header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Владимир Димитријевић: Србски јубилеји 2013: оно што вам нису рекли (крај) Штампај Е-пошта
петак, 10 јануар 2014

 ЗАХВАЛНОСТ ЊЕГОШУ

Речи Матеја Арсенијевића биле су актуелне нарочито 2013, када је Косово издавано и продавано не само од наших ништавних политичарчића, него и однеких из врха СПЦ. У општој смутњи, неко је Његошеву генијалност хтео да прогласи за светост, као да је светост  неки орден; јер, ове године је ордење СПЦ обилато је додељивано ситним политикантима и косовопродавцима.Наравно да је прича о светости Његоша, човека који је Литургију служио једном у неколико година, и који је Вуку Караџићу рекао да је световни владар, а не калуђер у „класичном“ смислу те речи, нешто што се не може одржати, бар не из перспективе Светог Предања.Уосталом, Његошу орден „свети“ не треба, јер је то највећи геније србски и сведок Завета кога знамо таквог какав јесте и таквог куда нас позива.


Зато смо ове, 2013,на првом месту, морали да осећамо надубљу захвалност према Богу Који нам је дао Његоша и према Његошу коју нам је ујаснио Српски завет са Богом. Такође, ова година  је била својеврстан спомен и подсећање да живимо у добу „разњегошења“, када на Ловћену и даље стоји, уместо капеле Светог Петра Цетињског, задужбине Владике Рада, пагански маузолеј Мештровићев,то јасно сведочење да је  дукљаноидство, које великог песника и владику држи у ропству, најновије борбено конвертитство које ратује против свог порекла у име, овог пута, „ЕУропских вреднота“. Јер, „дукљаноиди“, тај „народ гордих конобара“ („Да нас нема, нико не би знао/ да постоје горди конобари“, рече Матија Бећковић), који су измислили „црногорски језик“ и тврде да Његош није био Србин, плод су наказног укрштања епског нихилизма ( епско без Христа је јунаштво без чојства,вашар таштине), ватиканског хрватства и коминтерновске србофобије, што је све посведочено рушењем капеле на Ловћену и данашњим остајањем при том рушењу. Да ту ватиканско хрватство има пресудну улогу види се јасно: капелу су прво,1916, рушили аутроугарски окупатори, чији је верни слуга, Стјепан Саркотић, командант злогласне „Вражје дивизије“, добио титулу „фон Ловћен“, пошто је учествовао у заузећу најславније српске планине; онда је Иван Мештровић, својевремено маскиран у Југословена и пријатеља краља Александра, а затим љути паписта, који је правио бисту Степинчеву,понудио црногорским комунистима свој модел маузолеја, услишавајући њихову молбу да све буде без икакве религиозне симболике; на крају је Броз поучио своје црногорске измећаре да капелу, упркос огромном противљењу Српске Цркве и читаве јавности, не само српске, руше по сваку цену, јер је њоме Александар „венчао Србију са Црном Гором“. Зато нас ова година подсећа на робовање Његошево под сенком Ватикана и „дебелог мртваца Гроза“ ( како је блаженопочивши владика Данило звао Тита), у којој дукљаноиди и даље руше све што је српско у Црној Гори, борећи се за све нове и нове конвертите.

ДВЕСТА ГОДИНА ПЕТОГ ОКТОБРА

НЕОБЕЛЕЖЕНИ ДАТУМ

Пети октобра 2000: у Београд је стигао Тројански коњ тихе окупације и мрак пљачкашог, неолибералног капитализма.Изгледа да је овај датум кобан за нас - ове године навршава се двеста година од слома Првог српског устанка:5.октобра 1813.турски окупатор ушао је у Београд. Актуелна власт, заузета самоукидањем  државе Србије на Космету, није се сетила да обележи доба славне борбе против надмоћног непријатеља. Ипак, не значи да ми не треба да се сећамо.

РУСИЈА СЕ ПОВЛАЧИ

Све је почело 1812, када је Русија, због напада Наполеона, морала на остави Србију без заштите. Значај руске помоћи не може се преценити, поготову кад се зна да су Руси и Срби ратовали заједно, и побеђивали Турке – као у боју на Варварину.  Руски војници су 10. фебруара 1811. ушли у Београд, одушевљено дочекани од неколико хиљада Срба, и остали су у главном граду устаничке државе све до Наполеоновог похода против Москве.

 Ако се зна (а зна се) да је Наполеон био турски савезник, и да су његови инструктори обучавали султанову артиљерију, онда је сасвим јасно да је удар Наполеона на Русију 1812. био и удар на Србију. Цар Александар поручује Карађорђу да Срби неће бити напуштени.Руски адмирал Чичагов преко Бокеља Марка Ивелића шаље поруку Карађорђу у којој каже:“Ми остављамо сада Србе да бисмо Русији сачували државну и политичку егзистенцију, која и Србима осигурава опстанак/…/“

ПРЕГОВОРИ С ТУРЦИМА

Зато је Русија што пре морала да склопи мир са Турском – то је учињено крајем маја 1812. у Букурешту. За Србе је, осмим чланом Букурешког мира, изборена аутономија и амнестија, с тим да се Турци врате у своје гарнизоне,што Срби нису хтели да прихвате,поготово што је тражено  разоружање народа који је већ осетио шта значи слобода. Они су, у Цариграду и Нишу, покушали самостално да преговарају с Турцима, али им је, баш у Нишу, Челеби - ефендија рекао:“Ово што ви тражите је српска краљевина у турској царевини а то никад није постојало, нити може бити. Али, пошто то желите, нека Карађорђе са целом Србијом прими ислам као што је то случај у Босни; на тај начин ће моћи да постане везир пашалука. Недостаје ли шта Босни због тога што је променила веру?“

 НАПАД НА СРБИЈУ

Преко сто хиљада Турака кренуло је, лета 1813, на Србију из три правца – од Босне, уз Дунав и долином Мораве.Највећи део војске мобилисан је у Босни – око 60 хиљада,углавном домаћих, муслимана. Аустријски канцелар Метерних Турцима који су надирали ка Београду правио је олакшице за снабдевање. Борба је очајничка. Шведски посланик на Порти јављао је да је изгинуло око 20 хиљада освајача. Ипак, Срби не одолевају: Турци освајају део по део територије, и где год дођу, пљачкају и убијају. Босански муслимани се свете за пораз на Мишару: кад  освоје Шабац,убију преко 12 хиљада људи,а преко Дрине се, у знак весеља, испаљују топовске салве. На територије Хабзбурга избегло је око 200 хиљада Срба. Карађорђе прелази Дунав 3. октобра 1813, а 5. октобра Турци освајају Београд. Првог дана су ухватили и у робље продали преко пет хиљада Срба. На пустим улицама, остао је једино „луди Наста“ (онај што је ушао у пословицу), Цинцарин из трговачке породице. Њега Турци, који су се мистички прибојавали сумашедших, нису дирали.

ИПАК

Србија се нашла у ужасима турских покоља и освете. Људи су клани, на колац набијани, у робље одвођени. Ипак, већ 1814. избија Хаџи Проданова буна, а на Цвети 1815. кнез Милош излази пред народ, и каже: “Ето мене, ето вас –рат Турцима! “Борба за слободу се наставља. Она нас обавезује да не клонемо данас, двеста година после турске реокупације Београда и тринаест година после доласка на власт НАТО ДОСманлија.

 Из пораза у пораз – до коначне победе!

ЗАТОЧНИК ЖИВОТА, ПОБРАТИМ СМРТИ/ ДВЕСТАГОДИШЊИЦА ПОГИБИЈЕ ХАЈДУК ВЕЉКА ПЕТРОВИЋА

ФИЛМ КОЈИ НЕЋЕ БИТИ СНИМЉЕН

Да имамо државу и да нас не лишавају права да будемо народ (само је Србија само територија, и има, све мање, становништва), двестагодишњица погибије Хајдук Вељка Петровића у одбрани Неготина (пао је 31. маја 1813, погођен топовским ђулетом међу плећи), била би обележена не само свечаним академијама и пригодном монографијом, него и играним филмом најбоље продукције. У том филму видели бисмо човека који је био такав делија да  његова друга жена, Чучук Стана, као избеглица у Банату, није хтела да се уда за угледног и богатог трговца, него је рекла:“Ја сам, вели, била за јунаком и, ако се још једанпут узудајем, опет ћу се удати за јунака“. (И заиста:удала се за грчког добровољца у Карађорђевој војсци, капетана Јоргаћа, изродила му децу и умрла у Атини.) То би био филм о човеку о коме се пева много витешки величанственог:од онога како је седео са лепом девојком под танким и високим бадем дрветом до тога да је турском паши,који му је претио, поручио да „главу даје, Крајину не даје“.

Какав би глумац морао да  игра Хајдук Вељка?

Ево описа Вука Караџића:“Вељко је био танка и висока струка, смеђе косе и врло алих бркова, дугуљастих сувих образа, широких уста и подугачка, мало покучаста носа; и није му млого више било од 30 година кад је погинуо. По срцу и по тјелесном јунаштву,  био је не само први у Србији, него се може слободно рећи и у цијелој Европи свога свуд ратнога времена. У вријеме Ахила и Милоша Обилића он би заиста њихов друг био, а у његово вријем богзна би ли се они с њим могли испоредити“.

ЊЕГОВ ЖИВОТ И ПОДВИЗИ

Рођен је 1780. године у селу Леновцу, у области Црне Реке.Већ од 1803. године хајдукује са Станојем Главашем, да би касније, кад Први српски устанак избије, војевао под командом Ђуше Вулићевића и касније његовог брата Вујице. Године 1807, умоли Совјет да му дају дозволу да Црну Реку побуни против Турака. Младен Миловановић му је издао дозволу да може да скупља добровољце у том крају са следећим образложењем. И заиста, Хајдук – Вељко дигне устанак и ослободи Црну Реку, а затим се придружи Русима у борби против Турака, па су заједно, у садејству, ослободили, 1810. године, Прахово. У бици код Варварина, Хајдук Вељко је рањен у руку.Руси су га веома ценили и даровали вредним поклонима као оданог савезника – од златне колајне за храброст до Пеливан – пашиног скупоценог бињиша са два лица, који му је на дар послао руски генерал Марков. И Вељко је волео Русе – Вук Караџић вели да је од њих научио да се шиша, носи мараму око врата и пије пунч.

ПОСЛЕДЊА ОДБРАНА

Уочи турског упада у Србију 1813, Хајдук – Вељко је своју жену и децу послао у Пореч, оставши у свом дому, где га је посетио Вук Караџић. Уочивши у кући много скупоценог оружја, коњске опреме и других драгоцености, питао га је зашто све то није склонио у Пореч. Хајдук-Вељко му је одговорио (између осталог): “Срамота би било да Турци дођу у моју кућу, па, код толике славе и имена мога, ништа у кући да не нађу“.

Иако је јула 1813. пружио херојски отпор, Хајдук-Вељко није имао довољно силе да се супротстави турској ордији од 15 хиљада до зуба наоружаних џихадлија: “Најпослије му нестане џебане,особито танета и топовских и пушаних,зато покупи сва калајна кандила и кашике и тањире, те растопи на пушчана танета; а у топове је, кад су негђе Турци чинили јуриш, метао најспосле и талијере“, каже Вук Караџић. Совјет из Београда је каснио с испоруком муниције, па им је Вељко поручивао да ће, ако преживи, доћи на зиму у престоницу да их пита „како се држи царевина“. У одбрани Крајине је и пао, што је одмах довело до расула међу браниоцима. Сахрањен је код цркве Рођења Богородичиног у Неготину.    Најлепшу химну спевао му је Сима Милутиновић Сарајлија, и сам устаник:“Српски јунак Вељко Петровићу,/Карађорђев преславни војвода/ И господар неготинска круга,/Смрт на мејдан изазвао саму,-/ Најпосле се и  ш њом огледао.//Смрт га иста побједит не могша,/ Загрлила, ш њим се побратила,/ Пак с лаврима и под оружијем/ Кроз гроб сами у вјечност споровела!“

 У време кад једна по једна „ЕУ нема алтернативу“ гарнитура на власти у Вељковој Србији талирима пуни џепове, а не топове, вреди се сетити двестагодишњице хероја пред којим се данас, овакви какви јесмо, осећамо мањима од маковог зрна.

Востани, Сербије!

УМЕСТО ЕПИЛОГА 

Враћам се почетку овог текста – филму о победничкој паради србских хероја који долазе у Београд као ослободиоци Косова и Старе Србије 1913. У то доба, Београд је био србски град – православан по вери, родољубив по духу, град Завета и ћирилице, у коме није било потребно објашњавати људима ко су, шта су, одакле су и куда иду. Данас је Београд под тешком окупацијом модијализма, са становништвом убијеним у појам, полатиничен, лишен самосвести, у коме ни челници Цркве не смеју да маштају о слободи и јединству народа којим паствују. Уместо победничких парада србске војске, траже од нас да гледамо геј парадирање које нам се, у име Европе без Христа,коју је Владика Николај звао Бела Демонија, намеће као мера и провера нашег постојања. Зато Београд није обележио, онако како доликује, србске јубилеје 2013. године.

Ипак, и у таквом добу, Бог је јачи од ђавола и Свети Сава и кнез Лазар од свих идола Њу Ејџа. Треба само остати веран Богу и Завету – и нове снаге ће се пробудити, и Србија ће опет бити слободна. Срби су древан историјски народ, и биће Срба док буде историје. Ако је,пак, крај историје близу, и ако свет треба да прође кроз очишћујући огањ апокалипсе, да би процветао преображен у Осмом дану Христовом, онда ми, Срби, опет немамо разлога да очајавамо – победа је  наша, само ако смо уз Господа. Треба да се сећамо наших светих предака, и да идемо путем њиховим, да би нас Бог са њима препознао у дан Суда Љубави Своје. Наше је да се трудимо, и да живимо како су нам стари оставили:“Нема лепше вере од хришћанске“, рекао би Свети Авакум ђакон, и додао:“Срб је Христов, радује се смрти“, знајући да је она капија вечности. (Године 2014. се навршава двеста лета од мучеништва Светих Пајсија и Авакума на Стамбол капији у Београду. Да нећемо и то прећутети?)

Упркос свему, и после свега, остаје нам да се и данас сетимо песме чика Јове Змаја:“Учили нас,/ Мучили нас,/ Да будемо све, /Само синци српске мајке,/ Само Срби – не.//Ал другујућ с вуком,лисом/ Лав је осто лав./ Још нас има што певамо:/“Ја сам Србин сав“.

Крај.

 

Последњи пут ажурирано ( петак, 10 јануар 2014 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 13 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.