header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Отац Дамаскин Светогорац: Новотарско лицимерје у Цркви Штампај Е-пошта
уторак, 26 новембар 2013

 Обичаји у Цркви

Треба расудити: шта се у Цркви временом мењало, а шта се не мења него остаје заувек. Временом се у Цркви мењала нека правила и обичаји, док заповести Божје и дух у Цркви остаје заувек. Испочетка су сви клирици и представници побожног народа бирали себи епископа као духовног оца, а после је то укинуто и раздвојило се старешинство епископа и духовног оца, па епископ постаје црквена власт, а народ бира себи духовног оца.

У почетку на литургији није било проскомидије и у прво време исповедништва и мучеништва кажу да су сви приступали св. причешћу на свакој литургији, а после се то укида временом, уводи се проскомидија и народ све ређе приступа св. причешћу. Испочетка су већином хришћани били светог живота, и Апостол Павле их назива Светима, али временом су хришћани бивали све слабији, тако да им је требало све више времена да се припреме да би се достојно причестили и да им св. причешће не би било на осуду. По Предању Српске Цркве последњих векова, за здраве људе припрема је била оваква: недељу дана пост на води и молитва и чување од свих грехова, па затим исповест и причест. То је вековно искуство Цркве и проверен и сигуран пут ка спасењу. Од малена су се хришћани навикавали на пост на води, тако да су могли да посте на води и да свршавају тешке послове. Има једна Повест из живота Владике Николаја, која говори како се раније поштовао пост на води у Српској Цркви:

Повест о посту

1929. год. уочи освећења цркве у Лелићу, Владика Николај је до дубоко у ноћ седео са народом и разговарао. Чедо Давидовић је послуживао народ кафом и ракијом, па упита Владику: "Преосвећени, ми надничари у народу понекад омрсимо петак и среду, а кад смо код куће не мрсимо; шта ви кажете на то?" Владика рече: "Брате Божо, одговори Чеди!" Богомољац Божо устаде, прекрсти се и рече: "Због поста Адам и Ева су истерани из Раја", - и опет се прекрсти и седе. А Чедо рече Николају: "Владико, нећу тако; ја сам вас питао и ви да ми одговорите". Владика устаде, прекрсти се и рече: "Због поста Адам и Ева су истерани из Раја", - и опет се прекрсти и седе. А Чедо ћутећи уклони се у страну.

Раније у комунистичко време, сећам се, док је владао богомољачки дух у Српској Цркви могао си да одеш у било коју цркву или манастир, и свуда си био радо примљен, и служило се једнолично, и није било неслоге и раскола у Цркви. А сада се види неслога и раскол у Цркви и то је доказ да сада хришћани углавном нису побожни како треба. Нарочито за Србе важи то правило: кад Срби нису сложни, већином нису ни побожни. Направиле се групације као неке политичке партије у Цркви, да не кажем као фарисеји и садукеји, и свако ради по своме не питајући да ли је то Богу по вољи. Испуњава се јеванђелска изрека, како је Апостол упозорио: "Не варајте се: зли разговори кваре добре обичаје". И док су раније добри обичаји држали Српску Цркву, сада је због "злих разговора" Она упала у тешко стање. Потребно је покајање више него икад, а другим средствима без покајања неће ништа успети. Дакле, као што је речено, временом су се мењала нека правила и обичаји у Цркви, јер су хришћани бивали све слабији. Уосталом, и сада се разликују неки обичаји у Помесним Црквама, и свака Помесна Црква има неке своје обичаје, које држи од старине.

Лицемерије у Цркви

А заповести Божје и дух у Цркви нити се мењају, нити могу да се промене. Међутим новотарци, који су променили вековна правила и обичаје у Цркви, нису се задржали на тим променама, него су у својој гордости продужили да мењају и оно што се не може променити у Цркви, а да се оде у раскол и јерес. Многи данас само површно и лицемерно прихватају заповести Божје и дух Православне Цркве, и њих не дотиче оно што се некада догађало и што је описано у Светом Писму и Житијама и Поукама светих Отаца. Међутим, као што је речено, заповести Божје и дух у Цркви нити су се мењали, нити могу да се промене, а да се не оде у раскол и јерес. У оно време били су фарисеји и садукеји, као што је описано у Светом Писму, и сада има још више фарисеја и садукеја него тада. Описано је тачно, како је апостол Јуда без благослова узимао прилог од народа, па тако испада да је увек продавао Господа и на крају Га је продао за тридесет сребреника. Па како онда, тако и сада: среброљубље мора да прода Господа, тј. љубав према новцу и богатству мора да прода Господа. Описано је тачно, како је Апостол Петар био самоуверен, и због своје самоуверености одрекао се Господа. Па како онда, тако и сада: самоувереност мора да се одрекне Господа, тј. кад се човек узда у себе а не у Бога, то самопоуздање мора да се одрекне Господа. Описано је тачно, како су се лицемери споља показивали побожни, а унутра су имали лоше мисли, жеље и осећања, па су тако увек варали сами себе, јер Бога нису могли да преваре. Па како онда, тако и сада: лицемерије мора да превари само себе, тј. кад се човек споља показује побожан, а унутра допушта лоше мисли, жеље и осећања, то лицемерије мора да превари само себе. Шта мислиш: да сада нема таквог издајства и одрицања од Христа и лицемерства као тада у време Христово? Има сада више издајника и лицемера него тада, јер ово је последње време и проречено је: "Ко претрпи до краја, тај ће се спасти" (Мк. 13:13). Ако испитамо лицемерију новотараца, има код њих и среброљубља и самопоуздања и људског страха и незнања. Као што су се апостоли разбежали у време Крсних страдања Христових, тако има и данас многих, који су постали новотарци из људског страха од страдања.

Господ је заповедио: "Чувајте се квасца фарисејскога и садукејскога" (Мт. 16:6), тј. чувајте се лицемерија. Кад се човек не чува од лицемерија, оно може да га доведе до безумља, тако да човек ужасно вара самог себе. На пример, данас имамо католике, који се називају хришћанима, док њихове усташе личе на сатанисте, јер су им дела сатанска. А Господ је упозорио: "По плодовима њиховим познаћете их" (Мт. 7:16). Тј. споља се показују Христови, а унутра су ђавољи. Једном приликом преко радија чуо сам неког преживелог логораша из Јасеновца како говори: "Не може ум човечји да схвати такве злочине, не може да схвати какви су то били злочинци (усташе)". Не може прост човек да схвати таквог поквареног човека, који се речима представља као хришћанин, а по ужасним делима је сатаниста; не може прости ум да схвати како може покварени ум човечји споља да се представља као хришћанин, а унутра у срцу да буде сатаниста. Не може прост човек да схвати такву поквареност духа човековог. Али то је особина лицемерија и оно мора да вара само себе до безумља, јер Бога не може да превари.

Навели смо пример апостола Петра и Јуде и најтежи облик лицемерија код јеретика, али има пуно и других облика лицемерија, који су исто тако погубни ако се човек не покаје. Свети Оци говоре, да ко не пости и не труди се, тај је непријатељ Крста Христова, тај је лицемерни хришћанин, и за потврду тога можемо да наведемо многе беседе светих Отаца. Сваки хришћанин има свој крст и треба да зна и да носи свој крст, и своје мисли, жеље и осећања да везује за свој крст, да не би у себи имао блуд срца. Како би рекли: треба човек целог себе да прикива за свој крст, треба своје срце увек да прикива за свој крст, тј. своје мисли, жеље и осећања увек да прикива за свој крст, да срце не би блудело у свакаквим помислима, жељама и утисцима овога света који у злу лежи. Јер ако хришћанин не прикива своје срце за свој крст, тј. ако не прикива своје мисли, жеље и осећања за свој крст, онда бива лицемер и споља се показује побожан, а у срцу је блудник. Како у свету, тако и у манастиру, свако треба да има и да зна и да носи своје послушање, којим се спашава од блуда срца. Пресв. Богородица је заповедила преп. Серафиму Саровском да свим сестрама у Дивјејевском манастиру да послушање, па која сестра врши своје послушање – спасиће се, а која сестра не врши своје послушање – неће имати спасења.

Бог се жалио на Јевреје због њиховог блуда срца, и то говори у Псалтиру:

"Четрдесет година негодовах на тај пород, и рекох: увек заблуђују срцем; и они не познаше путеве Моје. Тако се заклех у гњеву Своме: да неће ући у покој Мој" (Пс. 94, 9-11).

И у својој песми пресв. Богородица говори за гордељивце: "Расточи горде у мислима срдаца њихових" (Лк. 1:51).

Непријатељи Крста Христова

У посланици Филипљанима, Апостол Павле пише: "Угледајте се на мене, браћо, и гледајте на оне који тако живе као што нас имате за пример; јер многи, за које вам много пута говорих, а сад и плачући говорим, владају се као непријатељи Крста Христова; њихов је крај погибао, њихов бог је трбух, и слава у срамоти њиховој; они мисле оно што је земаљско. Међутим, наше живљење је на небесима, откуда очекујемо и Спаситеља нашега Исуса Христа, Који ће преобразити наше понижено тело, тако да буде саобразно Телу Славе Његове, по сили којом Он може све учинити и Себи покорити."

У својој Догматици Авва Јустин наводи тумачење ове Посланице:

"Антиохијски јеванђелист Златоусти благовести: ништа није тако неприлично и туђе хришћанину као тражити себи одмор и починак; ништа није туђе тако његовом позиву и војевању као, бити силно привезан за овај живот. Твој Господ би распет, а ти тражиш одмора; твој Господ би прикован, а ти се предајеш задовољствима; је ли то дело племенитог војника? Стога свети Павле и вели: многи ходе за које вам много пута говорих, а сад и плачући говорим, непријатељи Крста Христова. Свети Апостол говори ово јер је било људи који су се лицемерно држали хришћанства, а живели су у доколици и задовољствима, што је противно Крсту. Јер Крст сачињава принадлежност душе која је ступила у борбу, готова је на смрт (за Христа), и никакав одмор не тражи себи; а они живе управо супротно томе. Стога, мада себе називају хришћанима, ипак су непријатељи Крста; јер кад би волели Крст, они би се трудили да живе животом Распетога. Не би ли распет Господ твој? ако се на исти начин не можеш распети, ти Га подражавај на други начин: распињи себе (тј. тело са жељама и страстима Гал 5;24), не да би уништио себе, не дао Бог јер то је безбожно, него по речи Апостола Павла: разапе се мени свет, и ја свету (Гал6;14). Ако волиш Господа свога онда умри Његовом смрћу; познај како је огромна сила Крста, колика је добра он учинио, колика чини, и какво је он осигурање живота. Крстом се изршује све и сва: крштење – Крстом, рукоположење – Крстом; и уопште ма где били, на путу, или код куће, или на ком другом месту, Крст је велико благо, спасоносно оружје, несавладљив штит против ђавола. Тако дакле, када ратујеш против ђавола, ти већ носиш крст (свој), не просто чинећи крсни знак, него претрпљујући крсна страдања. Христос обично крсна страдања назива крстом, као кад каже: који не узме крст свој и за Мном не иде (није Мене достојан Мт10;24), тј. који није готов на смрт (за Христа). А људи ниски, који воле (овоземаљски краткотрајни) живот и тело, непријатељи су Крста. А шта очекује непријатеље Крста? – Њима је крај погибао. Јер одбацујући Крст Христов, они одбацују једино оружје којим могу победити грех, смрт и ђавола, и тако спасти душу своју од погибије у греху и вечној смрти. Ђаво убија људе грехом, јер грех је смрт душе. Све смрти, колико их има, улазе у људе кроз грех. Непријатељи Крста Христова у ствари су пријатељи своје погибије, јер свим силама раде за своју пропаст. Безумље!? Да, јер то је најбезумније самоубиство. Свако је самоубиство безумље; ово је најбезумније. Непријатељство Крсту, то је већ самоубиство коме по безумљу нема равна."

 

 

 

Последњи пут ажурирано ( уторак, 26 новембар 2013 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 28 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.