header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow БОРБА ЗА ВЕРУ arrow Др Слободан Лутовац: О "догматици" епископа Игњатија (1)
Др Слободан Лутовац: О "догматици" епископа Игњатија (1) Штампај Е-пошта
субота, 08 фебруар 2014

 „Не треба усмеравати веру ка таквој прошлости

 у којој се помињу грех, страдање, крст,

искупљење, опроштај, морална чистота

и испуњавање заповести Божјих,

 него ка будућности (есхатону)

 у којој ће се помињати само благодарност (Евхаристија).”

 

епископ браничевски Игњатије (Мидић)

Напомињем да нисам био у прилици да се упознам са интегралним текстом поменутог предавања, те се овај осврт односи искључиво на текст Резимеa који врви од извртања истина наше православне вере.

Имајући на уму да: „у истини не може да постоји спољашњи критеријум: она је очигледна сама по себи због неког унутрашњег осведочења, које је у мањој или већој мери дато свим члановима Цркве,  будући да су сви позвани да познају,  чувају и шире истине вере.” (Владимир Лоски, Оглед о мистичком богословљу Источне Цркве, Манастир Хиландар, 2003, стр.140.)

„Црква је католичанска,  - тврди Владимир Лоски,  - у сваком од својих делова. Стога се свако од њених чланова (не само клирик, већ и световњак) позива да исповеда и шири истину, противећи се чак и епископима уколико падну у јерес. Хришћанин који је добио дарове Духа Светога у тајинству миропомазања не може а да не буде свестан своје вере. Он је увек одговоран за Цркву... Отуда и непобедива сила којом Православље пролази кроз сва испитивања, све невоље и потресе, увек се прилагођавајући новој историјској стварности и показујући се силније од свих спољашњих услова” (Тамо,  стр. 23. ).

Дакле, сваки члан Цркве је позван да исповеда и штити истину. Кључна улога у томе припада епископима,  а посебно образованим теолозима, као што пише у фусноти дела „Тумачење еванђеља по Марку”:

„Црква не одбацује академску теологију, али њена улога се већином исцрпљује у интерпретацији живог богословског искуства које се не стиче академским звањем или ученошћу већ истинским ОБРА3ОВАЊЕМ (стицањем лика,  образа Божијег) у светoтајинском и подвижничком животу Цркве. Када се академски богослови, без делатног подвига и живог богословског искуства у созерцању дрзну да објасне најдубље тајне Божије,  њихово учење води у интелектуално  маштање и јерес.” (Св. Теофилакт Охридски, Тумачење Светог еванђеља од Марка,  Ман. Високи Дечани, 2004,  стр. 39 . ) .

А ево како је о значају веронауке писао  Св. Владика Николај:

„Љутите се на неке другове своје, који нерадо гледају веронауку у школи. Имате право. Ваш гнев је гнев праведника. Такав гнев има вредност пред Богом. Но не користи  само гневити се,  нити само убеђивати. Треба се још и Богу молити за оне, који по неразуму устају против закона Божјег у школама. Да им Бог отвори очи, те да виде, да секу грану на којој стоје. Јер заиста цело васпитање омладине хришћанске стоји на непоколебљивој страни науке Христове. Код нас је оно тако стајало кроз сву хиљаду година наше крштене историје, тако треба да стоји и данас и сутра и на век века. Такво васпитање није нас постидело у прошлости, неће у будућности. Оно нам је дало првокласне људе, који су украс историје наше као што су звезде украс небеском своду...

Ако ли се пак васпитање изгуби у школи, школа постаје опасна по људе и народе. Јер човек школован а бескарактеран куд и камо је опаснији по себе и по друге него ли човек нешколован, а  бескарактеран. Овај је бескарактеран по слабости, онај по убеђењу... Јер као што је река везана са својим извором,  и светлост са сунцем,  тако и морални живот са вером. Куда ћемо децу са тога Пута,  сем у пропаст?... Чиме ћемо напојити њихове жедне душе ван те Воде Живе, сем мутљагом земљиним, што и стока пије? Чиме ћемо их осветлити ван те Светлости, сем варљивим призрацима?...

И тако, нико не може положити други темељ васпитању, ни у наше време нити хиљаде година после нас, изван онога живог Темеља, који јe сам себе поставио и рекао „без мене не можете имати ништа” (Жички благовесник бр. 6, Краљево,  1995.)

Усуђујем се да кажем: не мора човек, верник да буде теолог нити „ревнитељ православља”, али треба да буде истински „богомољац” ако жели да спасе душу од вечне смрти. Зашто? Прецизан одговор опет налазимо у делима Св. Владике Николаја:

„Продубљен је унутарњи духовни вид у Србина,  - зеница духа раширила се за виђење Бога у животу људи; за распознавање узрочности и смисла у страдањима, за проницање у дубине душа људских,  за одгонетање загонетних судби и збивања...

Са тим упаљеним жишцима српски народ је изашаo из дугог тунела робовања у светлост слободе...

У то време појавили су се у народу људи и групе људи, које су други прозвали богомољцима. То су били људи који се ни на што нису хтели обазирати осим на Бога и своју душу,  који су истакли за начело: Почни од себе! Они су читали Свето Писмо,  певали духовне песме, састајали се на молитве,  ходили по манастирима,  с покајањем исповедали своје грехе,  постили и причешћивали се,  разговарали о чудесима Божјим јављеним у животу њиховом. Тиме су они разгоревали оне жишке у себи. Презирали су их,  исмевали, гонили,  хапсили,  мучили,  али они затo нису хајали. Називали су их лудацима. Називали су тако и мене. Говорили су: зар тај Николај, који је толико живео у просвећеној Енглеској, да се дружи са тим лудацима?... А кад су ме назвали лудаком, ја сам се радовао. Дај ми,  Боже, да то народно лудило никад не ослаби у мени до краја живота мога...

Рећи ћу само ово: ми као црква и нација нe желимо да гасимо своје огњиште нити да позаjмљујемо ватру са туђег огњишта...

Зар не видите, да је воз историје људске опет ушао у мрачни тунел? Браћо, ако желите спасење себи, својим рођацима, своме народу, своме Краљу, онда загледајте дубоко у душе своје и видите, да ли жишци ваши стоје упаљени. Браћо,  размислите озбиљно,  да ли човечанство и да ли народ ваш може доћи и до ма каква жељеног добра... без вере и молитве, без поштења и повeрења, без преданости вољи Божјој и храбрости, без мудрости и љубави? Ако нађете да може,  онда ће бити у праву они који и мене и вас називају лудацима. Ако ли не може,  онда радујте се и веселите се што сте ударили правим путем. И отворите жишке ваше,  нека горе,  нека се засветли видело ваше пред људима,  да виде и други људи ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима. Амин.” (Владика Николај, Знамените беседе, Глас Цркве, Ваљево, 2003, стр. 119-122.)

Ипак, увек треба имати на уму речи  митрополита Јеротеја Влахоса, који пише:

„Међутим,  хришћанин који се налази у свету,  треба такође да се труди да избегава интелектуализацију било чега у вези са Богом. Једино што може у том смислу да чини јесте да се користи учењем Светих Отаца о Богу. Нека се не усуди да излаже сопствена гледишта и мишљења, него нeка излаже учења Светих Отаца о Богу и питањима духовног живота.” (Митрополит Јеротеј Влахос,  Православна психотерапија, Образ светачки,  Београд,  2007,  стр. 339)

Дакле, у овом осврту на поменути „Резиме” ће бити тако од почетка до краја,  без карактерисања,  без похвала,  без осуде.

На следећој страници, а пре уводног излагања, прилажемо копију „Резимеа” на које се односи осврт у овој брошури. Прво што се да приметити у овом тексту је његова упадљива тенденциозност у искривљавању истина Православне Цркве. Очигледно је да овакве небулозе нису последица непознавања црквене догматике. Напротив,  ради се о перфидном искривљавању православне еклисиологије, на оснoви екуменских идеја  и „правих” промена (новотарења) које смишљено спроводе неки савремени реформатори и такозвано „прогресивно” свештенство. С обзиром да се ради о врло осетљивој и значајној Црквеној проблематици са далекосежним последицама,  потребно је „проговорити са кровова” о заблуделом новачењу у богослужењу.

Овај скромни рад је написан са циљем да се бар донекле осветли и друга стрaна медаље, коју треба да понесу студенти теологије и многи будући свештенослужитељи. Стога није нимало неважно шта се сеје  - жито или кукољ,  јер ће свако жњети управо оно што је и посејао! 

(Препис резимеa):

Др Игњатије Мидић

УВОДНО ПРЕДАВАЊЕ ИЗ ДОГМАТИКЕ

Одржано на Теолошком факултету 23.10.2007. г.

Резиме предавања:

Главни проблем човечанства и читаве творевине је смрт.

Смрт није последица греха,  као што се у хришћанству погрешно мислило. Смрт је у природи свега створеног и она не зависи од добра и зла. Зато је погрешно истицати грех као главни проблем човечанства,  искупљење од греха,  крст,  страдање,  покајање,  моралну чистоту,  испуњавање заповести Божјих са циљем да нам Бог опрости грехе. Уопште,  погрешно је мислити да су људи  нешто згрешили Богу и да се Син Божји због тога оваплотио. Напротив, етичке норме се стално мењају и зато посматрање хришћанства из етичке перспективе,  тј. из перспективе испуњавања заповести Божјих је теологија која не пије воду, и која не само да је погрешна, него наноси огромну штету Цркви, катастрофално је погубна по Цркву, разара Цркву и има трагичне последице по живот и постојање. Испуњавање заповести Божјих није циљ хришћанства,  оно  не може решити проблеме, него нас само још више заглибљује у њих и ствара око нас врзино коло: То је погрешна вера прошлих векова,  која је бацила хришћанство на маргине цивилизације и историје,  и због које је хришћанство изгубило важну улогу у друштву. Не треба усмеравати веру ка таквој прошлости у којој се помињу грех,  страдање, крст, искупљење, опроштај, морална чистота и испуњавање заповести Божјих, него ка будућности (есхатону) у којој ће се помињати само благодарност (евхаристија). И у Православној Цркви има епископа чија је вера окренута ка прошлости, и то је негативна димензија. Али срећом,  има и оних који су окренути ка будућности и то је позитивна димензија. Студенти теолошког факултета требало би да буду на страни позитивне, есхатолошке димензије, да стражаре над њом и да је потенцирају као исправну. Јер, ако она нестане, и студенти ће за то сносити одговорност. А да би се што боље припремили за тај задатак, не треба  понављати оно што је рекла Црква,  тј. што су рекли Господ Исус Христос и Свети Оци него треба тумачити њихове речи, тачније: читати тумачења у савременој теолошкој литератури,  нарочито у књигама митрополита Зизјуласа.

 

Увод

„Једнодушно борите се за вјеру Јеванђеља.”(Филипљ.1,  27).

„Драги православни Срби и Српкиње,  -пише уважени протојереј ставрофор Хаџи-Љубодраг Петровић,  -времена у којима живимо су врло озбиљна.

Насрће се на све што је Свето, што је истина, што је Христос. Страда се физички и духовно. Појавише се бројни лажни учитељи, пророци, лажне цркве и лажне религије... и многе друге духовно штетне појаве постадоше многима забава, а 'видовњаци', астролози и 'учени' чаробњаци постадоше многима забављачи и учитељи.

Обожава се све и свашта... Неки у незнању одступају од своје праотачке вере православне и Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве,  западају у разна сујеверја,  разарају бракове и породице.

Очигледно је да се, поред свега, намеће и лажно православље и лажно србство на што је потребно обратити посебну пажњу.

Притиснути смо многим проблемима и суочени са многим опасностима о којима ми православни Срби немамо довољно знања, ни искуства,  јер је све ово и у овим размерама и на овај начин до сада небивало у нас.” (Протојереј-ставрофор Хаџи-Љубодраг Петровић,  Билтен храма Св . Александра Невског,  посебно издање,  бр. 1.)

Следи цитат о патолошкој религиозности која је узела маха у наше време свуда у православљу:

„С једне стране,  појавили су се неки нови богослови,  који све упорније позивају Цркву да проповеда Јеванђеље на језику блиском нивоу разумевања савременог човека.С друге стране,  јасно се уочавају тенденције утицаја околног света на Цркву./.../ Емоционална преоптерећеност савременог темпа живота,  и обиље стресних ситуација доводе до тога да се од вере у првом реду траже психотерапеутска олакшања, што ми сматрамо у општем правилном оријента-цијом,  јер је Православљу свагда била својствена функција утехе. Тако свештеник заузима у свести човека почасно место поред домаћег психоаналитичара....

Сва ова слика патолошке религиозне свести која се не одлучује да призна свoје безверје и лукаво носи маску хришћанства - ствара општу атмосферу двосмислености, субјективности и магловитости у којој се расплињавају критеријуми истине и добра. Отуда и произилази несхватање закона духовног живота, прескакање фазa, тражење хришћанске љубави без крста, тј. њена замена са уображеном и самољубивом љубављу,  као и замена ума уобразиљом,  здравог разума –субјективном вoљoм. Узети у својој свеукупности,  ове појаве доводе у духовном и душевном животу до ваистину разорних последица за личност, које су утолико више опасне што,  као у случају прелести, човек не примећује њихове погибељне последице. Као резултат тога човек почиње да исказује судове који нису засновани на догматима и рационалним доказима,  већ самo на емоцијама срца, секуларним вредностима - тј. у представу о Богу уноси своје неосноване судове и прилагођава истину својим погледима. Ово посветовњачење свести и подвлашћеност ума емоцијама доводи до ОТВОРЕНЕ ЈЕРЕСИ,  јер сe савест и живот не проверавају догматима, већ се, напротив, догмати прихватају и одбацују у зависности од тога одговарају ли мојој савести и мојој представи о Богу. Личност тим самим чини јеретички избор, дејствујући по личном укусу и каприцу -тј. одабира из система вероучења  оне догмате и моралне захтеве који јој се допадају, одбaцујући друге уколико они противурече модерној идеолошкој оријентацији. Нарочито се изостављају догмати о прворoдном греху и искупљењу, што је и разумљиво, пошто су они основа стварног хришћанског морала.” (Православље и савремена реформација (Обновитељство),  Зборник радова,  Крагујевац,  2007,  стр.100-104).

 Нажалост,  текст „Резимеа” који је пред читаоцима провејава порицањем значаја предања Цркве, са тенденциозним прилагођавањем ставова духу овога света и „Новог доба” по клишеу савремених реформатора Православља. За наше манастирске оце,  просвећене свештенике, па и верни благочестиви народ, то није ништа изненађујуће. Јер ветрови екуменизма и другог новотарења са западних страна дувају на нашим просторима дуже од једне деценије. Имало је и у тим „смутним” временима разборитих људи који су „проговорили са кровова” у заштити Православља,  али је,  нажалост,  њихов глас убрзо и вешто пригушен за ширу црквену јавност. Но у ушима верног народа и сада одзвања њихов вапај:

„Да васкрсне Бог и да се сатру непријатељи његови и да беже од лица његовог они који га мрзе” (Пс 67,  1-2).

Протојереј др Жарко Гавриловић смело и отворено пише: „А за нас,  православне хришћане,  јеретици су сви они који су се отцепили од једине,  свете,  саборне и апостолске православне Цркве,  који су увели нове догмате,  а старе погазили... они који исповедају да је Црква Христова само зборница, а не Христова невеста и света благоваоница оних који правоверно следују Христу,  они који су у потпуности изменили оригинално и од Господа Христа  и светих апостола наслеђено изворно хришћанско учење...

Дакле, римокатолици, поготову протестанти, међу које убрајамо и англиканце, су за нас, православне, јеретици. О томе брује бројни канони светих апостола, васеленских и помесних Сабора, учења учитеља Цркве и светих отаца, па сам слободан да неке од тих канона наведем као доказ мојих речи, те је неразумно, чак богохулно и издајнички, од оних који себе убрајају у православне теологе и јерархе да говоре како су канони Православнe Црквe зaстaрeли и прeвaзиђeни и дa нaшa Црква живи испред канона,  а не по канонима. Браво, новокомпоновани теолози који бунцате и не знате шта причате (Лк.23,  34)...

Посебно је богохулно од оних епископа који нас свештенике рашчињавају по тим канонима којих се сами не придржавају, чиме личе на фарисеје... Молим вас да таквима не верујете, јер ко изда Христа пред Вама, издаће и Вас пред неком, другом, већом силом... И онај који је спреман да Вам каже истину у очи,  без обзира колико она била горка и болна, такође сведочи да је Господ Христос наш и Ваш највећи пријатељ, као пут,  истина и живот (ср. Јн.14, 6) (Жaркo Гавриловић, „Српска Православна Црква на распећу између истока и запада”,  Београд, 2003. стр.68-70)

„У борби са Црквом њени непријатељи максимално користе свoj утицај... Ипак, најстрашније оружје у њиховим рукама јесу средства масовних информација. Уз помоћ тог смртоносног оружја они систематски подривају морална начела друштва, воде пропаганду морално-наравствене рaзpуштености и 'слободног' начина живота. У супротстављању Хришћанству форсирају посветовљење (посветовњачење) живота... Усађују култ тела,  уживања и голотиње поспешују развијање секти и покрета... Жалосни резултат те делатности јесте појава вукова грабљивих (лажних пророка) у расама свештенства. То су слуге Христа који се предају служењу сатани.” (Време покајања и време отпадије, Образ светачки,  Београд, 2002, стр.79-80).

„Најстрашнији плод данашњег времена,  - пише В. Навјарович, - је масовна неповратна мутација људских душа... Мутациони вирус уноси у душе покаткад неповратне промене.

Дисхармонија садашњег живота с моћном бујицом погубних информација уз губитак свете тишине... омогућавају стварање у суштини новог типа човеколиког бића које је изгубило свој богоподобни образ,  а можда и шансу за спасење...

Једина вредност која нам је преостала  - Православље -изложена је моћним ударцима,  пре свега унутрашњег карактера. Праве се покушаји да се дестабилизује,  искриви,  обешчасти сва чистота и истинитост божанске вере. Мало стадо истински православних принуђено је све више да се повлачи у духовно-психолошке катакомбе које се налазе ван граница видљивог, чак и споља верујућег света.” (Терапија душе по Светим Оцима, Светигора,  Цетиње,  2001,  стр.167-168).

Осврнимо се сада посебно на сваки став из текста „Резимеа” да би смо јасније пратили смисао онога што нам,  се „меће у уши”, и те ставове упоредимо са ставовима Светих Отаца и признатих богослова.

 

1. „Главни проблем човечанства и читаве творевине је смрт.” „Последњи непријатељ укинуће се - смрт.” (1. Кор.15,  26)

„Ако истoк сунце свјетло рађа,/ ако биће ври у луче сјајне, / ако земља привиђење није, / душа људска јесте бесамртна, / ми смо искра у смртну прашину, / ми смо луча тамом обузета.” (Петар Петровић Његош)

Апостол Јаков у Саборној посланици пише: „Браћо,  ако ко од вас залута са пута истине, па га неко врати, нека зна да ће онај који обрати грешника са пута заблуде његове,  спасити душу од смрти,  и покрити мноштво грехова.” (Јак.5,  19-20)

У делима Светих Отаца налазимо да смрт није у самој природи творевине,  јер „Смрт је у свет ушла завишћу ђаволовом” (Прем. Сол. 2,  24)

Даље, проблем смрти не треба везивати за појмове: човечанство, творевина, прошлост, будућност, цивилизација, историја,  „позитивна и негативна” димензија, и томе слично уопштавање. Зашто?

Зато што проблем разумевања категорије смрти припада духовној реалности која је пре и изнад историјске темпоралности, и захтева духовно поимање и спознају.

У фусноти дела „Теологија болести” пише:

„Првобитна судбина човека таква каквом је представљају Свето писмо и Оци произилази из једне другачије темпоралности кoja се разликује од темпоралности у историjским наукама: она не припада видљивим реалностима... него трајању духовних реалности, које измиче историјској науци јер се тиче духовне историје... Адамов живот је у свом првобитном стању предисторијски, као што ће људски живот после парусије бити постисторијски... У свим случајевима ради се о два међусобно различита и узајамно непомирљива начина поимања који за предмет имају различите видове постajања или постања, веру и духовну спознају коjе одговарају домену у коме су 'закони природе трансцендовани' начину живота који је у правом смислу надприродан.” (Жан-Клод Ларше,  Теологија болести,  Центар за црквeнe студије,  Ниш,  Арс Либри, Београд, 2006 , стр. 17) .

„Треба правити разлику,  -пише Др Лазар Милин,  - између теориjско-логичке антитезе: смртнoст - бесмртност, и конкретног статуса човека пре пада и после пада. Потенцијално, човек је могао бити и смртан и бесмртан, или ни смртан ни бесмртан, како је то рекао Теофило Антиохијски. Наглашавам: САМО ПОТЕНЦИЈАЛНО, или још боље рећи: УСЛОВНО. Конкретно, човек може бити само бесмртан како је изашао из руку Створитељевих,  или смртан какав је постао после пада у грех. Бесмртан,  не због својих неких моралних заслуга него због воље Створитеља, који по својој бескрајној љубави нема никаква разлога да ствара ишта смртно, а по својој свемоћној сили може ништавило из кога ствара свет, да савлада тако савршено,  да од њега не остане никакав траг у творевини...

Из тих светоотачких мисли отац Јустин Поповић,  мој професор догматике,  извoди логички закључак: „Створен по лику Божјем, човек је изашао из руке Божје непорочан,  бесмртан,  безазлен,  свет, безгрешан,  бесмртан...

Према томе,  смрт у човеку и у свету не лежи у самој природи, него је бачена у човека споља,  као какав уљез... А зашто? Па као 'плата за грех',  објашњава апостол Павле (Рим.5,  12). Дакле,  ако је веровати Светом Писму, смрт не лежи у творевини због њеног порекла из небића,  него је дошла у свет и у човека споља.” (Др Лазар Милин,  Православље, 15 октобар 2000.године)

Владимир Лоски пише:

„Дух треба у Богу да налази храну и да живи Богом. Душа треба да се храни духом, а тело да живи душом. Ето какво је било првобитно устројство бесмртне природе човека. Одвојивши се од Бога и уместо да души даје храну, дух на штету душе почиње да се храни њеном суштином... Душа, опет, почиње  да живи животом тела,  што представља извор страсти. Најзад, тело је принуђено да храну тражи споља у бездушној материји,  услед чега најзад налази смрт. И људски састав се распада.

Зло је ушло у свет кроз вољу. Оно није природа него стање.” (Владимир Лоски,  Оглед о мистичком богословљу Источне Цркве,  Ман. Хиландар,  2003,  стр.99).

То би била једна страна медаље о смрти и смртности, а друга страна медаље је још увек прекривена прашином која се диже због тврђења неких теолога да је душа смртна,  па још и студенте томе уче на факултету.

Веома jе битно подробно разјаснити ову несугласицу аргументима које су нам оставили у наслеђе наши Свети Оци,  а не на основу „читања тумачења у савременој теолошкој литератури...”

Ако се буквално схвати да човекова душа, која се са телом истовремено рађа,  са тeлом истовремено и умире, онда би то заиста био „главни проблем човечанства и творевине”. Но,  да ли је то заиста тако како то неки наставници упорно тврде? Погледајмо најпре шта о смртности душе пише у Православном катихизису:

„Смрт је раздвајање душе од тела при чему се тело враћа земљи,  а душа остаје жива и бесмртна. 'И враћа се прах у земљу,  како је и био, а дух се враћа Богу који га је дао'. (Књ. проп. 12). Смрћу тела,  душа као бесмртна прелази из привременог стања у вечни,  духовни живот... Душа не умире него задржава самосвест и својства своје духовне природе (прота С. Тодоровић),  човек управо тек после смрти потпуно сазнаје и процењује све што је на земљи учинио. Бесмртна душа као духовна супстанца, способна је да има и тзв. 'трансцедентно' сазнање, сазнање ван искуства.” (+М. Дамаскин,  Православни катихизис,  Издање САС СПЦ,  Београд,  1954).

„Водећи порекло од свог Творца, вечног Бога, -пише Архимандрит Др Јустин Поповић,  -душа је непролазна и бесмртна. Ту непролазност и бесмртност своју она показује кроз све што чини и ствара. Из целокупног стваралаштва њеног избија човекова чежња за бескрајношћу у свим областима: у знању,  у животу,  у постојању (...)

Својом бесмртношћу душа људска је једина апсолутна вредност у свету човечанском, на њој се зида сав домострој божанске истине и спасења. Јер да је човек смртан душом, сав би Спаситељев подвиг био утопија и обмана. Хришћани би тада били најнесрећнији од свих људи, јер је њихов живот на земљи непрекидно страдање ради вечног живота на небу. Ако је душа смртна, онда нема васкрсења мртвих,  нема ли васкрсења мртвих бесмислен је и Христос и вера у Њега (Кор.15,  13-14).” (Тајне вере и живота,  основно богословље,  Ман. Ћелије-Београд,  2000,  стр 56 и 203)

Св. Григорије Ниски тврди:

„Христовим Васкрсењем смрт је побеђена, али не и прекраћена. Побеђена је, будући да ће сви васкрснути, али није прекраћена јер сви умиру и умираће, све док се не оконча круг чулног времена... Тада ће настати васкрсење: природа ће се претворити у неко другачије стање живота. До тог рока... продужава се дејство смрти. Смрт је раздвајање душе и тела. Остављено тело се разлаже на стихије од којих је састављено: сваки саставни део тела враћа се у јединородну стихију,  премда ни једна честица неће бити уништена, нити ће се преобратити у ништавило... То је разлагање, а не погибао, не прелазак у небиће... Уз то, честице тела чувају своје особене знаке који сведоче о њиховој припадности одређеном телу: душа на њима,  као на воску,  утискује свој особени печат...

У смрти,  у процесу распадања живе човекове целовитости, душа се, будући проста и несложена, не дотиче: она не може да се разлаже... Душа је бесмртна и простире се у вечност. У смрти се једино мења начин њеног постојања. Пре свега, не раскида се њена вeзa сa тeлом кoje сe рaзлaжe: душa сe свojoм „спoзнajнoм силoм” налази у свим својим елементима. Она,  као неки стражар, 'без напора зна место на коме се налази свака честица тела које јој је некада у целини припадало'...

Смрт је нарочита етапа човековог пута, моменат у... васпостављању човека... Смрт је пут и то пут прелажења у боље... У смрти се душа, ослобођена од тела,  лакше уподобљује себи сродној лепоти. Тело као да се претапа и чисти у земљи... мења се да би се васпоставило за другачији живот. 'Уметник свега претапа руду нашег тела у оружје благовољења', закључује свети Григорије.” (Протојереј Георгије Флоровски, Источни оци  IV века, Ман. Хиландар,  1997,  стр.180-181).

И Свети Антоније Велики тврди:

„Живот је јединство и свеза ума, душе и тела. Смрт, пак, није њихов нестанак, већ раздвајање њиховог знања. Јер,  све то Бог чува и после раздвајања... Ум се показује у души, а природа у телу. Ум је обожење душе, док је распадљивост -природа тела. Свако тело има природу, али ума нема у свакој души. Стога се и не спасава свака душа” (Добротољубље,  Том први, Ман. Хиландар, 19, стр.69-135.).

Дакле, суштина неспоразума око смртности и смртности душе изгледа лежи у поистовећивању или непрaвљeњу разлике између енергије и суштине душе. Постоји разлика између енергије,  дела душе који „даје храну” телу и са телом умире као у бесловесних животиња, - и суштине душе, разумске моћи која је својствена словесном човеку. Суштина душе подразумева спознајну моћ, ум,  или дух којим се душа може уподобити Богу ако то хоће.

„Чувствене и бесловесне живoтињe, - пише митрополит Јеротеј Влахос,  - поседују животворни дух,  а он не може постојати сам по себи, оне немају ни ум,  ни разум... једино је човек образ триипостасне природе' (Св. Григорије Палама)... Упоређујући душу човека са душом животиња, Свети Григорије каже да 'Животиње поседују душу као енергију, а не као суштину. Душа сваке бесловесне животиње јесте живот за тело које оживотворава. Напротив,  човекова душа... не поседује живот само као енергију, него и суштину,  јер живи сама по себи'. Из тог разлога, када пропада тело, душа не пропада заједно са њим. Она остаје бесмртна...” (Митрополит Јеротеј Влахос, Православна психотерапија, Образ отачки,  Београд,  1998,  стр. 98-99).

Говорећи о разлици између душе и духа Св. Теофан Затворник пише:

„У човеку треба разликовати душу и дух. Дух садржи осећање Божанства -савест и немогућност задовољења било чиме... Он је она сила која је у човека удахнута приликом стварањa. Душа је нижа сила, или део исте силе, чији је задатак вођење земаљског живота. Она је иста таква сила као и душа животиња,  али узвишена,  да би се њом дух могао да спаја...” (Терапија душе по Светим Оцима, Светигора,  Цетиње,  2001,  стр.21.)

На другом месту Св. Теофан Затворник објашњава да се духовни спасоносни живот развија независно од душевног развитка:

„Духовни  спасоносни живот зачиње се и развија се независно од душевног развитка. Одсуство последњег не причињава никакве штете првом и не умањује његову вредност. Сва душевност... своју вредност добија само онда када се потчињава потпуно духовности, а сама по себи је ништа за вечност. У будућем веку ће све бити духовно, а душевно ће отпасти и остати овде, као привремено.” (Св. Теофан Затворник,  Писма вечног спасења  СPCO, Линц -Aустрија, Писмo 33, стр. 183-184).

О значају познавања разлике између душевне и духовне делатности човека  пише  Архимандрит Рафаил (Карелин):

„Једна од грешака у духовном животу коју стално уочавамо јесте непознавање разлике између душевне и духовне делатности човека или неумењa разликовања ове две аутономне области његове делатности. Модус постојања свих јереси и црквених раскола јесте у суштини погружавање у душевни живот и притом имитација духовних стања. Свако лажно учење јесте бунт душе... против духа,  бунт душе, која призивајући за своје савезнике машту и сједињујући се с демонским силама ствара нешто као бајковити замак... У овом замку,  који је створила његова сopствена уобразиља,  човек живи до саме смрти...

Православном хришћанину је неопходно умеће разликовања духовног од душевног. Душевно је оно што нам органски припада, али је душа након пада у грех погођена болешћу и њене силе и осећања су стекли болестан карактер страствености; због тога дух треба да влада над душом,  да је оживљава својим импулсима, да укроћује страсти, препорађа у њој оно добро које је остало неоштећено грехом...  Душа,  налазећи се у стању болести,  као да се колеба између живота и смрти. Међутим, не потчињавајући себе духу, она сe oдриче могућности препорода и онога што називамо вечним животом...” (Архимандрит Рафаил (Карелин), Умеће умирања или уметност живљења,  Образ светачки,  Београд, 2004, стр. 142-143.)

„Духовни живот, -пише професор протојереј Василије Зјењковски,  -не може припадати закону смрти - то је поставка која се врло рано открила религиозној свести. Ако је за схватање времена неопходно да наше „ја” само буде надвременско,  тј. да се налази изван делања времена, онда је и за могућност самопoзнања... неопходно да у самосвести дела сила независна од тока свести... Прекид свести може да повуче за собом нестанак самосвести,  јер... свест је повезана с телесним животом и нестаје са смрћу, али са самосазнањем то није случај...

А ево шта о души каже апостoл Павле: 'Распашће се тело душевно,  устаће тело духовно' - показујући да у васкрсењу неће бити ничег душевног. И уистину, ако душевни човек... не може да појми оно што је од Духа Божијег, онда он не може да појми ни божанску природу, те зато апостол Павле са Светим Духом више и сједињује  ум (дух) него душу,  желећи да нас научи чиме заправо можемо да поимамо духовно. Апостол никада не каже: 'почећу да се молим душом,  већ духoм и умом' .” (Хришћанство и психологија у 21 веку,  Образ Свeтачки,  Београд,  2005,  стр. 482-483).

А ево и једне занимљиве и поучне приче из пера Св. Владике Николаја:

„Пре три-четири године објављено је у штампи како је један од најчувенијих живих философа изјавио отворено,  како је он приморан одрећи се многих својих мишљења и тврђења у својим књигама. Као узрок томе он је навео један сан, који се поновио и који се показао истинит. Саопштићу тај сан укратко. Једној рођаци тога философа умре муж. Жена се десила на далеком путу, и није могла бити на погребу. Кад је стигла дому, гробар joj je пoкaзao мeстo гдe je њeн муж сaхрaњeн. Нa тoмe мeсту oнa је плакала и давала подушја. Хтела је одмах подићи споменик на том месту. Но у сну јој се јави муж и каже, да он није сахрањен на ономе месту, и да му не подиже споменик над туђим гробом. Жена сутрадан оде своме рођаку философу и саопшти му сан. Философ одмахне главом као над маглом и утеши своју рођаку. Но умрли муж се још два пута јавио на сну и показао на гробљу тачно гроб, у који је сахрањено његово тело. Жена опет оде свом рoђaку и сaoпшти пoнoвљeни сaн. Пoслeдицa je билa дa су oткoпaнa оба гроба. У првоме гробу нађено је тело неког другог човека а у другом тело мужа ове жене. Тај догађај толико је збунио философа, да је он порекао своје књиге, у којима је тврдио, да се са смрћу тела губи и душа и свест и живот душе.” (Владика Николај, Беседе,  Глас Цркве,  Ваљево, 2003,  стр. 134 ).

И уместо закључка, на тему смртности душе, погледајмо шта о томе пише др. Лазар Милин, и то нека нам буде као неки облик „Резимеа” на ову тему:

„Црква је одувек веровала да човекова душа надживљује тело,  да одлази у духовни свет свесна саме себе и свих околности у којима се налази, па је у свом литургичком животу увек имала молитве за покој душа својих усопших, 'уснулих' чланова,  као и молитвено призивање мученика и светих личности. Зато тврдити да је смрт душе њено ишчезавање, повратак у небиће, значи противити се учењу Цркве,  Светом предању. Било је светих отaца који су тврдили да је душа смртна по природи, а бесмртна по Божјој благодати,  али ни један  није  тврдио  да  она  ишчезава  повратком  у ништавило. Чак ни душе  грешника, па  чак  ни  Сатана  са  целом  својом војском  није  отишао,  нити  ће отићи,  у  небиће (Мт. 25,  46; Откр. 14,  20,  10) Уосталом, уништење  или  ишчезнуће  би за Сатану  и  демоне и тешке грешнике била  премија,  ничим  незаслужена  награда...

У  Светом  писму се  често  говори  о  смрти. Названа  је  разним именима, али никад, ни један једини пут није названа 'уништењем', 'ишчезнућем',  'преласком  у небиће' или  у 'стaњe непостојања'.” (Др Лaзар Милин,  Православље,  15.октобар,  2000.године.).

Повест  о  Лазару  и богаташу  из јеванђељске  приче јасно говори о  томе  шта  бива са  душама  грешника  и  праведника:

„А  кад  умрије  сиромах, однесоше га анђели у наручје Авраама, а  умрије и богаташ, и сахранише  га. И у паклу, у мукама, подиже  очи своје  и  угледа  издалека  Авраама  и Лазара у наручју његову. И  он повика  и  рече: Оче  Аврааме,  смилуј се  на  мене.... А Авраам  рече: Синко, сјети  се  да си ти примио добра своја у животу своме, а  тако и  Лазар  зла... И  поврх  свега  тога,  постављена  је  међу  нама  и вама провалија  велика, да они  који би хтели одовуд к вама  пријећи,  не могу,  нити  они  отуд  к нама  прелазе...” (Лк.16,  19-31).

Дакле, и  Владика  цетињски  Раде  би, вероватно, оне  што  тврде да је душа смртна прекорео речима: „зли  тирјани  душе  бесамртне”, и  још додао:

„Ви сте људско име унизили /и званије пред Богом човјека/ једначећ га са бесловесношћу, /небу грабећ искру божествену,/ с којега је скочила огњишта,/ у скотско је селећи мртвило.” (Луча микрокозма,  155-160).

Зато,  свима  нека  је на  знање:

„Сије се  тијело душевно,  устаје тијело духовно. Постоји тијело  душевно  и  постоји тијело  духовно” (1. Кор.15,  44).

И Свети Владика Николај даје  свима  на  знање: „Кад  ја  умрем, децо,  запалите свећу,  aл  ја  ни  у смрти  мртав  бити  нећу”,  и  даље, смело  кличе  -  „Нема смрти”:

 

НЕМА  СМРТИ

„Кад ја умрем,  децо,  запалите свећу,

Ал' ја ни у смрти мртав бити нећу.

Не плашим се смрти нити гробне таме

Ја умрет не могу,  Христос умре за ме.

Од вашега вида смрт ће ме сакрити

Ал' смрт нема моћи мене умртвити.

Дуг се једном плаћа,  Христос плати за ме

Не плашим се смрти нити гробне таме.

Бесмртни ме Христос бесмртним учини

И вечноме Оцу крај себе усини .

Ја умрет не могу и када би хтео,

Од смрти ме Христос за навек отео.

Верујте у живот,  то нек' ми је даћа,

Смрт и живот никад нису били браћа

И љубите Христа - то је Нови завет,

То његов аманет,  и од мене савет.

Вера коров коси,  љубав руже сије,

Двојни кључ од раја у њима се криje

Христос ће ме благи од греха разрешит'

Опростите и ви што вама сагреши'.

Желим да будете сви од мене бољи

Живећи у  свему по Божијој вољи.

Кад ја умрем децо,  запалите свећу,

Ал' ја ни смрти мртав бити нећу.

Наставиће се...

Напомена: на фотографији у наслову - епископ браничевски Игњатије (Мидић)

Последњи пут ажурирано ( субота, 07 новембар 2015 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 66 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!"

"Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој."

 "Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста."

"Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено."

"Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим."

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.