header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Интервју Уредништва „Борбе за веру“ за руски часопис „Православни Крст“ (1) Штампај Е-пошта
уторак, 03 децембар 2013

 О КАТАСТРОФАЛНИМ ПОСЛЕДИЦАМА УКИДАЊА ПРИПРЕМЕ ЗА СВЕТО ПРИЧЕШЋЕ У СРБИЈИ

      Поводом објављивања нацрта Предсаборског саветовања „О припреми за Свето Причешће“, у бројевима 19 (91) и 20 (92) нашег листа, публиковали смо интервју с протојерејем Владиславом Озеровим, а такође и беседу с познатим српским духовником, игуманом манастира Рукумија, јеромонахом Симеоном (Станчетић). Данас вам нудимо да се упознате с разговором који је наш дописник, у наставку теме припреме за Причешће, водио с Редакцијом српског интернет сајта „Борба за веру“ (http://borbazaveru.info).

Драга браћо у Христу, молимо вас да нам кажете какве праксе припреме за Свето Причешће постоје у вашој Српској Православној Помесној Цркви? Колико дана и колико строго посте верујући пред примање Причешћа и какво молитвено правило испуњавају?

Пре појаве новотараца, почетком деведесетих година прошлог века, у СПЦ нико није постављао питање како се припремати за Свето Причешће. Та ствар је свакој побожној српској души била кристално јасна. Једноставно, то је било предање које се преносило с предака на потомке. У нашем Уредништву има људи који су духовна деца богомољачког покрета Светог Владике Николаја Велимировића, захваљујући коме је, слободно то можемо рећи, СПЦ опстала у време богоборног комунизма, тако да су и праксу припреме за примање Светих Тајни, између осталог, наследили управо из тог покрета.

O каквој је пракси реч? Та пракса подразумева пошћење по Типику свих постова које је Црква прописала, како вишедневних, тако и једнодневних. Што се тиче строгости поста, ту нема никаквих разлика између одраслих и деце. Без обзира на то да ли се причешћујете у посту или изван поста, припрема је подразумевала шестодневну припрему постом на води. Деца су једино Прве недеље Часног поста имала нешто краћи период припреме, јер су могла да се причесте на Тодорову суботу, док су се одрасли причешћивали сутрадан, у недељу. Чиста недеља је пример припреме за Свето Причешће.  Једноставно, наш народ је био истински подвижнички народ.

Данас у СПЦ постоје, условно говорећи, само две праксе: са једне стране су они који се припремају по вековној пракси СПЦ, онако како су се припремали сви наши Свети Оци, - а са друге стране су новотарци, код којих влада потпуни беспоредак. А докле иде њихово безакоње, види се и из следећег примера. Један епископ новотарац, позвао је све свештенике и старешине манастира епархије у којој столује и на том скупу строго им заповедио: „Хоћу да причешћујете сваког ко приђе светој Чаши и зине!“ Но, међу присутнима је, хвала Богу, био и један богомудри српски духовник, блаженопочивши отац Петар Денковачки, духовно чедо Владике Николаја и његовог славног проповедника и мисионара, оца Гаврила из Ралетинца, који је епископа новотарца упитао: „Преосвећени, код мене око манастира пасу волови, да ли да причестим и вола који приђе и зине?!“ Владика се расрдио, али је апсурдност његове заповести свима постала очигледна.

 Што се молитвеног правила тиче, оно је било онакво каквим га је Црква прописала – за писмене. Неписмени народ се молио како је знао и умео, живећи побожно и часно.

-Можете ли навести неки конкретан пример из историје вашег народа на тему припреме за Свето Причешће?

Навешћемо Вам неколико примера. Сарадник нашег сајта, Владимир Димитријевић,  у својој књизи „Са страхом Божјим и вером приступите!/ Како се припремити за Свето Причешће?“ наводи следеће сведочење јеромонаха Лаврентија:  „Треће недеље часног поста, као јеромонах наиђем у село Кутању код Доњег Вакуфа, у Босни. Свратим у кућу неке побожне Фиме Видовић. Поред њених укућана затекох и двоје деце од две и пет година. Пошто се у то безбожничко време (време комунизма) није могло нигде набавити иконица или крстића, нити ма какав други црквени сувенир, свратим у сеоску продавницу и купим бомбоне – карамеле, других слаткиша нисам могао наћи у тој скромној сеоској продавничици што бих могао дати деци коју успут сретнем. Извадим, дакле, по неколико тих бомбона и понудим ово двоје деце. Они се нећкају. Помислих да се стиде и покушах да им то на силу стрпам у руке, док она мала повика: „Постимо ми, оче!“ Мени би врло непријатно. Помислих, деца имају право. Зар ја као монах да их уз пост нудим карамелама. Ја то нисам за време поста јео, али сам сматрао да Бог неће то деци узети за грех. Пошто нисам имао ништа друго да им дам, пружим им по сто динара. Они једва и то примише и одоше. Убрзо затим дође једна жена и води њих двоје. Показа оне новчанице и упита: „Да ли Ви, оче, нисте ово дали мојој деци?“ Кад одговорих потврдно она се насмеја и рече: „Донели они мени ово и питају: Да ли ово није мрсно?“ Од тада више никад не дајем деци бомбоне за време поста.“

У тексту „Побожност Срба ускока у 17. веку“, Владимир Димитријевић  о вери наших предака наводи сведочанства на основу књиге грофа Јанеза Вајкарда Валвазора, „Слава Војводине Крањске“. Валвазор, између осталог, сведочи и о овој пракси код Срба: „Ако се неко  жели стварно причестити, мора пре тога постити 30 до 40 дана.” Тај строги однос према посту сачувао се и касније: Херберт Вивијен, у својој књизи „Србија – рај сиромашног човека“, насталој крајем 19. века, наводи да се у Србији нико не причешћује без седам дана строгог поста. И у тој традицији је и Свети Владика Николај Велимировић, који описује начин живота богомољних монахиња у манастиру Љубостињи, па каже: „Ви знате, како се мати Христосија припремала за Причест. Она је имала све ново одело за Причест. И пред Причест хранила се само сувим хлебом и сирћетом. Кад су сви други мрсили пред Спасовдан, она се хранила хлебом и сирћетом. И причестила се на Спасовдан. И опет је запостила,  да би се поново причестила на Свету Тројицу. Али је баш на овај велики Празник осванула мртва. Уочи Тројичиндана она није ни легала у постељу. Спремила је своје ново одело и метнула на постељу, да би се обукла кад удари клепало. И на коленима молила се Богу? Изјутра, нашли су је мртву како клечи, са уздигнутом десном руком и састављена три прста. Била је у лицу жута и светла. Света моја ћерка, старица Христосија! Нека је Господ Христос постави посред Раја са осталим кћерима мојим из тога манастира и из других мојих манастира. Свима вама позната је ова света старица, која је годинама служила у олтару и додавала кадионицу духовнику. Ја вам њу спомињем само зато да бих вас побудио да се и ви савесно спремате за примање Светог Причешћа. Немојте недостојно прилазити Путиру. Исповедите се, опростите се искрено са својим сестрама, па онда са страхом приђите и примите Живот од Живота, Светост од Светости, Бога од Бога. А кад примите Причест, целивајте Путир, са помислом да целивате ребро Господа, из кога је изашла крв и вода.“


По Вашем мишљењу, да ли је обавезно очистити душу Тајном Покајања - Исповести пред Свето Причешће?

Свакако, исповест је обавезна. И сама исповест представља Свету Тајну која захтева достојну припрему, а уз то, изискује нарочита наша делања, чувства и расположења, која се не јављају и не испољавају одједном, већ захтевају одређено време и на неки начин искључиво бављење њима. Могућност за причешће без претходног личног покајања, крунисаног исповешћу, у нашој Цркви је, док је све било по српском црквеном предању, била искључена. О томе су говорили и Свети Владика Николај и Преподобни Јустин Ћелијски.  

На питање како треба да се припремамо за Свету Тајну Причешћа, Свети Владика Николај, у књизи „Катихизис“, одговара: „Постом и молитвом, исповедањем својих грехова и опраштањем онима који су се о нас огрешили.

А отац Јустин:   Имајући у виду сву неизмерну важност светог Причешћа за хришћане, свети апостол благовести: „Стога, ко недостојно једе овај хлеб или пије чашу Господњу, биће крив телу и крви Господњој“. А ко „недостојно“ једе тело Господње, и пије крв Господњу? Онај који непокајан и неисповеђен приступа светом Причешћу. Онај који без претходне припреме постом и молитвом приступа светом Причешћу. Онај који и после светог Причешћа остаје свесно при својим гресима, при своме грехољубљу, те је, по речима светог апостола, као пас који се враћа на своју бљувотину, и свиња, окупавши се, у каљугу (2. Пет. 2, 22).

Заступници укидања традиционалних правила припреме за Свето Причешће у Русији тврде да пост и исповест пред Причешће у Србији нису обавезни. Шта о томе можете рећи? Чиме се руководе српски духовници који причешћују људе који се нису припремали у складу с вековном праксом СПЦ?

Као што смо већ рекли, у Српској Цркви пред причешће не посте и не исповедају се једино заступници и следбеници новотарства. Неки од њих пред причешће посте по три дана, неки уопште не посте, а постоје и они који се не уздржавају ни само јутро пред причешће. Поједини, рецимо, причешћују децу која су доручковала. Један, сад већ покојни протојереј и у два наврата декан на Богословском факултету у Београду, иначе екумениста и новотарац, у свом храму у Земуну служио је поподневне Пређеосвећене Литургије, и причешћивао људе који су јели после поноћи.

Под речју „духовник“ православни Срби подразумевају  у највећем броју случајева свештенослужитеље – калуђере, који се држе Предања Српске Цркве. Нема ни говора да они неком допуштају да приступи Светом Причешћу без претходне прописане припреме - постом, молитвом, покајањем – исповешћу, милосрђем... На жалост, у СПЦ данас има свега неколико таквих духовника, калуђера „старе гарде“, који су учени на примеру Владике Николаја и Оца Јустина. Млађи калуђери, част изузецима, углавном се налазе на путевима модернизма, сматрајући  да се може ићи путевима неутврђеним духовним опитом отаца, већ онима које предлажу пастири „нових“ погледа. Код новотараца, међутим, нема чак ни квази духовника, јер они су противници и прогонитељи духовништва, које се у њиховом епископоцентричном учењу доживљава као некакав антипод епископском чину. Најтрагичнији пример ове њихове заблуделости, представља прогон великог српског старца оца Тадеја Витовничког, који је, прогоњен од стране новотарца и екуменисте епископа браничевског Игњатија (Мидића), морао да напусти свој манастир и своје последње дане живота проведе и кончину дочека у окриљу дома једне побожне породице.

Иначе, и само покретање дијалога на тему скраћивања постова, сваколитургијског причешћивања и укидања исповести пред причешће, у доба кад је толико раслабљености, је својеврсно излажење у сусрет реформаторима. У двадесетом веку једна од кључних тема међу православним обновљенцима је скраћивање, па чак и укидање појединих постова у складу са „захтевима времена“. Сваки час се појављује неки „геније“ који верује да је пронашао духовни „perpetuum mobile“ – неиспосничко, а ипак свеспасоносно православно живљење.

Какви су плодови раздвајања Тајни Исповести и Причешћа, укидања и ублажавања постова у СПЦ?

Што се тиче плодова укидања обавезне припреме пред Причешће, они су у Српској Цркви катастрофални и до краја несагледиви. Свој удар на подвиг, да тако кажемо, српски новотарци су правдали потребом обнове црквеног живота, као, уосталом, и руски обновљенци крајем XIX и почетком XX века. Говорили су да је вековна пракса припреме за причешће исувише тешка за човека данашњице. Сматрали су да ће повлађивањем духовно раслабљенима исте привући Цркви. Но, догодило се супротно. На њиховим службама готово да нема верника. Најочигледнији пример за ово била је недавна прослава јубилеја Миланског едикта у Нишу. Иако су екуменисти издали наредбу да се верници аутобусима довозе у Ниш из свих крајева Србије, на скупу је било једва 5 хиљада људи. При том треба имати у виду да су и од ових пет хиљада многи дошли како би целивали велику Светињу - Десну руку Светог Јована Крститеља, која је специјално за ту прилику донета у Ниш из цетињског манастира. Чак ни присуство руског патријарха, поглавара вољене Цркве у Срба, није привукло народ који је дубоко разочаран у „Њу Ејџ православље“.

Први реформаторски кораци у СПЦ, били су причешћивање верника без поста, сваколитургијско причешћивање и необавезност исповести пред причешће. У корак са тим увођене су и литургијске новотарије. И шта се постигло? Црква нам је дубоко подељена, већина верника духовно раслабљена и дезорјентисана, јереси су ојачале, утицај Ватикана на Патријаршију у Београду оснажен, трајни раскол је (што не дао Бог!) све извеснији, а отимају нам и срце наше земаљске Отаџбине, Косово и Метохију...

У име епископа сремског Макарија, Свети Јустин Ћелијски је одговорио једним исповедничким писмом 1965. године на предлог епископа бачког Никанора да се пост у Православној Цркви смањи и ублажи (Уосталом, пошто су наши новотарци углавном и екуменисти, није лоше да погледамо „одакле ветар дува“.) Ево шта каже Ћелијски Ава, у чијим речима налазимо и одговор на питање о последицама скраћивања и ублажавања постова и идења „у корак са временом“:

>>...Сва образложења у „Предлогу“ преосвећеног брата Никанора пореклом су из римокатолицизма и протестантизма. То што он предлаже, и образлаже, све је већ спроведено у римокатоличком и протестантском свету, нарочито у другој половини деветнаестог и у наредним деценијама двадесетог века. У свему, и по свему, „Предлог“ Преосвећеног брата Никанора је бременит катастрофалним опасностима по Српску Православну Цркву. Ако бисмо га усвојили, што никада не може бити док смо православни и док желимо бити и остати православни, и почели божанско Еванђеље Спасово прекрајати, мењати, прилагођавати и дотеривати према слабостима наших верника, или према своме нахођењу, онда за кратко време, међу нама Србима, неће остати ничега од Еванђеља Спасовог, ни од Цркве Православне. Ако будемо „према захтевима савременог живота верних“ мењали, „скраћивали“, „ублажавали“, учење Цркве, онда ће се врло брзо стићи до потпуног одбацивања Еванђеља Спасовог... И тако идући логиком „Предлога“ Преосвећеног брата Никанора, ми бисмо српски архијереји потпуно ликвидирали Српску Православну Цркву, и обрели се и пред овим и пред оним светом као најцрњи нихилисти у историји рода Српског, који су извршили највећи и најстрашнији покољ српских душа откако је рода Српског на овој звезди Божијој што се Земља зове...“

Они који желе да скрате и укину постове пред Причешће, не смеју сметнути с ума зашто је он уведен. Блажепочивши патријарх Павле о томе каже: „Очистивши тако своју душу од прљавштине греха и украсивши ју украсом врлина, ми постајемо достојни највећег дара Божијег у овом свету: примања самог Господа у Светој Тајни Причешћа. Патријарх Павле даље каже да Свети Јован Златоуст у овоме види особити разлог за установу поста и цитира речи овог Светог Оца:  Раније су многи приступали Светим Тајнама без расуђивања, како било... Приметивши штету која долази од небрижљивог поступања, одреде четрдесет дана поста... да бисмо сви ми, очистивши се пажљиво у ове дане молитвама, милостињом, постом, свеноћним бдењем, сузама, исповешћу и свим другим средствима на тај начин приступили с чистом савешћу, колико је то могуће.

Крај интервјуа у следећем броју...

Разговор водила и превела са српског Марија Деркачева

Извор: Часопис „Православни Крст“, бр.23 (95), од 1.децембра 2013. године

Последњи пут ажурирано ( недеља, 02 децембар 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 54 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Грех је окултна појава, то је изазов Богу, у име илузорне слободе, то је жеља човека да оскврни и уништи образ Божији у својој души. Грех је бесмислен и безобразан, али је он привлачан управо својом бестидношћу. Зашто се таквим захтевом траже најциничније књиге и развратне слике? Управо зато што су они сазвучни страстима и сликама, које се крију у дубинама људске подсвести.

Људи на екрану са великим интересом гледају на слике насиља и ругања над људским телом, као да су хипнотисани том мрачном фантазмагоријом. У сатанистичким сектама садизам и разврат се јављају ритуалима ноћних оргија. Сада хоће да претворе сабат вештица у очаравајући спектакл.

Свети говоре да спасење почиње са виђењем својих грехова. Прво дејство благодати јесте зрак, који је усмерен у дубину душе, у коме човек види себе, покривеног крастама греха, као прокажени са чировима. Пред њим се откривају страсти, као чудовиште које обитава у срцу. Ако се душа не бори са грехом, и покорава му се, онда она сама постаје демоноподобна и демоно-образна. Угризи савести нам говоре о томе, али се само после смрти открива сав демонизам греха, и душа задрхти од ужаса, што остаје у вечности са грехом, као са неизбрисивим печатом одбацивања.

Из утробе земног живота, душа се рађа у вечност, или са ликом Христа, или са ликом сатане; а после васкрсења из мртвих, не само душа, већ и тело, примају образ онога, чему је човек служио. У томе је тајна раја и пакла, вечног блаженства и вечних мука.

Грех има своје апологете; са сваким веком њихов број се увећава, а са сваком деценијом њихов карактер постаје све наглијим и циничнијим.

Савремени оригенисти сачињавају нове теорије да би успокојили грешника. Приклањајући се његовом узглављу, они му, као Шехерезада Ал Рашиду, говоре бајке, само не из „Хиљаду и једне ноћи“, већ из Оригеновог и Карпократовог предања. Њихов главни догмат - коначно свеспасење.

Али Господ је на земљу донео не мир са грехом и сатаном, већ огњени мач благодати, који ће заувек да раздели добро и зло. Оптичка варка ће се завршити и наступиће горко буђење.

Архимандрит Рафаил Карелин


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.