header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Закулисно разбијање СПЦ Штампај Е-пошта
понедељак, 17 фебруар 2014

 Како Уредништво сајта Борба за веру већ годинама прати збивања у СПЦ, даћемо један осврт нашег пријатеља из Београда који се желео представити само псеудонимом Марко Косовац. Близак патријаршијским круговима, он сматра да у Цркви постоје снаге које би да одбране њену целовитост, па ту помиње и патријаха Иринеја. Ми бисмо волели да патријарх има снаге да буде заштитник јединства СПЦ, али у то немамо пуно вере.

Као браниоци црквеног јединства, помињу се и владика Атанасије и владика Григорије. И ту смо, наравно, сумњичави. Било како било, 2014. двојица унесрећитеља СПЦ, митрополит Амфилохије и владика Иринеј Буловић учиниће све да раскомадају црквено јединство. Богу ћемо се молити да тако не буде и редовно ћемо обавештавати читаоце о покушајима рушења СПЦ. Позивамо све „инсајдере“, родољубе у круговима блиским врху СПЦ, да нас обавештавају о ономе што се збива, а ми ћемо информације стављати на увид јавности.

Уредништво

 + + +

Већ дуже време међу појединим епископима СПЦ трају припреме за грубу промену Устава СПЦ и на тај начин, свесно или несвесно, могућем отварању нових рана и нових раскола у српском народу.

Поставља се стога једноставно питање - на који начин се то жели постићи, зашто се то ради и коме је у интересу даље смућивање верника у СПЦ и разбијање њеног јединства кроз низ аутономних црквених територија по принципу митрополитанског система?

Свима који иоле познају дешавања у свету јасно је да је разбијање СПЦ на низ аутономних црквених јединица по принципу митрополитанског система у интересу страног, антихришћанског, србомрзачког и разбијачког фактора. О томе не треба пуно дискутовати. Ко то не види или је духовно слеп или је енормно сујетан и славољубив. Покривањем привидним смоквиним лишћем под паролом потребе мисије Цркве у савременим условима је само празна прича и неозбиљна флоскула.

Још пре неколико година почело се на заседањима Сабора, седницама Светог Синода и разних комисија, протурати идеја да је коренита измена Устава СПЦ неопходна. Најгласнији заговорници ове идеје били су и остали владике Иринеј Буловић, Атанасије Јефтић, Амфилохије Радовић и Игњатије Мидић. Наравно, њих су у овој идеји углавном подржавали њихова духовна чеда међу епископима или пак они који са њима деле исте ставове у Сабору. Изузетак је свакако принципијелни и неподмитљиви владика Будимљанско Никшићки Јоаникије, који се већ три године отворено супротставља катастрофалној аутономашкој црквеној политици свог сујетног и самоумишљеног духовног оца, митрополита Амфилохија, чији су аутономашки и непромишљени потези и предлози већ од раније постали познати широј јавности. О томе је доста тачно и прецизно својевремено писао наш новији српски историчар Вељко Ђурић Мишина. Друге владике се својим духовним очевима углавном нису супростављале.

Какве су то новине тобоже тако неопходне овој групи владика и која их питања муче?

Прво од по њима важних питања је питање имена Српске Православне Цркве. Ове владике посебно мучи да ли треба задржати такво име у коме је национална одредница постављена на прво место.

Истини за вољу, није Православној Цркви непознато да је најисправније неку Помесну Православну Цркву назвати по епископском центру Њеног првојерарха. Та географска или топонимска пракса у именовању поједине Помесне Цркве је јеванђелска и древноапостолска а најчешће искључује из себе било какав национални предзнак. У томе само по себи нема ничега лошег али се поставља једно друго питање које такође има велику тежину, а пре свега мисионарску и антирасколничку - Зашто би још и Црква у времену кад се под спољним притиском скоро сви одричу свог националног српског предзнака, истовремено упадала у исту идеју? И да ли би та идеја у овом историјском тренутку више штетила или користила Српској Цркви? Да ли би одустајање од националног предзнака у имену наше помесне Цркве више људи саблазнило или више привукло? То је питање за дубоку и широку расправу.

Најчешћи предлог је да се СПЦ просто назове Пећко-Београдска Патријаршија. Сам по себи предлог је сасвим логичан. Међутим, постоји велики део владика који не желе да се избацује ни национални предзнак у имену наше Цркве. Они представљају већину у Сабору и Синоду и њихов став уопште није неаргументован. Тај традиционални став подржава и Његова Светост патријарх српски Иринеј, који очигледно није за неке веће измене у Уставу СПЦ.

Можда ће ипак неко компромисно решење, које ће у ствари донети могућност да наша Црква има више официјелних назива донети коначно решење? До данас су то још увек сасвим отворена питања.

Све што Сабор СПЦ реши по овом питању биће општеприхваћено и то нико не спори, али је спорно нешто сасвим друго. Откуда право појединим владикама да по њиховом старом маниру, и пре одлуке о промени назива СПЦ или проширењу и дуплирању њеног назива, својевољно и црквенорушитељски, самовољно и дрско, сами себе уздижу на ниво Сабора, и самовољно мењају име наше Цркве или титулу Српског Патријарха?

Ова нечувена дрскост и велика гордост својствена је пре свега за владике Атанасија и Амфилохија. Они већ дуго година неке своје идеје по аутоматизму њихове непромишљености претачу у дело. И то без благослова Сабора или Синода. Чућете есто на Литургијама где служе ова двојица архијереја да се наш патријарх већ титулише не као Патријарх Српски већ као Патријарх српских и поморских земаља. Ко им је то благословио? Очито, они сами, себи самима. Јасно је да ова двојица архијереја понекад поступају по оној папистичкој пракси – Црква, то сам ја. Њима у неким случајевима очигледно ни Сабор ни Саборско мишљење и одлуке нису потребне. Они су често сами себи и Сабор и Црква. Без обзира и на то што је један од њих већ давно умировљен.

Погрешан став ове двојице архијереја се потврђује и тиме да су им истовремено уста пуна залагања за саборност, јединство, братски договор, мирна и општеприхватљива решења и слично, а на делу често поступају потпуно својевољно и самовољно. Лицемерје и сујета која се огледа у оваквом понашању ове двојице архијереја као и једног дела владика које их у томе следе, више су него очигледни. Треба се само присетити њиховог самовољног и самоумишљеног  мењања богослужбене праксе СПЦ, без Благослова Сабора СПЦ.

Недавно је један озбиљни српски теолог, др. теолошких наука, полиглота и ерудита,  архимандрит Никодим Богосављевић, у парампарчад разбио тзв. аргументацију владике Атанасија Јефтића по питању измена у богослужбеној пракси СПЦ. Отац Никодим је у својој књизи хируршки прецизно раскринкао и владику Атанасија Јефтића коме је пронашао низ недоследности у научном приступању проблематици и кога је посредно прозвао за отворено фалсификовање ставова светих отаца који су писали на ову тему. Отуда је самовоља владике Атанасија духовно рушилачка особина опасна за јединство СПЦ.

Друго питање које се у задње време све чешће потеже као нешто веома важно, и што треба изменити, је административна подела СПЦ и покушај деобе СПЦ по митрополитанском систему у којем би свака од митрополија добила већи степен аутономије, уз често поклапање граница новостворених митрополија са државним границама. Што је најтрагичније, потпуно антиканонски се предлаже да се чак и границе покрајине Војводина поклопе са границама новожељене им Карловачке Митрополије,можда уз додатак неких других територија, „да се Власи не досете“. Није тешко погодити који би то владика у покрајини Војводина највероватније постао митрополит у Сремским Карловцима. Исти онај владика који је увек био добар са скоро свим властима и скоро свим режимима у Србији. И са Милосевићем, и са Ђинђићем, и са Коштуницом, и сада наравно са Вучићем. Погађате, то би био владика бачки Г. Иринеј Буловић, сива еминенција СПЦ у последњих 20 година.

Владици Иринеју у аутономашењу највећу и најодлучнију подршку даје митрополит са југа, из братске и небратске Црне Горе, Амфилохије Радовић. Иако се по многим питањима ова двојица архијереја СПЦ не слажу, они се врло лако сложе у неким питањима у којима ће и једноме и другоме порасти титуле, ингеренције, власти и части. Зато се и митрополт Амфилохије Радовић одлучно залаже за већу аутономију од Београда за Православну Цркву у Црној Гори. Зато је и њему идеја о митрополитанском систему тако драга и мила.

Црквеној јавности није непозната намера митрополита Амфилохија да још пре три године издејствује широку аутономију за Православну Цркву у Црној Гори. Све је већ било спремно. Текст је написан и документ је био на столу. Али, на жалост овог често тако непромишљеног и сујетног митрополита из Црне Горе, сан му се није остварио и срушио му се као кула од карата. У томе га је пре свега спречио принципијелан и јасан став патријарха Иринеја, али и одговоран и частан став владике Будимљанско-никшићког Г. Јоаникија, који се није сложио са аутономашком црквеном политиком остарелог цетињског архиепископа. И тако су и цетињски владика, као и њему по много чему толико сличан бачки епископ Иринеј, у нечему очевидно веома блиски. Само им једно недостаје. Подршка од Светог Сабора, Патријарха Иринеја и већине епископа. Поучно је истаћи, да је апсолутни противник аутономашењу митрополита Амфилохија све време био и остао епископ Захумско-херцеговацки Г. Григорије, што и поред лишног неслагања са многим његовим потезима, заслужује не малу похвалу.

Каква је велика сујета по среди код владике Иринеја Бачког, каква је неодговорност у питању и како је опасан план о стварању митрополитанског система у СПЦ нека посведочи и предлог, да се противно свим канонима, једној аутономној покрајини - у овом случају Војводини, коју многи страни фактори већ хушкају на већу аутономију са клатном које ће се очигледно кретати ка државности, да статус митрополије са центром у Сремским Карловцима. Под новим митрополитом у Сремским Карловцима било би још најмање три епископа, рачунајући и викарног епископа Порфирија. То је већ очигледна клица за будуће аутокефалне ингеренције или за почетак, бар поклапање два процеса, црквеног и политичког аутономашења у покрајини Војводини. Сличан сценарио, али овога пута за Црну Гору, вћ неколико година на разне начине гура и митрополит Амфилохије. И један и други  од ове двојице најутицајнијих владика у СПЦ, теже већој аутономији од Београда. Да ли је то случајно, показаће време.

А које би то митрополије биле није баш јасно ни самим предлагачима овог црквено каскадерског подухвата? Како сада стоје ствари те митрополије, или аутономне црквене јединице са лабавом везом са Београдом, али ипак у саставу СПЦ, имале би своје центре: За ужу Србију и Космет у Београду???!!!, у Сарајеву за Босну и Херцеговину, у Цетињу за Црну Гору, у Сремским Карловцима за Аутономну покрајину Војводину???!!!, у Загребу за Хрватску и Словенију, у Сиднеју за Аустралију и Нови Зеланд, у Берлину за Централну Европу, у Паризу за Западну Европу, у Новој Грачаници за Северну и Јужну Америку и Канаду, у Лондону за британско – скандинавску област. И сви би они били задовољни, и онај владика из Новог Сада и онај са Цетиња, и сви њихови једномишљеници и следбеници. Али да ли би после оваквог потреса у СПЦ и све овце остале у тору СПЦ то изгледа уопште много и не брине носиоце идеје за већом црквеном аутономијом.

Слава Богу, највећи број владика у СПЦ противи се овим беспотребним, а Српству штетним, променама Устава СПЦ. Томе се противи и Његова Светост Патријарх Српски Г. Иринеј. Томе се противе и многе друге владиеке у СПЦ чији је глас веома важан и веома тежак. Пре свега ту мислимо на глас епископа Будимљанско-никшићког Г. Јоаникија који у нашој јужној сусетки Црној Гори, све више смета разним антисрпским факторима.

Како се може сазнати из поузданих извора, пре неколико дана, пропао је још један непромишљени потез митрополита Амфилохија да приволи неке владике на митрополитански систем и аутономашење у СПЦ. На света Три Јерарха, црногорско-приморски митрополит Амфилохије је позвао епископе Јоаникија, Григорија, Максима и Атанасија Јефтића на Свету Литургију у Манастир Острог и сазвао састанак епископа у који би између осталог разматрао и питање увођења митрополитанског система у Црној Гори и СПЦ уопште. Карактеристично је да на састанак није био позван нико од најугледнијих старијих свештеника из Црне Горе и нико од старих монаха из Црне Горе.

Састанку се нико није одазвао, осим епископа Максима, који је можда дошао само да с њим одслужи литургију, а не и да га подржи. На тај начин Митрополиту Амфилохију је јасно стављено до знања где му је место и које су његове ингеренције.

У Острог је био позван и тзв. експерт за канонско право, протојереј Велибор Џомић, човек  за прљаве послове разних врста. Дакле, јасно је да су и владика Херцеговачки Григорије и владика Јоаникије Будимљанско - никшићки задржали свој ранији правилни и чврсти став против разбијања СПЦ, а њима се у међувремену изгледа придружио, што је за сваку похвалу, скоро увек неумировљени владика Атанасије Јефтић. Изненађујуће, али за сваку подршку.

У закључку да заблагодаримо Богу што су и Његова Светост Патријарх Иринеј и већина српских епископа против увођења нових смутњи и подела у СПЦ, које својом непромишљеношћу и гордошћу могу изазвати по много чему веома слични а у исто време и и по много чему и тако различити и далеки, владике Иринеј Буловић и Амфилохије Радовић.

На фотографији у наслову (сдесна на лево):

бивши епископ захумско-херцеговачки Атанасије, епископ бачки Иринеј Буловић, митрополит црногорско-приморски Амфилохије и епископ браничевски Игњатије, листом екуменисти и новотарци

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 17 фебруар 2014 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 9 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.