно-правни поредак. Па ипак, њих нико није уцењивао, а на њихове политичке вође нико није вршио притисак. Поређење и закључци намећу се сами…”.

Недржавничко понашање српске власти је утолико горе уколико добија подршку свих народних институција сем самог народа. Овим потезом народ је остао први пут у историји сасвим сам, без икакве институције на коју би се могао ослонити, која би бранила његова права и интересе. Чак и у време турског ропства, Црква је била та институција на коју се народ ослањао, институција која му је дала веру и наду у опстанак и обнову државе, али, још важније, пружила прилику да сачува и реконструише свој национални и културни идентитет. Сада је, нажалост, јасно да је СПЦ постала жртва једне кампање преумљења српске колективне свести и да је баш зато било врло важно од ње направити парадржавну, а не народну институцију. Могло би се рећи да је, парадоксално, покушај да се држава одбрани од Цркве, позивајући се на „секуларност”, тј на одвојеност цркве и државе, са јасним циљем да одбрани своје антинародне и антиуставне мере у волшебном преокрету довела до стварања јединства државе и цркве у однарођавању. Злонамерни би рекли да се ради о покушају да се од Цркве створи нова паравладина институција. И, док Албанци задовољно трљају руке, а српски државни врх коначно може да одахне, јер је издаја у Србији коначно легитимна ствар, несрећни Срби са Космета тек сада виде у коликом су они истинском проблему.

Не само што их је сопствена држава изручила некаквој сепаратистичкој творевини и поручила им да треба да се понашају као грађани те државе, која их држи у гету, не само што војска и полиција Србије неће реаговати уколико њихови животи и имања буду угрожени, не само што остатак народа у Србији ћути, већ и Српска православна црква, ни мање ни више, већ кроз уста Патријарха говори да је најбоље да изађу на изборе, чиме им заправо поручује да је најбоље да схвате да су остали сами, и да је учествовање на изборима Хашима Тачија једини начин да се заштите. У преводу, или ће вас штитити Хашим или нико. Ми сигурно нећемо.

СТРАШНИЈЕ ОД ИЗЈАВЕ

 Е сад, оно што јесте мучно у целој ствари није ова издаја, која јесте страшна и представља морално дно које је Србија коначно доживела, већ будући поступци Срба са Космета. Они који и после овога наставе да верују у српску државу и бојкотују изборе заиста су људи који су у стању да издрже све, и надљудским напорима одржавају какву-такву идеју српске државности на Космету. Међутим, и они други, Срби несрећници који ће изаћи на ове изборе нису они које смемо нити имамо морално право да осуђујемо. Основно је питање када престаје лојалност према држави, па чак и народу, који не само што не жели да заштити део свог народа и територије већ отворено помаже страном освајачу и ради против тог народа.

Питање је ко од нас има морално право да оне који живе на Космету морално осуђује, пошто се борба за Космет данас не води у Приштини, Косовској Митровици или Звечану. Води се у Београду, води се у срцима Срба, води се на медијима, у народу, и тек добитак те борбе може донети некакав, било какав, преокрет за Србе на Космету. Несрећа је што та и таква борба није ни почела, не заиста, а ускоро ће са Космета нестати и последњи трагови државе Србије. Многи споменици и цркве су порушени, а наша сопствена држава ће затворити своје институције, Универзитет, школе и болнице. Много година после ових несрећних догађаја и одлука, остаће стид и срамота, сећање на издају, на велике и мале речи, велике и мале издаје, велике и мале срамоте, али и на велике и мале храбрости. А највећа је храброст Срба са Космета данас, и зато им нећу рећи да морају да издрже, јер они не морају ништа сем онога што они верују и осећају, али ћу им рећи да су они одраз и мера, они су све оно што ми нисмо и они су приказ свега што смо у међувремену постали у односу на њих.

Као у Слици Доријана Греја, тек њихово постојање, тек тај магичан портет говори какви смо људи постали. Тек када Доријан погледа тај портет, види шта је од њега остало као човека, али се добро стара да то сакрије и да нико други не види његову срамоту. Тако је некако и данас, само се често заборавља шта се догодило када је Доријан коначно уништио свој портет који га је приказивао као ужасног и неморалног човека. Тог момента портет је постао он сам. Колико год крили истину о себи, никада је не можемо довољно добро и довољно дубоко закопати како нас не би прогонила. Истина је да је покушај да се представимо као озбиљна земља и народ обично фолирање и лаж – и та слика нашег пада јесте све оно што деламо како бисмо забашурили постојање Космета и Срба са Космета. Тај портет крвавих, прогнаних, силованих, осакаћених Срба, наспрам Срба у оделу, са новим биометријским пасошем, и сновима о Европи неће тако дуго трајати. Не зато што је заблуда, већ зато што су нам одела навукли, пасоше поделили, а снове наметнули само зато да не приметимо брзину којом нам се приближавају.

http://www.standard.rs/milan-damjanac-patrijathov-poziv-srbima-na-kim-ili-slika-naseg-pada.html

Кратак осврт Уредништва "Борбе за веру": 

„А што питаш за проклетог Вука,

 

Проклет био и ко га родио!

 

Проклето му племе и кољено!

 

Он издаде цара на Косову..."

Из народне песме „Цар Лазар и царица Милица“

 

 

Последњи пут ажурирано ( петак, 18 октобар 2013 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 45 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.